TV SLIKOVNICA

Autentična slika i suvisle misli, tvrdi aksiom, najdelotvornije su televizijsko oruđe. I najubojitije oružje. Ivana Nikolić sa svojim snimateljem portretiše, a sagovornici joj autobiografskim ispovedanjem pomažu u oslikavanju jedinstvene prestoničke slikovnice: Moj Beograd. Iz sedmice u sedmicu na Studiju B defiluju zanimljivi ljudi. Pisci, sportisti, novinari, umetnici razni, političari čak... Oni koji su, svako u svoje vreme i na svoj način, podarili svoje najbolje Beogradu i pri tom dozvolili da im velegrad, za sva vremena, svoje obrise istetovira u dušu. Sve i svoje kao uzajamnost. NJihov Beograd, a zapravo, grupni portret sa Gradom. Likovni umetnik Milan Tucović je onomad nadahnuto pričao o sopstvenom kapituliranju pred Prestonicom.Ali i o svojim malim osvajanjima iste. Korak, po korak. Kroz Akademiju, muzeje, galerije...navek sa ljudima. Sa Beograđanima. Na Kališu, Dušanovcu... U Narodnom muzeju, priča taj Požežanin, student dođoš, uz jeftinu kafu i sok, sticao znanja. Ali, i prijatelje. U tom zdanju mu je u čistom toaletu sa toplom vodom, uz naračeno, bez ikog svog u velikom gradu, bilo „kao kod tetke.“ I onda, tužna konstatacija.Udarac. Ravno u međunožje: Narodna biblioteka, Muzej savremene umetnosti i taj „tetkin“ Narodni muzej, svi toponimi umetnikovog sazrevanja i nauka, dugo već, iz raznoraznih razloga, za posetioce ne-rade! Znao sam za tu bruku, ali u međuvremenu zaboravih, šta li. Međutim, u tom trenutku, u toj dobronamernoj priči istinskog zaljubljenika u sve beogradsko najbolje, najvrednije, osećao sam se baš loše.Pobeđeno. Posramljeno. E, da je ovo država, prava, odgovorna, sa Vladom koja uistinu vlada svojim sudržavljnima, ministar kulture bi morao da podnese ostavku. Davno! I da nikada, nikome ne zucne da je nekada, u lošim godinama srpske kulture, bio, makar formalno, njen (pro)čelnik. On i svita mu raznih savetnika. (Odista, živimo li mi u vremenu sivih eminencija? Svemoćnih savetnika, generalnih sekretara, šefova kabineta? Jesu li oni, zapravo, gospodari naših sudbina i naših života? Vladari iz senke?) Sve to, dabome, nema nikakve veze sa Ivanom Nikolić i njenom (e)misijom.Ona sa ljubavlju, predano, na radost svojih gledalaca, stvara lepo i korisno. I dalje će, verujem. P.S. Kada spomenuh savetnike, evo besplatne poruke gradonačelniku Đilasu i njegovima: sakupite to Nikolićkino blago i objavite ga. Kao knjigu, kao DVD, svejedno. Možda je kombinacija optimalna varijanta. Beograd zaslužuje i takvu slikovnicu.