Silajdžić među Srbima

Iz izlaganja Valentina Incka pred Savetom bezbednosti UN moguće je pročitati i otkud je Haris Silajdžić nakon 18 godina odlučio da poseti Beograd. Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini kazao je u NJujorku da ova balkanska zemlja nema viziju za zajedničku budućnost, pa su učestali kontakti između Sarajeva i Beograda viđeni i kao pokušaj da se unutar Bosne usaglase planovi tri podeljena naroda, možda i protiv njihove volje. Predsednik Srbije koji je Silajdžića pozvao u posetu, na takvu se vrstu uloge obavezao i kada je stavio potpis na Istanbulsku deklaraciju, dokument svojevrsnog usaglašavanja interesa u BiH između Turske, Srbije i bošnjačkog člana Predsedništva BiH. „Radnu i neslužbenu“ posetu Beogradu, na kojoj je, očigledno, insistirala Turska, Silajdžić je svojim biračima, koji čekaju izbore na jesen, obrazložio potrebom da se pregovara o sukcesiji, imovini bosanskih firmi u Srbiji. Ali i željom da poseti Iliju Jurišića, koji je u Beogradu osuđen na 12 godina zatvora zbog napada na kolonu vojnika JNA u Tuzli. Dan pred planiranu posetu, koja je zbog kvara ne letu odložena, Silajdžić je nešto umerenijim tonom kazao da „smatra da se usvajanjem deklaracije o zločinu u Srebrenici, Srbija izvinila“ i time susret učinio prihvatljivijim čak i najtvrđem delu bošnjačke javnosti. Svan Alkalaj, ministar spoljnih poslova BiH kaže, međutim, za NIN da su susreti između zvaničnika Srbije i BiH počeli i pre Istanbulske deklaracije, ponajviše, istina, u „trilateralnom formatu“, a da se sada samo nastavljaju „u najvišem formatu“. Alkalaj kaže da sa ministrom Jeremićem ima veoma srdačne odnose i da je istanbulski događaj samo jedan od niza produktivnih susreta na kojima se razgovaralo „o zajedničkoj budućnosti“. Sve intenzivnija okupljanja regionalnih lidera nastavljaju se na skupu koji organizuje nevladina organizacija „Igmanska inicijativa“, 29. maja u Sarajevu, a u istom gradu će se i 2. juna održati samit Evropska unija-Zapadni Balkan, na kome će se sresti šefovi BiH, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. Kopredsednik „Igmanske inicijative“ Aleksandar Popov kaže da su na promenu Silajdžićevog stava, pa i na Tadićev poziv Sarajevu, a ne Banjaluci, uticali pritisci iz Brisela, „koji konačno želi da vidi region u saradnji, a ni na BiH ne želi da gleda kao na neuspeh.“ „I Turska je iznenada odigrala veoma pozitivnu ulogu. Nema razloga da sumnjam u reči gospodina Alkalaja da se on u razgovorima dobro slagao sa Jeremićem, ali ta saradnja do sada nije mogla da se vidi u praksi“ kaže Popov. Prihvatanjem poziva iz Beograda Silajdžić se, makar i pod pritiskom većih igrača i šireg interesa, odrekao dela biračkog tela. Iako je pozvan, i u Beograd se odlučio da dođe, više od godinu dana nakon što su konačno uspostavljene železničke i autobuske linije Sarajevo-Beograd, taj Silajdžićev gest se i dalje može smatrati prekretnicom u ponašanju bosanskih lidera. Pred njih se saradnja sa okruženjem, a onda i međusobna, sve manje stavlja kao izbor.