Istorijski sporazum srpske i hrvatske vojske

Tek što se primirila „ofanziva“ opozicije oko vanrednih izbora, otvorila se „saga“ o odnosima SNS i DSS, u prvi plan izbio je Mlađan Dinkić sa Unijom regiona i očitom željom da ide u susret predstojećim izborima. U „promeni“ tema ne učestvuje DS. NJene aktivnosti, bar one koje se vide i čuju, odvijaju se u parlamentu ili u spoljnoj politici. Najdemokratskija od svih partija trpi kritike da se, sem aktivnosti predsednika Tadića, „ne vidi“ na političkoj sceni, da je pod uticajem savetnika u kabinetu predsednika, da nema jasnu strategiju. Zašto je tako, jedno je od pitanja na koje je za NIN odgovorio Dragan Šutanovac, potpredsednik DS i ministar odbrane u Vladi Srbije. Intervju je sniman u njegovom ministarskom kabinetu. Ogromna kancelarija sa masivnim nameštajem, prepuna vojnih simbola uvodi vas u atmosferu u kojoj je bilo teško na početku izbeći pitanja o samoj vojsci. Do potpune profesionalizacije vojske ostalo je nekoliko meseci. Kakav će biti konkretan efekat profesionalizacije vojske? Višestruki. Prvo, više nećemo imati regrutni sastav i niko više neće morati da služi vojni rok na način na koji se služio ranije. Drugo, imaćemo 36.000 pripadnika Ministarstva odbrane koji će svi biti profesionalci, od čega oko 30.000 u samoj vojsci. Znamo da jedan profesionalni vojnik vredi gotovo četiri regruta, i s druge strane svrstavamo se u red zemalja koje imaju savremenu modernu vojsku strukturisanu na profesionalan način i koja će moći da ispunjava sve zadatke. Koliko je nama kao neutralnoj zemlji okruženoj zemljama NATO potrebna takva vojska? Ukoliko ste neutralni na način na koji jedan deo javnosti smatra da Srbija treba da bude, onda naša vojska i vojni budžet treba da budu višestruko veći, da bismo mogli da obezbedimo naoružanje, vojnu opremu i sredstva za odbranu zemlje ako smatramo da su nam zemlje okruženja pretnja. Ukoliko želimo da budemo u takvom statusu onda moramo biti svesni da moramo jedno veće parče budžetskog kolača da izdvojimo za vojsku. U kojoj meri će se posle otvaranja kancelarije NATO promeniti odnos Srbije prema NATO? Apsolutno se ne menja ništa na način na koji pojedini žele to da prikažu. Mi želimo da otvorimo mogućnosti za našu vojsku da crpi sve kapacitete koje NATO pruža kroz Partnerstvo za mir, ali ne samo za vojsku, već za zdravstvo, školstvo, energetsku bezbednost, za zaštitu životne sredine, za naučno-tehnološki razvoj. Smatram da Srbija danas ne treba da bude ponosna na to što jedina nije pristupila Partnerstvu za mir sa punim kapacitetom kao sve ostale zemlje. I za naše približavanje EU važna je reforma sistema odbrane. Kako da ne. Početkom juna delegacija Ministarstva će posetiti institucije EU i očekujemo podršku za reforme koje sprovodimo. Nakon naše prezentacije očekujemo konačnu potvrdu da je ono što u sistemu odbrane radimo po evropskim standardima i da zadovoljava dalji proces približavanja Srbije Evropi. A onda, u toku juna, predstavnici Ministarstva odbrane boraviće u Zagrebu. Posle svih ratova prvi put se bilateralno sastaju „vojske“ Srbije i Hrvatske i potpisujemo Sporazum o saradnji u oblasti odbrane. To je istorijski čin. Konačno ćemo staviti tačku na mračnu prošlost koju ne smemo da zaboravimo, a koja treba da bude nauk kako da sarađujemo u budućnosti. Šta je istorijsko u tom ugovoru? Hrvatska je poslednja zemlja u regionu sa kojom potpisujemo taj sporazum. To je zemlja sa kojom smo imali ratna dešavanja, koja i danas ima određene traume iz devedesetih godina, znatno veće nego što ima Srbija. Sama činjenica da ću Hrvatsku posetiti u funkciji ministra odbrane pokazuje da postoji želja s obe strane da se konačno neke stvari pomere nabolje. A šta potpisujete, koju vrstu saradnje? Mogućnost zajedničkih vežbi, treninga, edukacija, razmene iskustava, razmene informacija... Hrvatska je u proteklom periodu profesionalizovala vojsku, participira već dugo u Partnerstvu za mir, ona je sad ušla i u NATO, to je zemlja koja kontribuira velikom broju mirovnih misija, a to je budućnost i srpske vojske. Želimo da vidimo na koje sve načine možemo da sarađujemo. Zašto DS nema hrabrosti da otvori racionalnu debatu