Moral

Čovek čija je politika uvek ličila na snimak dva vodenična kamena koja stalno melju, a brašna niotkuda, koga su i u vreme masovne podrške i najblagonakloniji ocenjivali kao tačnog ali nedelotvornog, najavljuje treći politički put i vraćanje morala u politiku. Manje je važno koji su Koštuničini pravi razlozi da DSS zadrži van čvršćeg zagrljaja sa naprednjacima. Biti prvi u selu, politički je program stariji i od Kodže Miloša, pa je u tom smislu legitimno da svaki lider traži svoj put za reanimaciju stranke, makar bila i takva i tolika, sa egom višestruko većim od stvarnog uticaja. Ali sva je prilika da će nametanje teme o politički trećem putu proći kao i priča o „dve Srbije“, o kojoj su potrošene tone rotopapira i o kojoj se nisu izjasnile još samo baba Cveta sa užičke pijace i akademici SANU. Baba Cveta, jer svaku politiku objašnjava rečenicom da „prazan džak ne stoji uspravno“, a SANU jer odavno i o znatno bitnijim pitanjima nema svoje mišljenje. Kao što je vreme pokazalo da je Srbija zapravo podeljena samo na bogatu i siromašnu, a ne na manje ili više politički korektnu, tako će i treći put nestati u meandrima izbornog prostog računa koji će potvrditi da je moral, nažalost, nekurentna politička roba, vazda kvarljiva i nedovoljno ubedljiva spram novog asfalta, vranjskih šporeta, koza, sportskih patika i drugih silnih poklona i obećanja bez kojih su i lokalni izbori u Srbiji postali nezamislivi. U pamćenje se ovde ne vredi mnogo uzdati, ali biće svakako i onih koji će podsetiti Koštunicu da moral nije modna kolekcija za „proleće-leto“, već klasičan stil za svako vreme ili, što bi dame rekle, nešto kao mala crna haljina. Zašto bi danas verovali Koštunici da će moralno prosvetliti Srbiju sa podrškom birača koja se meri jednocifrenim brojem, kad to nije uradio ni kada je imao kompletni državni aparat iza sebe? Treći politički put? Može biti, ali sa trećim čovekom. Sve u svemu, priča o trećem putu ozbiljna je baš koliko i uverenje da će se za vlast u Srbiji boriti dve stranke ili dva, nazovi, politički suprotstavljena bloka, čije razlike u programima i obećanjima ne prepoznaju više ni osnivači partija. Jedni su iz zaostavštine pokojnog premijera Đinđića najbolje savladali lekciju „kome je do morala neka ide u crkvu“, a drugi, Nikolićevi, o moralu, pa kako drugačije, misle sve najbolje, što i nama žele. Promenili su se i prepodobili pa na muke stavili mnoge vajne demokrate koje sada kukaju i podsećaju na ženu koja godinama čini sve da promeni navike muža, a onda tužno konstatuje da to više nije čovek za koga se udala. Kažu, lakše im je bilo sa starim, dobrim, radikalskim Nikolićem. O moralu se ovih dana izjasnio i predsednik Tadić. Dosetio se da pozove domaće tajkune da iskažu ekonomski patriotizam i ovde ostave profit i plate poreze i doprinose. Ne sviđa mu se da velika preduzeća budu prodata preko of-šor kompanija sa Kipra, Lihtenštajna, ili iz Cuga i da umesto jačanja kursa domaćeg dinara pomažu ekonomije drugih, po pravilu bogatijih država. Velikodušno objašnjava da još ne šalje upozorenja, već da zasad samo apeluje i poziva na moral. A ako se Tadić ljutne, valja čitati između redova, može biti svašta. Pa ipak, život i novija istorija nas uče da čim krene pozivanje na patriotizam od posla uglavnom nema vajde. Rezultat je najčešće duplo golo ili prazan novčanik. U ovom slučaju radi se o demagoškoj lekciji koje se niko neće sećati već do kraja ove nedelje. Ne samo zato što prozvani privrednici, u ovom slučaju, rade po zakonu, nego i zato što se za srpski rimejk priče o Putinu i tajkunima debelo zakasnilo. Ovde od Miloševićevog vremena nikom nije smetalo što su pare iz Srbije iznošene i prane preko Kajmanskih ostrva. Kajman, Kajmakčalan, koga briga. Kako drugačije platiti kampanju, oblatiti konkurente i dobiti izbore. Nema smisla da one kojima su omogućili da naprave deseti milion, danas pitaju kako su zaradili prvi. Kasno je. Šta ostaje iza svega? Pusta obećanja. Politika kao predizborna slagalica :„ću, ćeš, će - ćemo, ćete, će“. Uradiću, uradićeš, uradićemo... Hoćemo, hoćemo... Nije ovo šibicarenje vredno pominjanja Makijavelija, ali valja se podsetiti u čemu je suština. Politika koja počiva na nasilju gotovo je jednako nemoralna kao i ona koja manipuliše i seje laži. Zna to i predsednik, znaju i svi lideri partija. Zato, ako neko veruje da se bilo koji biznismen zbog Tadićeve polupretnje trese kao prut na vetru, zaslužuje epitet seoske lude. Svaki tajkun u Srbiji danas ima pravo na mirniji san od svakog političara.