Kad živimo mimo sveta

Predsednik jedne od bivših sovjetskih baltičkih republika nije dozvolio razjarenom, ozlojeđenom i napaćenom narodu da sruši spomenik ruskoj imperatorki Jekatarini Velikoj. Ovaj spomenik je tu, rekao je predsednik, da nas podseća na naša stradanja, da govori o našoj istoriji i volji da budemo svoji i slobodni. Mi, doduše, nismo u tome uspevali. Rušili smo spomenike motivisani nacionalnim, verskim i političkim razlozima, ponekad bezumljem i varvarstvom koje rat razgreva. I nismo mi samo u tome izuzeci. Mi, od davnina, volimo, ili na to spontano pristajemo, da živimo mimo sveta! Stalo nam je, istina je, uporno i tvrdoglavo, često bez istorijske mudrosti, pa i one koju čini mešavina mudrosti i lukavosti, i koju nazivamo diplomatijom. „da budemo svoji na svome”. I baš otud što naš čovek nije mera drugom čoveku, i zato što ide preko svake mere, pa onda i preko granica razumnog, normalnog - dodiruje ovaj naš čovek rizičnu zonu bezmerja, mahnitosti, nepredvidljivosti, pa počini stvari bez kojih bi, sa malo razmišljanja i uzdržanosti, mogao da prođe. U ovakvom iskakanju iz zglobova vremena i istorije, prilika i zadanih političkih odnosa, često ostajemo bez onoga do čega nam je osobito stalo. Tako se, sa dodatnim otežavnim okolnostima, kako bi rekao Nušić, naša volja i briga da „budemo svoji na svome”, da ne klečimo, i slično, često izjalovljuje, a ponekad završava u svojoj suprotnosti. Rečju, biva da nismo ni svoji, da ni drugi do nas osobito ne drže, i silnu silu angažuju da nas „dovedu u red”, upristoje, nauče nas, kako nas mnoge naše lepe ženske duše uče, da „živimo kao sav normalan svet”! Pokojni srpski i jugoslovenski lider uzeo je narod u zaštitu, ali to kao da nije bilo dovoljno. Tukli su nas i pored autoritativne predsednikove zabrane. Tukli su nas Drugi, ali, osobito smo se tukli i iskorenjivali međusobno. Danas, u demokratskoj zemlji biju, šutiraju, pa i ubijaju novinare, između ostalih, ali istini za volju, ni to nije novina! Nisu naše tradicije samo gorde i slavne! I kakva je to pravda: kada neki politički lider izmaršira, izbubeta novinara, dovoljno mu je da se izvini ojađenom novinaru, a ne mora, bar ne uvek, ni to! Sačeka se da stvar legne. Pravda je uverljivije selektivna, nego dostižna. Nejasno je u vladajućoj medijskoj buci i besu, raspomamljenosti, i raspojasanosti, razaznati ko koga juri, optužuje, ko je optuženi a ko sudija, ko je bogatstvo, imovinu, finansijsku moć stekao radom, a ko je apio na brzaka, sam, snalažljiv čovek, ili uz pomoć države, stranke, onih koji su, iako su ubrajani u snage za promene, odigrali zapažene uloge u rasparčavanju nacionalnog, društvenog bića i bogatstva. Kao duga nad Srbijom, lepeza tajkuna, poslovnih ljudi i mahera, otimača, prestupnika svih boja i vrsta. Nečitko, nejasno, mutno bratac, i sve se to slilo i čuva se pod maskom transparentnosti. U skoroj prošlosti, doterani do zida, hvatali smo se kao za poslednju, za reč „dostojanstvo”, danas se, plutajući širokim vodama globalizma držimo za reč „transparentno”. Vreme je za korak dalje! Dalje od čitljivosti i razumevanja u kojima je istina poistovećena sa korišću. Iz bede filozofije u bednu sigurnost pragmatizma, nije ni jedini, ni najbolji izbor. Još 1937. godine u tekstu Kulturni testament Nušić je pisao: „Spor je tempo kojim mi koračamo u plemenitoj težnji da se uvrstimo u kulturom i napretkom daleko izmakle narode; Spor je tempo da mi u bliskoj, pa možda i u daljoj budućnosti ne možemo dogledati ostvarenja tih svojih težnji. Ne leži uzrok tome u nedostatku duha, u nedostatku duhovnih moći naših, već u težnjama i materijalnim i moralnim prilikama i uslovima pod kojima se naša mlada kultura razvija. Kulturni izrazi, kulturni pokreti, pregnuća u našem su društvu još uvek pojave drugog i trećeg reda; nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća, dakle, graditelji kulture, kod nas su maltene izlišni ljudi, čak toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najkulturnijim pitanjima.“