Zemlja na kraju sveta

(Za NIN od dopisnika Bete iz Moskve)

Kada se dođe na deo Zemljine kugle gde se tokom zime tek naslućuju granice između zaleđenog mora i zemlje, gde se gaje irvasi, love kitovi, morževi i beli medvedi, gde putnik ima osećaj da je dospeo na kraj sveta, dileme nema - dospeo je na Čukotku. Taj čudesni ruski region na samom severoistoku zemlje, koji se prostire na 730 000 kvadratnih metara a ima 55 000 stanovnika, kroz sredinu preseca polarni krug, sa severne strane zapljuskuje Severni ledeni okean, a sa istočne Tihi. Svi uslovi za surovu klimu, tvrdi se čak suroviju nego na susednoj Aljasci. Temperatura se zimi u pojedinim delovima spušta i do minus 50-60 stepeni Celzijusovih, a u istočnim delovima, gde se nalazi i glavni grad Anadir, caruju izuzetno jaki vetrovi, čiji udari nekada dostižu i 80 metara u sekundi. Kada se podigne “purga”, jak vetar sa snegom, sve zamire.

Pripadnici severnih, malih naroda, kojih je na Čukotki ukupno 14,6 hiljada, odavno su se prilagodili tako teškim klimatskim uslovima i žive u skladu sa prirodom. Najbrojniji su Čukči, koji se od davnina bave uzgajanjem irvasa, i koji su oduvek naseljavali kontinentalni deo oblasti. Pored njih, žive i Eskimi, nastanjeni na obali i posvećeni ribolovu i lovu, potom Eveni, Čuvani.

Početkom 20. veka, mali severni narodi nalazili su se na prelazu između prvobitne i klasne zajednice, a sovjetska vlast je dvadesetih godina počela da im nameće svoju civilizaciju. Čukči su izgubili svoja imena i dobili ruska, stada irvasa prešla su u ruke kolhoza, iz šatora od krzna, tzv. jarangi, preseljeni su u betonske ili drvene zgrade. Vođena je antireligiozna borba, te su, kao mnogobošci, ostali i bez svojih vračeva. Tri meseca pred porođaj, žene su izvođene iz tundre, a novorođenčad oduzimana i odvođena u internat, što je za posledicu imalo zaboravljanje običaja i maternjeg jezika.

Kada su komsomolci krenuli u zdravstveno obrazovanje Čukča - desila se katastrofa. Počevši da koriste sapun, i time da uništavaju prirodni zaštitni sloj, njihova koža ostala je bez zaštite od mikroorganizama!

Raspad sovjetskog sistema dočekali su nespremni i nenaviknuti na tržišna pravila. Ipak, Čukči, kojima su iskonska zanimanja lov, ribolov i stočarstvo, danas tvrde da žive bolje, zahvaljujući novim vlastima, kojima je cilj razvijanje tih grana.

Veliki broj Čukča bavi se i danas uzgajanjem irvasa, skoro na isti način kao što su to činili njihovi davni preci. Pri tom, tvrde da im boravak tokom cele godine u surovoj tundri nije problem, i da veliki mrazevi za njih nisu strašni. Aleksej (39) iz tundre, gde kao pastir čuva irvase, došao je kući samo na nedelju dana, da vidi porodicu. “Ovde kad dođemo, samo se odmaramo i pijemo. U stvari se umaraš. Tamo u prirodi, u tundri, odlično je. Tamo nema ljudske prljavštine”, objašnjava Aleksej. NJegov kolega Sergej (52), zaposlen u kolhozu “Koncalanski”, obučen od glave do pete u krzno irvasa, upravo se spremao u “brigadu”, odnosno u tundru, gde se napasaju irvasi. On će krenuti kolhoznim traktorom. Helikopterom se dotle leti oko pola sata.

