Mera naše propasti

Ne ubijajte glasnika, kaže jedna izreka. Ali, pre nego o glasnicima, valja nešto reći o špekulantima. Koji su proglašeni glavnim krivcima za najnovije – mada sigurno ne i poslednje – slabljenje dinara. Naročito je bio oštar Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik Demokratske stranke. “Ovo što su neke banke i neki špekulanti uradili jeste strašan zločin! To što su banke dinare oslobođene iz depozita umesto za davanje kredita iskoristile za kupovinu evra jeste zločin i to treba jasno i glasno reći! To je strašan zločin sa predumišljajem i za njega neko mora da odgovara! Država mora surovo da kazni sve te špekulante koji upropaštavaju život običnim građanima ove zemlje“, više nego prek bio je Đilas. One sa malo dužim pamćenjem, međutim, ove reči vraćaju 30-40 godina unazad, u vreme kada su omiljeni neprijatelji socijalističkog samoupravnog razvoja bili – nakupci. Čim bi na pijacama bio primećen neki “poremećaj cena”, za to su optuživani nakupci. Ali, ni tada retorika nije bila tako žestoka kao sada. Toliko da se ne vidi ni njen smisao, osim marketinškog, a tad je tek besmisleno. Tim pre što ni taj pad ipak nije tako dramatičan; od ponedeljka, 17. maja, kada je evro prvi put prešao „psihološku granicu” i srednji kurs dostigao 100,2 dinara, evro je do utorka 25. maja, kad ovaj broj NIN-a odlazi u štampu porastao na 102,5 dinara. Ovi današnji špekulanti nisu zapravo ništa drugo nego neka vrsta nakupaca. Kupuju i prodaju kad god i na čemu god vide da se može zaraditi, između ostalog i novac. Malo je verovatno da će se navedene Đilasove pretnje ostvariti - mada nije sasvim neverovatno, što je takođe indikativno - ali iznenadio bi se gradonačelnik Beograda koliko je širok krug ljudi koji bi dopali pod njegovu pesnicu. I nije isključeno da ne bi morao da pođe od najbližih prijatelja i saradnika. Jer je kupoprodaja evra, tj. dinara, ovde odavno postala neka vrsta sportske zanimacije. Zamislite, videćete da nije teško, sledeću pričicu. Pozove direktor jedne grčke banke (možda baš one koja je preko štampe optužena za špekulisanje) svog nadređenog u Atinu da vidi kako teku stvari, smiruje li se situacija itsl. Ovaj, pak, uzvrati pitanjem šta se radi u Beogradu, uzimaju li se krediti, a naš grčki Beograđanin kaže: „Uzimaju. I odmah ih pretvaraju u evre”. „Pa šta čekaš”, skoči šef kao oparen, “kupuj i ti”. Posle nekoliko dana zove glavni direktor Gasproma, iz Moskve, svog kolegu, direktora NIS-a, i onako uzgred zapita “a šta rade naša pravoslavna braća Grci, kako se na njihove banke u Beogradu odražava atinska drama?” “Kupuju evre”, usledi odgovor. “Pa kupuj i ti, što mi da branimo dinar kad oni neće”, začuje se nervozan glas sa druge strane žice. Nije, naravno tako bilo, kao što se nisu tačnim pokazale špekulacije o tome ko je špekulisao (prvooptužene grčke banke su, u stvari, prodavale devize), ali zvuči potpuno logično. Ključno je, međutim, nešto drugo. Špekulanti su, naime, „dobri momci”. Po rečima Danice Popović, “špekulacije su uobičajena pojava, one služe da bi se ekonomske kategorije dovele u ravnotežu”. Boško Živković ističe da „špekulanti već koriste pogodnosti koje postoje na tržištu; oni tu pogodnost iskoriste i posle se cena robe vrati u normalno stanje. Špekulant uočava da je evro potcenjen, on je koristan za tržište, jer uočava neravnoteže”. „Nije mi jasno u čemu se špekulacije sastoje”, kaže LJubomir Madžar. „Svaki poslovni čovek ima pravo da sa svojim novcem, u granicama zakona, radi šta hoće. Tržište anticipira promene, a ne reaguje samo na tekuća zbivanja. Kada dinaru opadne vrednost tržište to konstatuje i tome