Tri plate Bajatović Bate

Bio sam samovoljno naumio da ovonedeljnu kolumnu posvetim „majskom prevratu“, oficirskoj zaveri (da li samo oficirskoj?) u kojoj su masakrirani kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, ali me je nekoliko vesti i slučajnih susreta navelo da poslušam urednika i da kao početnu temu uzmem tri plate Dušana Bajatovića koje sabrane daju sumu od 1.345.000 dinara. Kako saznajemo, ovaj dobro plaćeni kadar koji rešava sve, redovno podiže i siću od 30.000 dinara poslaničkog paušala. Da, to je isti onaj Bajatović, jedan od zadrtijih krdžalija Miloševićevog režima, koji je, ne trepnuvši, izjavio da je Zoran Đinđić „već platio“ za izručenje vrhovnog komandanta i komandantovih generala, a da će skorih dana platiti i svi drugi umešani u tu prljavu rabotu. Štaviše, to je isti onaj Bajatović, porno-magnat, vlasnik opskurne televizije koja se proslavila celonoćnim emitovanjem „erotskih“ filmova. Nakon što je kadar veoma tačno uočio da je Boris Tadić „napustio politiku Zorana Đinđića“, došlo je do bratimljenja prezidenta i SPS-ovskih jurišnika, a polumrtvoj srpskoj javnosti taj čin je serviran kao „nacionalno pomirenje“. I tako, mic po mic, dinar po dinar, dođe Bajatović do plate od trinaest hiljada evra. Istog dana sretnem druga koga je policija oglobila kaznom od 9.000 dinara zato što je „parkirao auto na zelenoj površini“. Površina – tvrdi drugar kome verujem – nimalo nije zelena. Šoder neki pored Najlon pijace u Novom Sadu. Nema čak ni saobraćajnog znaka. Tih 9.000 dinara iznosi tačno jednu trećinu plate mog druga, koji inače godinama glasa za DS (neće, kaže, ubuduće) ali nije imao tranzicionu sreću da bude faktor političke stabilnosti i „nacionalnog pomirenja“. Nisu, međutim, tri Bajatovićeve plate i drakonska saobraćajna kazna tema o kojoj ću pisati. One su samo povod. Ozbiljnije stvari su u pitanju. Ova, naime, politička garnitura (ni prethodne nisu bile ništa bolje) samosvesno i osiono ponavlja grešku dahija Aganlije, Kučuk-Alije i kompanije. Ta greška se zasniva na primamljivoj orijentalnoj iluziji da je u krajnje osiromašenoj zemlji moguće ubirajući harač stvoriti bogatu političku elitu i snažan državni aparat. Kako saznajemo iz narodne pesme „Početak bune protiv dahija“ (koja je, uzgred, upotrebljivija za razumevanje ovdašnjih prilika od ekonomskih i političkih teorija) taj projekat nije sasvim nemoguć. Potrebno je samo bezočno povećavati namete i poreze. Da je počem 1804. bilo automobila, nema sumnje da bi litar benzina na pumpama Starca Foče koštao 250 dinara. Biće uskoro toliko i danas i ovde. Zato što je politički ideal ove garniture da Bajatovićeva plata bude 130.000 evra, da se kazna za pogrešno parkiranje na „zelenim površinama“ poveća na 90.000, a da cena litra benzina bude 1.000 dinara. To se najverovatnije neće dogoditi ali samo zbog toga što će pre ili kasnije u celu rabotu prste umešati arhineprijatelj svih srbijanskih političkih elita – realnost. A ta realnost, kako stvari stoje, neće nimalo biti ružičasta. Izdvajajući se u otuđenu kastu, puneći novčanike i jačajući svoje pozicije, neodgovorne političke elite već decenijama slabe državu. Sve misleći da je jačaju. Od knjaza Miloša pa do Borisa Tadića, naše su glavešine čvrsto ubeđene da je država sistem policijskih stanica, sudova i poreskih uprava. Jok more. Država je apstraktan, psihološki fenomen. Bivšim marksistima, razumljivo, nije lako da pojme da je, recimo, u monarhijama temelj državnog poretka – čast, a u republikama – poverenje u ustav i zakone. Ovde takvog poverenja odavno nema. I to s pravom. Sledstveno tome, nema ni države u pravom smislu te reči. U odsustvu stvarne države i stvarnih institucija, Vlasi su se dosetili da provizorijum države „utemelje“ na činjenici da smo Srbi. Kao dodatni faktor kohezije, plasiran je (i neprestano se vrti) mit o srpskoj ugroženosti. U zajednici duhovno opustošenoj decenijama komunizma, ta politička patka je svesrdno prihvaćena. Onda je kao naručena došla i secesija Kosova, direktna posledica nepostojanja realne države Srbije koju su Albanci samo vešto iskoristili. „Država“, piše Pol Virilio, „to nisu teritorije, to je kontrola nad teritorijama“. Ako se, pak, „država“ umesto da kontroliše teritorije fokusira na uspostavljanje kontrole nad tokovima novca