“Brigadu” čine 10 ljudi, smeštenih u “jarange”, okrugle šatore od kože, utvrđene usred tundre. Jaranga je okrugla, u prečniku oko šest metara, a nosi je drvena, ručno izrađena konstrukcija. Po snegu koji odoleva vatri, u jarangi su razbacane kože, na kojima se sedi ili čuči. Iako je “unutra” nešto toplije nego napolju, došljak sebi može da dozvoli da od odeće jedino odloži - rukavice. U zadnjem delu jarange nalazi se “pologa”, četvrtasti prostor za spavanje prekriven krznom u koji se ulazi običnim podizanjem dela krzna. Nekoliko slojeva kože, kada niko ne spava, greju dve starinske lampe na gas. Pologa ima taman toliko mesta da legnu svi “kao sardine”, jedni uz druge. Nedaleko od jarangi, stado od 2 500 irvasa koje pod snegom traži travu, “narti” - sanke ručne izrade, u koje se uprežu irvasi, desetak pasa, kao i jedan “svudahod” kojim im je uprava kolhoza dovezla neophodnu hranu i druge potrepštine.

“Brigada” - osam muškaraca i dve žene, svoje goste - strane novinare, ugošćava kuvanim mesom irvasa, svojom osnovnom hranom, koja se smatra izuzetno kvalitetnom. Kuvano je u kotliću, nad vatrom, samo sa dodatkom soli.

U svakoj jarangi žive po četiri muškarca i jedna žena, domaćica, čiji je posao da kuva i šije i koja za to dobija od kolhoza oko 3 000 rubalja. Muškarci se bave irvasima i podizanjem jarangi, i dobijaju i po pet hiljada rubalja.

Vodu dobijaju tako što tope sneg ili led. Jede se bez pribora, a meso se seče na specijalnim malim udubljenim daskama.

“Naravno da nam nije hladno. Nekada je čak i vrućina, pa se oznojimo. Neki prave mali otvor kao prozorče da bi mogao da ulazi svež vazduh. Možemo da napravimo i veće pologe, za šest, sedam ljudi, ako imamo goste”, objašnjava Vanja. Za novinare koji su helikopterom doleteli u zaleđenu tundru na dva sata, sa najsavremenijom novinarskom opremom, bilo je nedokučivo kako se u tim uslovima održava lična higijena. “I ne peremo se. Hladno je”, lakonski odgovaraju. U takvim uslovima pretprošle godine u pologi se rodila zdrava beba.

Vanja ima 18 godina. Tim poslom počeo je da se bavi sa 14, a namerava da tako ostane celog života.

“Napasamo irvase, pazimo ih. Naše je da im pronađemo mesta sa dosta trave i gde nije tvrd sneg da bi mogli da dođu do nje. Oni spavaju na snegu. Noću dežuramo ako to vreme dozvoljava, zbog vukova. Nekada dolaze, ali imamo pse i puške pa ih teramo. Zabavljamo se vozeći se na nartima, vežbamo bacanje lasa”, objašnjava Vanja.

Kada dođe proleće, brigada kreće na sever, “dalje od komaraca”. Žene, domaćice, ostaju u jarangama sa “starcima od 50-ak godina”. Tamo, severnije, već spavaju u savremenim šatorima, a u prebacivanju stvari neophodnih za život, pomažu im “svudahodi”.

Mali Paša zaspao je sedeći na krznu oko vatre. Mama LJena položila ga je na kože pored pologe u kojoj Paša zajedno sa odraslima spava. Muškarci kažu da im deca ne smetaju. “Sa decom je zanimljivije, veselije, toplije”, kaže Sergej.

Sergej, najpričljiviji, priča da sa irvasima imaju “proizvodnju bez otpada”: mesom se hrane, krzno služi za odeću i obuću, pravljenje jarangi, a krv kuvaju i njom hrane pse. On kaže da su “naravno” glasali na izborima u decembru za federalni parlament, Dumu. “Došao je ‘svudahod’ sa listićima, i svi smo glasali”, objašnjava i kaže da će u martu, na predsedničkim izborima “sigurno glasati za Putina”, a na gubernatorskim, kroz dve godine, za Abramoviča “jer on ispunjava ono što obeća”.

Od savremene tehnologije, brigada je opremljena voki-tokijem, koji je veza sa kolhozom i služi “za službene stvari, retko za privatne”. Uz čaj, keks i priču, proletelo je dva sata. Paša se probudio, majka je samo skinula krzno sa njega i povela ga napolje, prema helikopteru, da nas zajedno sa ostalima isprati. Irvasi su se uskomešali, lenjo nam okrenuli leđa i krenuli malo dalje.

Zorana Bojić