o NATO-u u ovom društvu? DS se bavi politikom na način da uvažava realnosti u ovom trenutku. Znači, politička scena u Srbiji je takva da hrabrost ne donosi dobrobit ni stranci ni građanima. Drugo, mi imamo koalicionu vladu, treće, mi na izborima i nismo izašli sa porukama koje se sada traže od nas da ih menjamo. Rekli smo da ćemo ubrzati evropske integracije, skinuti taj sramni vizni režim koji je postojao više decenija i voditi zemlju ka standardu koji je danas prihvatljiv u Evropi. I to je cilj. Kada govorim o utisku da DS nema hrabrosti da iskorači, mislim na Kosovo. Evo, Tomislav Nikolić je rekao da bi razgovarao sa Tačijem. Zašto to ne čujemo od DS? To je velika pozamanterija i blefiranje u kome očigledno i vi sami učestvujete a niste svesni. Tomislav Nikolić je pre samo nekoliko dana rekao najružnije stvari o DSS i Vojislavu Koštunici, a onda se dva dana nakon toga ponudio da mu dođe na noge. Da podsetim, na pres konferenciji SNS-a Cvijan je obećao takve dokaze da sam se zapitao hoće li biti pohapšeno pola pravosuđa. I onda je nestao. Gde su dokazi? Da li se zapitate o čemu se radi? Isti stil se godinama prepoznaje. Pustite Cvijana i Nikolića, zašto DS nije spreman da razgovara... O tome je lako pričati kada ste neodgovorni za državu i društvo. Šta ga sprečava da daje takve izjave, šta ga sprečava da sad razgovara sa Tačijem. Ali pitanje je šta ga je sprečavalo 1999. godine da sedne sa tadašnjim liderima Albanaca i da spreči tu nesreću koja se desila. Da li iko veruje u iskrenost Tomislava Nikolića koji je za ovih 15 godina promenio toliko stavova da više čovek ne zna koje je njegovo političko opredeljenje. Naprednjak, u kom pravcu, istok, zapad, gore, dole, to je postalo apsurdno i analizirati. Zašto se stavovi DS saznaju isključivo kroz ono što govori predsednik Tadić, a svi ostali funkcioneri stranke samo to objašnjavaju? A kako mislite da je politički život uređen u Britaniji kao kolevci demokratije. Predsednik Tadić vodi stranku i on šalje glavne političke poruke. Na kraju, on je i po našem statutu reprezent DS-a. Goran Ješić je javno rekao da u DS vlada kriza, da postoji negativna selekcija, da je Vuk Jeremić po stavovima bliži DSS nego DS, da nije jasna socijaldemokratska opcija. Kakav je to signal za vas kao potpredsednika stranke? Gorana Ješića uvažavam i on što je uradio u Inđiji je za poštovanje. Međutim, moram da kažem da je on vrlo jaka individua i da se teško uklapa. Meni je drago što je on član DS, ali on je relativno nov član i ne poznaje partijski život kakav je razvijan dugi niz godina. Šta to znači, da greši? Pa greši kad kaže da je zamrla debata. Mi uredno imamo glavne odbore predsedništva, svako može da se javi i da govori o čemu god hoće. Ne postoji, pogotovu kod njega, autocenzura, ništa ga ne sprečava da govori. Biću konkretnija, u kojoj meri savetnici Borisa Tadića kreiraju politiku DS, dnevnu, ne govorim o strategiji. U kojoj meri oni utiču na vaše odluke? Ne osećam problem koji vi naglašavate da dolazi iz kabineta predsednika, na način na koji vi to prikazujete. Utisak je da postoji podela na kabinet i stranku, pa podela na Vojvodinu i Beograd... Vreme sukoba i podela u DS je daleko za nama. Znak uzvika. Podele o kojima govorite su kliše. Kada ne možete da pobedite DS na izborima, onda hajde da vidimo ko može da bude unutrašnji neprijatelj pa da promovišemo sukob unutar DS ili da pokušamo da medijski to podgrevamo pošto danas na političkoj sceni Srbije ne postoji nijedna interesantnija tema. Postoji, Unija regiona je interesantna tema. Moje mišljenje je da eks-Jugoslavija nije bila ravnomerno regionalno razvijena i da su velike razlike dovele do cepanja. Taj koncept je katastrofalno loš. I Srbija ima nasleđe - što južnije, to tužnije. Zato je važno da pokrenemo da se zemlja podjednako razvija. Kroz udruživanje ti ljudi pokušavaju da skrenu pažnju na svoje sredine. Ja to tako doživljavam. Ne kao pokušaj da se ospori politika DS i politika Vlade. Na prošlim izborima Dinkić je bio na vašoj listi. Da li ga i dalje doživljavate kao strateškog partnera ili protivnika? Kao strateškog partnera, da. Delimo iste evropske orijentacije s ljudima koji su