Slikar svojih uspomena

Miodrag Dado Đurić jedan je od najvećih slikara sa ovih prostora. Svoju umetnost nikada nije usmeravao prema trendovima, već je stvarao osobeni, lični univerzum. Kritičari evropskog renomea (Alan Boske, Danijel Kordije, Fransoaz Šoaj itd.), uvrstili su ga među najznačajnije umetnike našeg vremena. Podsećanja radi, na prvoj retrospektivnoj izložbi u Nacionalnom centru za savremenu umetnost u Parizu 1970. godine, predgovor za katalog zamenjen je intervjuom, jer „niko nije hteo da piše o meni“ izjavio je Dado jednom prilikom. U međuvremenu, Dado, kako ga je majka iz milošte zvala, postao je simbol „darovitosti koja se dokazala“. NJegova dela nalaze se u zbirkama najpoznatijih svetskih muzeja (Stedeljik u Amsterdamu, Gugenhajm u NJujorku itd.) a od 2001. godine njegove slike deo su stalne postavke centra „Žorž Pompidu“ u Parizu. Tako je danas, u odnosu na 1970. godinu, sve drugačije, osim činjenice da se izložba koja bi na sveobuhvatan način prikazala celokupno stvaralaštvo ovog umetnika, na tlu sa kojeg potiče, nikada nije održala. Jednu od retkih prilika da se domaćoj javnosti predstavi deo Dadovog opusa omogućila je Galerija Haos manjom retrospektivom njegovog crtačkog opusa koja se održava od 11. maja do 11. juna. Ovom izložbom Galerija Haos, inače specijalizovana za crtež, na reprezentativan način obeležava petnaest godina postojanja. Izloženi radovi vlasništvo su Narodnog muzeja Crne Gore, Galerije Haos i nekoliko kolekcionara ali i Dade uz čiju saglasnost je premijerno prezentovana najnovija serija crteža «Trideset krunisanih glava». Najstariji izloženi radovi, među kojima je i Autoportret iz autorovog detinjstva, datiraju od pre šest decenija, dok su poslednji nastali 2010. godine. Mogućnost da se na jednom mestu, u Galeriji Haos, sagledaju crteži iz različitih životnih i stvaralačkih faza umetnika, jedinstvena je prilika da se odškrinu vrata Dadovog rada kao svojevrsnog intimnog dnevnika. Rođen je 1933. na Cetinju, školovanje je započeo u Herceg Novom, a u Beogradu završio Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Marka Čelebonovića. Sa Šejkom, Toškovićem i Ristićem provodio je studentske dane a 1956. godine sa 20.000 franaka u džepu, koliko je dobio za sliku „Smak sveta“ od Umetničke galerije u Cetinju, odlazi u Pariz. Povod za odlazak u grad svetlosti bio je izbegavanje vojske a u Parizu kao i u NJujorku, po Dadovim rečima, ne može da se napravi loša slika. Put od anonimnog umetnika do jednog od najznačajnijih savremenih slikara figuracije, Dado je u Parizu započeo u litografskoj radionici. Vrlo brzo upoznao je za svoju karijeru značajne ličnosti, slikara Žana Dibifea (u čijoj je galeriji dve godine kasnije imao prvu samostalnu izložbu u Parizu) i Danijela Kordijea, svog prvog pariskog galeristu i dilera. Početkom šezdesetih odlazi u Eruval u Normandiji, gde i danas živi i radi. Pored brojnih putovanja po mnogim zemljama i kratkog boravka u NJujorku i Centralnoafričkoj Republici, Dado je rodnu Crnu Goru uvek navodio kao izvor nadahnuća. Prošle godine bio je predstavnik crnogorske države na Međunarodnom bijenalu u Veneciji. Potresna sećanja na ratne scene iz ranog detinjstva trajno su utkana u njegovo delo, baš kao i raspad Jugoslavije koji je Dado doživeo kao ličnu tragediju. Svoje osećanje o životu, o čovečanstvu koje krvari, iskazao je kroz sve segmente stvaralaštva, samim tim i crtež koji je još na Akademiji radio po pet sati dnevno. NJegovi crteži nikada nisu bile skice za slike, skulpture i sl., već autonomne likovne celine. U Galeriji Haos prezentovani su različiti vidovi Dadovog crteža, tako da je pored linearnih zapisa na