Popovi i modna revija

Pozorišni program Centra za kulturnu dekontaminaciju protiče, u ovoj sezoni, pod oznakom „rizik“. Takvo određenje u potpunosti odgovara instituciji koja je svoj autoritet godinama gradila upravo na političkom, intelektualnom i umetničkom riziku. Zato odluka da se postavi komad Gospođa Olga Milutina Bojića, građanska drama s početka 20. veka o ibsenovski ili strindbergovski bolesnim porodičnim odnosima, može da deluje čudno: nimalo rizično, gotovo kao nekakav „buržoaski konformizam“, ili kako su to već zvali u socrealizmu. Međutim, to bi bio pogrešan zaključak: iako s brojnim dramaturškim slabostima u vidu samoobjašnjavanja likova, crno-bele karakterizacije i drugog nasleđa „komada s tezom“, drama Gospođa Olga je autentično provokativna na tematskom planu. Komad nam, naime, prikazuje potpuni moralni i društveni raspad građanske porodice, nastao kao rezultat očevog pristajanja na korupciju u svojoj preljubničkoj vezi, korupciju koja će zatim zagaditi i ostale članove njegove porodice. Ova tema je sigurno bila provokativna i za Srbiju od pre tačno jednog veka, ali je, nažalost, i danas veoma aktuelna, jer prikazuje društvo u kome je nedostatak novca (famozna „finansijska kriza“) razlog ili izgovor za višeslojnu i dubinsku korupciju, koja poprima i najbizarnije razmere u vidu prostituisanja vlastite porodice. U pozorišno adaptabilnom prostoru Paviljona Veljković, reditelj Zlatko Paković organizovao je scenu kao modnu pistu: dugačka pista između dve tribine s gledaocima, oivičena binom s orkestrom s jedne strane, i ulaznim vratima s druge. Takav koncept prostora razigran je i opravdan time što predstava, zaista, počinje modnom revijom (autor tih, kao i kostima koje nose glumci, je Maja Atanasijević). Podjednako spektakularnim prizorom predstava se i završava: prijem gostiju koji dolaze da čestitaju veridbu, a koji se u drami dešava izvan scene, ovde je insceniran pred nama, tačnije – sa nama. U Paviljon ulaze „gosti“ spolja, neki ustaju iz gledališta da bi držali zdravice, postepeno se izvođači i publika mešaju... Ovakvo uokviravanje radnje može da se shvati kao metaforičan, scenski upečatljiv rediteljev komentar tog aktuelnog, iz Bojićeve drame samo izvedenog stanja u srpskom društvu u kome su, krajnje bizarno, opšta prostitucija i estradizacija pomešane s konzervativnim, patrijarhalnim vrednostima. Posebna neobičnost ove scene porodičnog slavlja nalazi se u tome što u njoj uzima učešće nekoliko ličnosti iz našeg javnog života: karikaturista Predrag Koraksić u mantiji pravoslavnog sveštenika, vizuelna umetnica Milica Tomić kao patrijarhalna, zabrađena gošća, pravnik Vojin Dimitrijević koji, u izmišljenom liku dede porodice, drži zdravicu. Ovo rediteljsko rešenje izaziva željeni komički efekat, ali se otvara dilema šta je njegovo značenje: sigurno je da reditelj nije hteo da ironizuje ove ličnosti stavljajući ih u kontekst patrijarhalne svetkovine, ali šta je onda hteo? Sama po sebi, ova nerazgovetnost ne bi bila tako značajna da ona nije mali primer središnjeg, veoma velikog problema Pakovićevog rediteljskog koncepta: njegove potpune znakovne neartikulisanosti. Ona se odnosi na skoro sve aspekte scenskog jezika: od kostima do stila glumačke igre. Kostimi Maje Atanasijević ne označavaju ni epohu, ni karaktere ili njihov društveni status, a ne predstavljaju ni neku razgovetnu i usklađenu stilizaciju (šta znači smoking u kombinaciji sa roze šljaštećim cipelama za oca porodice ili kombinezon za služavku?). Slična nerazgovetnost obeležava i stil glumačke igre: ako i prihvatimo da reditelj nije hteo da realistički razvija odnose, likove i situacije, što se može opravdati i pomenutim dramaturškim slabostima komada, otvara se dilema za kakvu se to stilizaciju on opredelio i zašto? Ono što se u predstavi realno vidi i čuje je izafektiranost, izveštačenost, koja može, samo uz veliku dobronamernost, da se shvati kao izraz dekadentnosti građanskog sveta. Ovakav utisak stvara igra celog ansambla s izuzetkom Vladislave Đorđević kao Novakovićke, majke porodice, jer je glumica uspela da postavi konture jedne autentično bizarne, žovijalne gospođe. NJena igra je ostvarivala i ironični efekat, što nije bio slučaj sa većinom drugih rediteljsko-glumačkih rešenja u kojima se, naprotiv, osećala nekakva isforsirana, pa zato i neuspešna komička ambicija. Katalog ovih ambiciozno zamišljenih a neuspešno ostvarenih rediteljskih rešenja upotpunjuju i brehtovski songovi, koji su bili efektni (kao rezultat pretežno dobrog pevanja), ali takođe nerazgovetni, ali na doslovnom nivou: zbog akustičkih problema, teško su se razumevali... Tako se na kraju zaokružuje utisak da se promišljen izbor komada, u kombinaciji s pojedinim zanimljivim rediteljskim rešenjima, izgubio u znakovno kakofoničnoj realizaciji.