Čovek koji je spajao sve

Prebijali su nas bejzbol palicama, metalnim štanglama, lancima, palili... S druge strane zida te bivše fabrike u okolini Kukeša, u koju su nas zatočili, čuo sam često glasove na srpskom jeziku. Dok su ih mučili, zazivali su majku, Boga... U logor su povremeno dolazili DŽemšet Krasnići, Pjotr Šalja, Ruždi Saramati ali i Sabit Geci. Izdavali bi naređenja potčinjenima koji su rukovodili logorom“, svedočio je krajem avgusta 2003. godine jedan od zatočenika OVK o preživljenim mukama u logoru ove terorističke formacije u gradu Kukeš u severnoj Albaniji. Svedočenje ovog čoveka bilo je jedan od prvih dokaza onoga što se još 1998. godine pojavilo kao glasina među srpskim policajcima i stanovnicima Kosmeta – da je OVK formirala logore u ovoj susednoj državi. Zahvaljujući ovom ali i nizu drugih svedočanstava, Euleks misija na Kosmetu je nedavno uhapsila jednog od gore pomenute četvorice vođa OVK – Sabita Gecija, vođu kriminalnog klana Geci iz Srbice, šefa OVK G-1 jedinice (jedna od jedinica KŠIK, obaveštajno-bezbednosne službe OVK) i već osuđivanog za terorističke napade u pokrajini i posle dolaska Kfora. Tako je glasina stara nekoliko meseci – da će se ova misija pozabaviti i navodima o trgovini organima u organizaciji OVK – potvrđena. Ali, dok bi hapšenje jednog od najmoćnijih kriminalnih vođa u pokrajini i počinioca odista strašnih ratnih zločina zasigurno moglo pokrenuti rasvetljavanje zločina OVK i prema nealbancima ali i prema Albancima, već sa optužbom za trgovinu organima stvari stoje drugačije, iz više razloga koje ćemo ovde pokazati. Da podsetimo – priča o trgovini organima koju je organizovala OVK pojavila se sa objavljivanjem knjige Karle del Ponte, bivše haške tužiteljke. Del Ponteova je u knjizi tvrdila da je najmanje 300 Srba skončalo u logorima u severnoj Albaniji a da su neki od njih završili na ilegalnim operacionim stolovima u jednoj kući u okolini grada Burel. Rukovođena Memorandumom nekoliko novinara američkog NPR radija koji su i došli do podataka o mogućoj trgovini organima, bivša tužiteljka je 2004. godine poslala svoje istražitelje u Burel, i oni su zajedno sa jedinicom za forenziku i nestala lica Unmika ispitali kuću porodice Katuci u selu Ribe. Naime, prema Memorandumu do koga je došao NIN, najmanje sedam svedoka, pripadnika OVK, od nekoliko ponuđenih fotografija kuća u Albaniji identifikovalo je upravo kuću pomenute porodice kao mesto odigravanja ilegalnih operacija. Da događanja u Burelu nisu bila nepoznata ni ljudima zatvorenim u drugim logorima, potvrđuje i svedok čiju smo izjavu već naveli a koji je bio u Kukešu: „Jednog dana u logor su došli lekari, pregledali zatvorene Srbe. Posle sam čuo da su im uzeli krv i mokraću... Ubrzo potom lekari su se vratili i ponovili pregled. A onda smo čuli da su neki od Srba prebačeni na jug, u Burel...“. „U Prizrenu su nam rekli da ne tučemo zarobljenike, da se dobro ophodimo prema njima“, pričao je svedok označen kao „br. 1“. „Bila su to četvorica Srba, u kasnim dvadesetim godinama. Po izgledu bih rekao da su bili seljaci... Stalno su nas zapitkivali kuda ih vodimo. Stražari koji su sedeli sa njima rekli su im da ćute ili će dobiti batine. ’Vodimo vas da sečete drveće ili radite na farmama’, odgovorili su im.“ Grupa je najpre stigla u Kukeš, a odatle su produžila za Bicaj, gde su im se pridružili „dvojica tamnih ljudi, možda Arapa“. Put ih je dalje odveo na jug, u Burel. U Burelu je ova grupa prenoćila u logoru kojim je rukovodio Besim Vokši zvani Kinez, danas vlasnik firme za obezbeđenje, kriminalac koji se bavi reketiranjem, trgovinom narkoticima i ljudima. I jedan je od najodgovornijih ljudi za trgovinu organima. Grupa je sutradan produžila do kuće jugozapadno od Burela u oblasti Fruše-Kruje. „Pre nego što smo ih ostavili, lekar nam je predao torbu sa papirima. U svim sledećim putovanjima dobili bismo kofer ili dosije sa papirima koje bi predali doktoru prilikom predaje zarobljenika. Bio je tamo neki albanski doktor, Đamil, koji ih je pregledao, naročito u predelu stomaka, i pitao ih je da li su bili tučeni...