Čemu još i razvojna banka

Da li ste čuli za: Agenciju za promociju i podsticanje izvoza (SIEPA), Agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), Fond za razvoj, Agenciju za razvoj malih i srednjih preduzeća, Agenciju za ravnomerni regionalni razvoj...? Ako niste, treba da znate da postoje. Da li ste čuli za Razvojnu banku Srbije? Ako jeste, treba da znate da ne postoji. Državne agencije bave se: odobravanjem kratkoročnih i investicionih kredita, kreditiranjem početnika, odobravanjem kredita za ravnomerni regionalni razvoj, izdavanjem garancija, finansiranjem izvoza i aktivnosti u vezi sa izvozom (dizajn, sertifikacija, reklamiranje...), garantovanjem izvoznih poslova, otkupom izvoznih potraživanja pre roka, subvencionisanjem investicija, konsaltingom, tehničkim savetima, edukacijom. Ako vam se nije zavrtelo u glavi, dodajte prethodnom spisku famozni NIP, pa različite nacionalne i međunarodne projekte i programe za razvoj preduzetništva i konkurentnosti, poslovne banke u kojima država ima većinsko vlasništvo. Pa na sve to i činjenicu da su državno finansiranje i drugi oblici pomoći ili besplatni ili jeftini (znatno povoljniji od tržišnih uslova). Pored toliko agencija i aktivnosti, otkud ideja o osnivanju razvojne banke, da li bi ona radila nešto novo? Ne. Razvojna banka odobrava kredite i daje garancije za ulaganja koja vode privrednom razvoju. Sve to, i mnogo više, sadržano je u radu postojećih agencija. Prema tome, prostor za razvojnu banku postoji samo ako ona zauzme mesto i preuzme funkcije postojećih institucija. To konkretno znači da javnost treba da bude uverena da razvojna banka nije još jedna institucija, već jedna umesto nekoliko institucija. Ako već svi mi subvencionišemo nekolicinu, hajde da bar posrednika u tom subvencionisanju bude manje. Drugim rečima, ako ne štedimo na razvoju, da štedimo na državi koja podržava taj razvoj. Naravno, potrebno je da se još pri formiranju, a još više u radu, odrede i sprovode drugi principi poslovanja razvojne banke. Prvo, razvojna banka mora da bude okrenuta novim aktivnostima. Ona treba da finansira oblasti za koje finansijsko tržište nije zainteresovano. To su infrastrukturni radovi, inovativni projekti, dugoročna podrška malim i srednjim preduzećima. Time razvojna banka ne bi konkurisala standardnim poslovima tradicionalnog i investicionog bankarstva. Još važnije, bilo bi svedeno na prihvatljivu meru ono čega se sada svi plaše – zloupotreba državnih para za pomoć prezaduženim, uspaničenim i nezajažljivim preduzećima. Drugo, valja odmah institucionalno regulisati odnose razvojne banke sa Narodnom bankom i Vladom. Pristup razvojne banke finansijskom tržištu treba da bude ograničen, što znači da razvojna banka ne treba da prima depozite građana i privrede. Kada bi to radila, morala bi da potpadne pod istu vrste prudencione kontrole (regulative) kao poslovne banke. Takođe, postojao bi rizik prenosa kreditnog rizika razvojne banke na čitav finansijski sistem. Na strani plasmana razvojne banke, mogli bi se postaviti i stroži zahtevi u pogledu kreditne izloženosti, što bi značilo oštrije limite u pogledu kreditiranja dužnika. U svemu, potreban je poseban sistem regulacije sigurnosti i upravljanja rizicima razvojne banke. Treće, pribavljanje osnivačkog kapitala i buduće finansiranje razvojne banke treba da bude jasno određeno. Osnivački kapital bi obezbedila država, međunarodne organizacije i donatori. I tu bi trebalo da se finansijska podrška države razvojnoj banci zaustavi. U suprotnom, moglo bi se desiti da razvojna banka u kontinuitetu traži državnu podršku i da budžetskim sredstvima pokriva propuste u svom radu. Bili bi zamagljeni kriterijumi efikasnosti poslovanja. Kanal od države ka povlašćenim zajmotražiocima bi se u potpunosti otvorio. Potrebe za novim finansijskim sredstvima razvojna banka trebalo bi da ostvari objedinjavanjem sada raštrkanih inostranih izvora razvojnog finansiranja (od fondova Svetske banke do pretpristupne pomoći Evropske unije), samostalnim izlaskom na međunarodno tržište kapitala i zajedničkim nastupom sa domaćim i stranim poslovnim bankama na finansijskom tržištu. Da li se razvojna banka može postaviti kako treba, profesionalno i nepristrasno? Kako gde. U nekim zemljama razvojne banke uspešno rade, u nekim su propale i nanele štetu. S obzirom na iskustva koja imamo sa razvojnim fondovima nakon prodaje dve mobilne telefonije (Telekom 1997. i Mobi 63 2006. godine), ne možemo da budemo optimisti. Rezultati su tada bili gotovo nikakvi. Doduše, nismo imali razvojnu banku. Ako je sada budemo imali, možda doprinos razvoju bude ubedljiviji. Da bi se u to verovalo, priznajem, potrebna je velika doza optimizma. Da se mi, ipak, zadržimo na onim agencijama s početka i da njih dovedemo u red?