i na kompromitaciju političkih protivnika, ako se pretvori u zavod za zapošljavanje i leglo korupcije, onda teritorija takve države ostaje nebranjena i prepuštena procesima dezintegracije. U tom smislu, možemo mi ostvariti Koštuničin ideal i stoprocentno se „nacionalno okupiti“ to ništa neće promeniti. Države nema pa nema. A anomija raste. Što se lepo videlo na postkosovskom mitingu pomenutog gospodina koji je sa pozicije predsednika vlade organima države naredio da odustanu od zaštite ustavnog poretka i prepuste Beograd anarhiji i pustošenju rulje. Došavši na vlast glasovima građana koji sada pogrešno parkiranje plaćaju devedeset evra, Boris Tadić je ispravno uvideo da je Srbija ogrezla u nestabilnosti i da tok stvari vodi daljim dezintegracijama, pa je učinio hvale vredan pokušaj da popravi stvar. Nevolja je u tome što je pomešao stabilnost države sa stabilnošću političke elite. Navrat-nanos se pomirio sa sps-ovcima, počeo na sve strane da odašilje pomirljive signale i – da vidiš – poprilično uspeo u naumu. Ne pamtim da je politička elita, bez obzira na (ionako zanemarive) ideološke razlike, ikada bila homogenija. Nešto tu malo štrči LDP, biva slučajeva prelaska iz stranke u stranku, ali opšti utisak idiličnosti ostaje neokrnjen. Nažalost, neprijateljska stvarnost nimalo nije idilična. Homogenizacija u srpstvu, sve više biva potiskivana homogenizacijom u bedi. Novi Kosovski boj, usled preeksponiranosti i preterane upotrebe, iz dana u dan gubi kohezivnu snagu. Postoji jedna poučna teorija saglasno kojoj prag tolerancije građana određuje takozvana „minimalna suma neophodna za opstanak“. Prosečno ljudsko biće, veli teorija, u stanju je da se usled inercije prilagodi krajnje nepovoljnim uslovima, da se odrekne luksuza, kulturnih potreba i suvišnih stvari, sve dok gramziva ruka vladajućih elita ne zagrabi u minimalnu sumu potrebnu za prehranu i golo preživljavanje. Stvari se tada, tvrdi teorija bezbroj puta potvrđena u praksi, dramatično menjaju. Sveopšta apatija i čemer u koje je Srbija utonula pouzdan su znak da odlučno srljamo ka nekom od dramatičnih scenarija. Okolnosti u svetu idu u prilog takvim pretpostavkama. Kao što su vlastodršci (a i opozicija) krajem osamdesetih prevideli čitavu jednu tehnološku revoluciju i korenit geopolitički preokret, pa u blaženstvu nedotupavnosti i samoizolacije posegnuli za matricama iz 19. veka, tako ni aktuelna vrhuška ne sagledava opasnosti koje se valjaju iza ekonomske krize u Grčkoj, Španiji i Portugaliji. Znamo da su finansijske krize samo manifestacije dubljih kriza kojima prethode. Naš premijer, međutim, proglašava krizu završenom. A iz vladajućih krugova čak stižu sublesasti saveti da na letovanje listom idemo u Grčku, ne bi li pomogli oporavku bratske Helade. Permanentna kriza (pret)političkog sistema, u kojoj su nekompetentne i neodgovorne vladajuće elite glavni generator endemske nestabilnosti države, ima za rezultat nesposobnost Srbije da opstane kao samostalna država. To bi, ukratko, bio razlog naoko čudne sklonosti lokalnih pseudoelita ka utapanju Srbije u šire državne zajednice u kojima druge federalne jedinice služe kao spoljašnji potpornji strukturi sklonoj raspadu. Ako su Aganlija i Kučuk-Alija svoje ponašanje mogli temeljiti na privremenosti boravka u Srbiji, ne znam na čemu aktuelni vlastodršci zasnivaju sumanutu veru da će dodatnim osiromašenjem već osiromašenog naroda ojačati državu i spektakularno povratiti Kosovo. Kriza koja se pomalja na horizontu po svemu sudeći dovodi u pitanje sam koncept tradicionalne države i to je, za sada, najvidljivije u zemljama gde je državnost najmanje utemeljena i najkrhkija. Možda nije kasno da prezident i popečitelji shvate da jedina stvar o kojoj se ovde drži kakav-takav ustavni i pravni poredak jeste relativna netaknutost minimalnih ličnih fondova. Onoga momenta – a on verovatno nije daleko – kada pohlepa državnog aparata zadre u te poslednje rezerve, svaki će pametan čovek novac uložiti u kupovinu kožnih gaća. Istog momenta, naime, biće pokrenuti ireverzibilni procesi raspadanja državnog provizorijuma, a scene koje smo gledali posle Koštuničinog mitinga postaće naša svakodnevica. Zato velim da je problem mnogo veći od triju Bajatovićevih plata. Toliko će, naime, kao te tri plate, koštati džak brašna.