“ Svedok br. 1 je više puta potom išao u pomenutu kuću. Vozio je ljude koji su molili da budu ubijeni umesto da budu rasparčani, vozio je nove zarobljenike sa Kosmeta koji nisu imali predstavu o tome šta ih čeka. Video je da bi ih nakon pregleda odveli u šupu iza kuće. Ali kada je prevezao dve mlade Albanke, žrtve trgovine ljudima, odlučio je da više ne ispomaže u tom „poslu“. NIN je u međuvremenu došao do podataka o razmerama ovog zločina, pravcima kojima se odvijala trgovina organima, veza između drugih vrsta kriminala, pa i do počinilaca. Ispostavilo se da žrtve trgovine organima nisu bili samo zarobljeni Srbi, već i prostitutke, ljudi koji su imali dugovanja prema pojedinim pripadnicima OVK, različitih nacionalnosti. Nisu sve žrtve OVK bile operisane u Burelu. Neke od operacija su rađene i u jednoj klinici blizu aerodroma u Istanbulu, neke na klinikama na Bliskom istoku i u severnoj Africi, što su omogućile veze OVK sa mudžahedinima. Takođe, neke od operacija izvršene su na brodovima u međunarodnim vodama. O Sabitu Geciju će domaći organi bezbednosti reći da je jedan od onih pripadnika OVK koji je tokom rata disciplinovao Albance nevoljne da se uključe u rana dejstva ili čak lojalne Srbiji tako što bi iz njihovih kuća napadao policiju i vojsku. Ili ih direktno ubijao. Ovaj čovek, tesno povezan sa Dreničkom grupom, Hašimom Tačijem i Fatmirom LJimajem, kriminalni zanat je učio u svojoj rodnoj Lauši kod Srbice, pljačkajući vlastite rođake. Osuđivan je za silovanja maloletnica i terorizam, zbog čega je 80-ih godina prošlog veka pobegao iz Jugoslavije. Tada je počeo da se bavi švercom droge i oružja a ubrzo se povezao sa kriminalnim porodicama u Albaniji poput Ćauša, Abazija, Kula, Kapoa, Hakljaja, Kerkiku, Hasanija, Brokaja. Zanimljivo je da su Brokaji, inače uglavnom bivši pripadnici Sigurimija, i te kako pomagali operacije OVK, a dosadašnja saznanja ih povezuju i sa trgovinom ljudima pa i organima. Što se samog Sabita Gecija i njegovog klana tiče, valja znati da njima ni posle rata nijedna vrsta kriminala nije strana. Izveštaj obaveštajne službe jednog od kontingenata Kfora do koga je došao NIN, povezuje ga sa Tačijem ali i Ekremom Lukom i svu trojicu zove „The biggest fishes“ - najvećim ribama u kriminalnom miljeu Kosmeta nakon odlaska srpskih snaga bezbednosti. Ovaj izveštaj, sačinjen pre više godina, potvrđuje da je Geci i nakon rata nastavio da se bavi aktivnostima na koje je navikao: kriminalom i terorizmom. Svoj „patriotizam“ naplatio je dozvolom za reketiranje i privatne carine. Nakon rata, zatvaran je zbog terorističkih aktivnosti, odnosno počinjenih ubistava nakon dolaska Kfora. Izveštaj ga takođe povezuje i sa DŽavitom Halitijem, Samijem LJuštakuom, Naimom DŽurajem i porodicama Sulja i Seljimi. U izveštaju se navodi da su „DŽavit Haliti, Sulejman Seljimi i banda Geci dali kontrolu lokalnog odeljka Kosovskog zaštitnog korpusa Naimu DŽuraju, veštom kriminalcu ali i finansijskom berzanskom agentu“! No, ako je ovo nesumnjiv dokaz da se znalo za zločine ne samo Sabita Gecija već i drugih pripadnika OVK, za logore i one koji su ih organizovali i tamo mučili i ubijali ljude, da li je to dovoljno da se ovaj čovek, koji je svojim aktivnostima spajao bezmalo sve komandante OVK i gospodare rata i kriminala na Kosmetu i u Albaniji, dovede u nesumnjivu vezu sa trgovinom organima? Prema saznanjima NIN-a, njegova veza sa ovim konkretnim zločinom je, za sada, samo posredna. Da li Euleks raspolaže čvršćim dokazima, nije poznato. Upravo zato valja biti oprezan.