papiru rađenih uglavnom tušem, izloženo i nekoliko grafika, keramika i kolaža. Jedan crtež je kolažiran na fotografiji umetnice Eve Market a pažnju treba skrenuti i na skicen blokove koji su po prvi put predstavljeni. Rane crteže karakteriše više beline i autobiografskih scena. Tako je na jednom prikazana izobličena figura žene-mesarke koja vraća kusur kupcu - Dadi. Nekoliko izloženih crteža je iz serije nastale tokom njegovog boravka u NJujorku između 1976. i 1980. Ispisana reč New York integralni je deo ovih celina, kao što su neki drugi tekstualni zapisi prisutni na radovima iz drugih perioda. Međutim, nezavisno od toga da li je na crtežu prisutan natpis ili ne, pažnja je fokusirana na umetnikovu apokaliptičnu viziju sveta. U tom kontekstu treba posmatrati njegov celokupan opus o čijoj problematici najbolje govore reči samog autora: „Nisu moje slike, ili moji crteži, ono što me plaši, već praznina iz koje dolaze. Ne znam šta je praznina, a ne znam isključivo zato što ne želim da znam. U svakom slučaju, ta praznina je svud oko nas, sve živo i mrtvo kupa se u njoj“. Dado svoje crteže oslobađa suvišnog i svodi na ogoljenu suštinu čovekovog bivstvovanja. Želeći istovremeno da prikaže figuru i spolja i iznutra, on predstavlja oblike u stanju metamorfoze, gde se jedna forma pretapa u drugu. To čovečanstvo koje se raspada čini svet gnoma, lobanja, skeleta, trupova i kostiju, to je svet autorovih uspomena. Figure u mukama na najplastičniji način transponuju umetnikovo osećanje o životu, jedinstvu zla i smrti. Linija je oštra, gestualna i tanka. Zajedno sa brojnim tačkama, zarezima ili mrljama izgrađene su stroge forme, dok minuciozna, britka šrafura pojačava tenziju. Poznat po tome da se u umetnosti nikad ne ponavlja, Dado je i u crtežu raznovrstan ali i uvek dosledan ličnom rukopisu. Različite podloge na kojima su crteži izvedeni, govore u prilog inventivnog pristupa, što se između ostalog može videti i na radu „Sova“ iz ciklusa „Irenine ptice“. Naime, Dado je tokom 2006. godine uradio ciklus od šezdeset crteža posvećenih ruskoj spisateljici Ireni Nemirovski pod naslovom „Irenine ptice“. Crteže je radio na manuskriptu spisateljice i listovima enciklopedije posvećene pticama. Kuriozitet izložbe u Galeriji Haos svakako je serija, do sada neizlaganih crteža, „Trideset krunisanih glava“ nastalih u periodu 2005-2009. Predmet umetnikove pažnje bile su poznate istorijske ličnosti poput Henrija VIII, Kopernika, Marije Mediči, Pape Lava X, Ane od Austrije, Martina Lutera i mnogih drugih. Štampani portreti, ovih za umetnika inspirativnih ličnosti, bili su povod za različite crtačke intervencije bojom. Predimenzionirani ekstremiteti na ironičan i groteskan način interpretiraju trideset „krunisanih glava“. Ovaj ciklus crteža, kao i celokupan crtački opus, pleni jednostavnošću i sposobnošću umetnika da minimalnim izražajnim sredstvima saopšti snažne životne poruke. Dadov likovni temperament podjednakim intenzitetom se može pratiti u crtežu, slici, skulpturi, kolažu, asamblažu, scenografiji ili bilo kojoj drugoj formi umetničkog izražavanja kroz koju se iskazao. NJegova „Sikstinska kapela“ odnosno oslikana kapela Svetog Luke (dom za leprozne iz 13. veka) u Žizoru, završena prošle godine, i sredinom devedesetih nastale zidne slike i skulpture-objekti u vinskom podrumu u Serinjonu, neka su od Dadovih umetničkih svedočanstava koje Francuskoj ostaju zauvek. Zahvaljujući Galeriji Haos domaća kulturna javnost je u prilici da vidi jedan mali deo opusa Dade Đurića, slikara svetlosti, jednog od retkih umetnika sa ovih prostora čiji značaj ima odgovarajuću valorizaciju u evropskim umetničkim krugovima.