se prilagođava, ali iz toga takođe i zaključuje, tj. na osnovu toga tržišni akteri donose odluke i vuku poslovne poteze”. „Špekulisanje je dobro, čak potrebno u privredi, jer ti pokazuje gde si i šta si” kaže Vladimir Vučković. „Špekulanti produbljuju tržište i zato imaju pozitivan uticaj” - lapidaran je Goran Nikolić. Sve u svemu, dakle, špekulanti su ti glasnici koji nas, tj. građane Srbije, (ako bi neko tu istinu želeo da sakrije) obaveštavaju kako stvari stoje. Ili - padaju. Dok ekonomisti na to nemaju zamerki, privrednici su ogorčeni. Bar pojedini među njima. Naročito je ovog puta bio ljut Veselin Jevrosimović, vlasnik Komtrejda. „Ko god kaže da ovaj kurs odgovara izvoznicima, nije u pravu. Ne odgovara ni izvoznicima ni uvoznicima. I ko misli da je plivajući kurs dobar smatram da se ne razume u ekonomiju. Zalažem se za fiksni kurs i ako to ne sprovedemo, neće nam biti dobro”, odlučan je Jevrosimović. S druge strane, međutim, Miroslav Bogićević, vlasnik „Farmakoma”, jednog od naših najvećih izvoznika, kaže da ovakav kurs njegovoj firmi odgovara, ali istovremeno izražava zabrinutost za celu privredu pošto, kako kaže, „nema puno proizvođača u Srbiji”. Bogićević je tako, takoreći uzgred, ukazao na koren našeg aktuelnog problema. A time i rešenja. Možda bi kao primer za oboje mogao da posluži ”slučaj Branka Radujka”, tj. Telekoma Srbije. Prvi čovek najuspešnije srbijanske državne kompanije pridružio se onima koji se bune zbog „strmoglavog” pada dinara. Stvar deluje ozbiljno: niti je sam Radujko tajkun niti je firma kojom rukovodi tajkunska, ali je zbog „klizanja dinara” 2008. izgubila 100 miliona evra, a prošle još 70 miliona. Pre nego što se još malo pozabavimo ovim slučajem, da se vratimo u godinu koja, u stvari, žulja direktora Telekoma. Oktobra 2007. godine, naime, u Luksemburgu su se sastali ministri zemalja koje koriste evro, takozvanog „evrolenda”, njih ukupno trinaest. Tema: nezadrživo jačanje evra u odnosu na valute zemalja glavnih evropskih konkurenata na svetskom tržištu: američki dolar, japanski jen i kineski juan. Ministri su izrazili veliku zabrinutost zbog takvog razvoja situacije, jer ona vrlo nepovoljno utiče na evropsku ekonomiju: francuska vina, italijanski tekstil, nemački automobili i, naravno, stotine drugih proizvoda, zbog jačanja evra, postaju sve skuplji i time nekonkurentni na globalizovanom tržištu. Pre ovog, ministarskog sastanka, oglasila se bila i Federacija evropskih poslovnih ljudi konstatacijom da visok kurs evra utiče vrlo negativno na izvoz iz Evrope i time ozbiljno ugrožava njenu ekonomiju. Samo se, u jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu, tih meseci odvijao suprotan proces. I pošto joj je baš dobro išlo, pošto je i evro bio jeftin pa joj je i sve drugo bilo jeftino, Vlada Srbije je te, 2007. godine, odlučila da kupi (65 odsto) Telekoma Republike Srpske. Cena prava sitnica - 646 miliona evra, ali je u pomoć pritekla (zla) Siti banka i dala nam kredit. Da ne ulazimo sad u druge detalje tog (po mnogim ocenama političkog) dila, već da samo postavimo jedno naivno pitanje. Da li je zbilja iko ozbiljan tada mislio da će dinar moći večno da zadrži svoju tadašnju vrednost? Tim pre što je bilo ozbiljnih upozorenja da prava vrednost evra nije 80 dinara, koliko je bio zvaničan kurs u vreme transakcije, nego da je mnogo, mnogo veća. Najverovatnije negde oko 120 dinara. Naravno da Branko Radujko tada nije ni luk jeo ni luk mirisao (predsednik Vlade bio je tada Vojislav Koštunica, direktor Telekoma Draško Petrović) i da mu je krivo što sad on mora da vadi „krompire iz vatre”, ali greška je bilo ono i tada, a