se tu okupili, ili sa većinom. Da li vam je Dinkić uzeo temu, koja je potpuno trendi a istovremeno je i evropska? Dinkić vodi Ministarstvo za regionalni razvoj i on je dobio tu temu kada se vlada formirala. On je poznat kao čovek koji brzo misli i koji brzo nalazi teme. I našao je sebe u ovome, ne vidim tu ništa loše. Jako bih voleo da mi budemo ti koji vode i tu temu. A kakva je strateška politička pozicija DS u odnosu na SNS. To su vaši politički neprijatelji ili politički protivnici... Na srpskom političkom prostoru više ne postoje politički neprijatelji. I mislim da više niko neće posegnuti da radi ono što je radio devedesetih. Znači, sada smo na nivou protivnika. Nemamo isti cilj. Jer ono što priča SRS, pa onda SNS kao mekana radikalna stranka, pa DSS kao ultratvrda radikalna stranka, nisu ciljevi koje želi Srbija. Razumem da je moguće još uvek manipulisati u zemlji u kojoj je obrazovanost na relativno niskom nivou, u kojoj je dostupnost informacija skoro nemoguća, gde je internet i dalje bauk. Danas se desila jako interesantna stvar, Cvijan je kao ekspert učestvovao u pisanju, kako on kaže, prve i treće deklaracije o Srebrenici, u pisanju mase zakona koji su dolazili u parlament. On je prema rečima Aleksandra Vučića jedan od najboljih pravnika koga je iznedrila ova država. A SNS nije glasao ni za jedan zakon koji je upravo on obrađivao. Dakle ako me to pitate, ja ne vidim savezništvo sa SNS ali bi bilo jako dobro da se u budućem parlamentu objedinimo bar oko interesa građana Srbije. Čekajte, da se ne lažemo, pa DS je blagonaklono gledao na rascep u SRS. Prvo je SNS postala „prihvatljiva“, a onda opasnost za DS? Generalno za političare u 21. veku dobro je što ono što izjavljuju ostaje zapisano. Sada putem interneta lako dođete do onoga što ste govorili vi ili neko drugi. Sve što sam pričao tada kad se cepala ta stranka, mislim i sad. To su lice i naličje jedne iste medalje. Ne verujem da neko može preko noći da promeni svoju politiku. Ali sama činjenica da se neko iseli iz Bulevara dr Zorana Đinđića, a uredno čeka po kiši na prijem u rezidenciju neke od NATO-zemalja, govori da se igra jedna politička igra jer mi zaista još ne znamo šta oni žele, osim da budu prihvatljivi širem spektru glasača.. I DS se trudi da bude simpatičan i levo i desno? Pa ne na taj način. Tačno je da imamo predstavnike koji su izrazito nacionalno orijentisani, koji se obraćaju nacionalno orijentisanom biračkom telu i ljude koji su orijentisani drugačije. Naravno da svako želi da se dopadne kao političar i da pokaže da ima širinu da bude prihvatljiv sa svih mogućih strana. A onda dođete do jednog suženja koje se zove konkretno Deklaracija o Srebrenici i tada mi pokažemo jasno koji je naš politički pravac. Ovih dana skida se oznaka tajnosti sa transkripta o aferi „satelit“. Rekli ste da ćete pronaći šta ste govorili na sednicama Vlade? I to sam našao. Čvrsto stojim iza onoga što sam pričao onda. Rekao sam da ukoliko naše pravosuđe taj slučaj ne bude istražilo, doći ćemo u situaciju da moramo da platimo novac nizašta. Dinkić kaže da je bilo zataškavanja. Znači dve su ravni. Jedna ravan je arbitraža u Londonu, druga ravan situacija u našoj zemlji. Nama bivši ministar odbrane tvrdi da je on potpisao nešto što je nevažeće. Sticajem okolnosti on je potpisao više toga, u to vreme, i niko ga nije pozvao na odgovornost. Podsećam da je na isti način potpisao i prodaju Vojnotehničkog instituta bez tendera i bez ikakve analize, kako se to čini na pravni način. Možda on sebe doživljava kao žrtvenog jarca ali bojim se da su ovce neki drugi. Šta mi možemo da činimo? Očekujem da se formira komisija koja će pokušati da nađe mogućnost da Srbija nešto dobije i u toj komisiji će biti jedan predstavnik iz Ministarstva odbrane. Priželjkujem poravnanje. To ne oslobađa krivice potpisnika tog ugovora koji tvrdi da je žrtveno jare, a otišao je u Pariz bez odobrenja i odluke Saveta ministara, ni dan-danas nije rekao gde je potpisao taj famozni ugovor i ko ga je na to prisilio. Krajnje je vreme da u Srbiji oni koji raspolažu podacima, kao što on kaže da raspolaže, to kažu. Ne mora da kaže javnosti, neka ide u sud i neka kaže.