Ahilovo ostrvo

Sve, sve, ali da će Voja iz Belanovice, onaj, bre, sa nemirnim šiškama, da me imitira sa klompama, e, tome sam se, bajo, najmanje nadao! I šta li je, jadan, sa tim hteo? Da će navlačeći klompu na nogu steći i moju harizmu koju, evo, godinama nosim neokrnjenu među Srbima, a oni se, avaj, okreću sve nekim lažnim mesijama. Da, Srbija je, baš, kao u biblijska vremena, puna lažnih proroka, a, evo, prepoznatljivi su i po - lažnim plastičnim klompama! Jer, to što Voja šeta po dvorištu u Belanovici i nisu klompe! Čuj, marka „kroks“! Pa još ljubičaste i rupičaste! To, bre, ne nose ni medicinske sestre po ojađenim državnim klinikama. Kod novobeogradskih Kineza mogu da se nađu i za četiristo kinti, mislim, dinara. E, sad, nisu loše za nošenje, ako si dustabanlija, a u DSS su, uglavnom, takvi. A takva im i politika, nekako, dustabanlijska, pa se onda čude što više niko za njih neće da glasa. Dobro, nosio je i Điki klompe, u ranoj fazi, ali je to uz farmerke, njegov konjski rep i minđušu, nekako, išlo. Ali, Voja u klompama to je, već, surova zajebancija, huljenje na klomparašku filozofiju života, a koja naročito smeta beogradizovanim pelivanima iz Podujeva, nekad bliskim Koštuničinim krugovima. K. G. Jung sedi na šamlici na terasi i drma neku gročansku rakiju od dunje i ovako me preklinje: “Mani se Voje Koštunice. Pusti čoveka da klompara, bar, kada se, za vikend, u Belanovici odmara. Ne mogu svi, kao ti, da paradiraju klompama po ulicama Beograda. Shvati, potrebna je hrabrost, gotovo anarhistička, da se u sedmoj deceniji života klompara, javno, po ulicama prestonice, pogotovo ako si javno lice.“ Tu planem, podviknem na mog gurua: Pa, to mene i nervira! Kada bi Vojče, bar, na Dorćolu prošetao u ljubičastim, rupičastim klompama, možda bi se, kod mene, za DSS probudila neka simpatija! A kada bi se Vojče u parlamentu sa klompama pojavio tada bih se, evo, obećavam, u DSS učlanio! I, možda bih u njegovom kabinetu mnoge prljave poslove, mnogo elegantnije od Nikitovića i Mihajlova, obavljao... Jung digne ruke od odbrane Koštunice, lati se svoje srebrnaste, patarenske lulice, a drmne i one dunjovače i zuri, kao Buda, u toranj Avale... Nego Bilja počela da čita „Hadrijanove memoare“, izdanje Nolita iz 1965. godine kada Jursenarka još nije postala nobelovka. Ah, kada se samo setim toga! Jug Grizelj uleće u NIN, ide po sobama i viče: “Ajme, ljudi! Kakva knjiga, kakav pisac, ta Margarit Jursenar! E, tu Jursenarku će jedan drugi ninovac, Stevan Stanić, naći u njenoj šumskoj brvnari, na američko-kanadskoj granici, i s njom nezaboravni intervju napraviti. Eto, i to je, nekad, bio NIN. I, zbog tog Juga Grizelja, mog prvog novinarskog gurua, pođe mi niz bradu jedna suza; mora da mu je, ovih dana, neka godišnjica... Jung tu suzu primeti, pa kaže: “Šta je? Rastužio si se nad Hadrijanom koji je, nekako, u tvojim godinama umro...“ Ništa na to ne odgovorim već počinjem da čitam po peti, šesti put „Hadrijanove memoare“. Ah, kako te samo iz njih zadah smrti zapahne, a sve misliš da je smrt daleko, daleko od tebe i da nikad po tebe doći neće... Odložim „Memoare“ u skute, pa gledam u bele paperjaste oblake koji srljaju negde ka Istoku, valjda, ka Maloj Aziji, srljaju kao obezglavljene Hadrijanove legije. Da, Srbija je, brale, bila srce Imperije, a u Rimu su bile samo trice i kučine. U taj čas, gle, dune, vetrić sa Avale i okrene mi u skute stranice „Hadrijanovih memoara“. A na kraju je knjige „Beležnica“ u koju je spisateljica, onako, ovlaš, zapisivala kako je do građe za roman dolazila. I na samom dnu, poslednje stranice, piše: “Nastanila sam se u Tiburu, u njemu ću, možda, umreti, kao Hadrijan na AHILOVOM OSTRVU!!!“ Oh, nebesa, a to ostrvo Belo zna se gde je; eno ga u delti Dunava gde Ahil, junak nad junacima, u grobu počiva. Ovde mi „Memoari“ ispadnu iz ruke, a nebo mi se naopačke okrene, i, Avalski toranj se kao oštro trojansko koplje u ovo srpsko nebo pobode! Jung, kao jastreb, prati moje misli u letu: “Vidiš li da je i Hadrijan znao da je Troja bila na Dunavu, tu, negde, blizu Ahilovom ostrvu. I, nije li, i po Olji Ivanjicki, Hadrijan imao vilu u Beogradu, tu, na Topličinom vencu...“ Ah, Jung! Zaista, vredno radi na organizovanju mog ludila. Posle Biljaninih orgija, u kojima je, naravno, prednjačila ovčetina, na kraju se, uz mnogo Nikolinog vina, služila i tufahija. A iza tufahija pozvala me je, diskretno, moja beržera. I šta sanjam? Na Kalemegdanskoj terasi DSS slavi Đurđevdan, a na partijskoj slavi Voja Koštunica sa ljubičastim, rupičastim klompama, a gore, konfekcijsko odelo, bela košulja, mašna, baš, onako, „kežual“. Moja Crna iz Vrčina, motajući se oko slavskih stolova, dođe i do mene: „Ako ikada umreš, gledaj da te sahrane na Ahilovom ostrvu. Jer, tamo se, kao što vidiš, sahranjuju ljudi besmrtne slave. Tamo se sahranjuju božanski bezbožnici.“