ne ovo i sada. U pravu je, ipak, Dragan Đilas kad primećuje da su banke povlačile pare. Reč je o sredstvima oslobođenim iz obaveznih rezervi s jedne, i onima koja su bila plasirana u hartije Narodne banke a koje su postale manje atraktivne, jer je referentna kamatna stopa smanjena na (svega) osam odsto. Ali, prvo, te pare su ionako pripadale bankama, tj. njihovim klijentima. Drugo, i važnije, nije se to dešavalo samo u Srbiji, nego i u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj... LJudi su uzimali svoj novac da bi ga plasirali u grčke državne obveznice, kojima će, računa se, početi da raste cena, ili su evre pretvarali u (sve skuplje) dolare. Nigde, međutim, ni u Varšavi, ni u Pragu, ni u Budimpešti, nije se zbog toga digla takva galama niti je onima koji su to radili prećeno „surovim kaznama”, kao što je bilo u Beogradu. No, za pad dinara bilo je i sijaset drugih, važnijih razloga. Jedan od uzroka, recimo, leži i u kreni-stani monetarnoj politici, koja izaziva skokovito kretanje kursa, odnosno dinar uvek otkliza malo više pa se posle vrati na normalniji nivo. Treće, promena čelnika centralne banke nagoveštava da dinar ubuduće neće biti branjen kao ranije što daje osnova za prognoze da će njegova vrednost brže padati. Zanimljiva je, kad smo već kod NBS, skorašnja izjava guvernera Radovana Jelašića da je mnogim privrednicima, koji se sada bune protiv slabljenja dinara, svojevremeno govorio da, doduše uz određenu cenu, mogu da se zaštite od valutnog rizika i to im naravno, preporučivao. NJihov odgovor, međutim, podseća Jelašić, bio je „da će radije lobirati protiv Narodne banke, jer im je to - jeftinije“. Četvrti, još važniji uzrok odgovara i na pitanje koje se često postavljalo u javnosti, zašto, naime, dinar u poslednjih godinu-dve pada brže od valuta drugih tranzicionih ekonomija. Odgovor je jednostavan: zato što su te zemlje u prethodnom periodu više devalvirale pa su se njihove privrede oporavile, izvoz im je znatno porastao te su i njihovi spoljno-ekonomski deficiti mnogo manji nego što je to slučaj sa Srbijom. I tako stižemo do ključnog uzroka, dugoročno-sistemske prirode. Koji, zapravo nije nov, naprotiv, odavno je poznat, ali praktično još ništa nije urađeno da se on otkloni. Reč je, naravno, o tome da je industrija Srbije na niskim granama i da je po izvozu Srbija ubedljivo najgora u regionu. Dok se to ne reši - nema rešenja. Ne znači sve ovo, da i to naglasimo na kraju, omalovažavanje i potcenjivanje problema sa kojima se zbog najnovijeg (ma koliko nevelikog, 2-3 odsto) pada dinara suočavaju tzv. mali ljudi i privrednici. Ali, oni u suštini svoj dug podnose (i znatno) lakše nego oni veliki, kojima svaki procenat porasta evra znači milionsko povećanje kreditnih rata. Gradonačelnikova tvrdnja da neki ljudi danas moraju da gladuju da bi otplaćivali bankarske kredite, najobičnija je demagogija. Oni na egzistencijalnom minimumu nisu ni dobijali kredite. O svemu ovome trebalo je misliti ranije. Narod kaže: bolje sprečiti nego lečiti. Nismo sprečili; bolje da makar počnemo da lečimo na vreme. Terapija nije ni slatka ni bezbolna, ali će za dve godine biti još teža. Kada bi ljudi videli da ta „medicina” ima smisla i da se primenjuje prema svima, lakše bi danas gutali ove gorke pilule. Izvoz po stanovniku (2009) Zemlja Vrednost (EUR) Mađarska 7.200 Češka 7.600 Poljska 3.100 Bugarska 1.600 Hrvatska 1.600 Rumunija 1.400 Srbija 800 Deficit tekućeg računa platnog bilansa (% BDP) Zemlja 2009. 2010.* Hrvatska -5,6 -6,3 Rumunija -4,4 -5,5 Mađarska +0,4 -0,4 Poljska -1,6 -2,8 Češka -1 -1,7 Slovenija -0,3 -1,5 Slovačka -3,2 -1,8 Srbija -5,7 -8,2