Imperijalizam za lokalne prilike

Beograd ih sastavio, narod ih rasturio. Ovako su, sasvim u duhu finiša izborne kampanje crnogorske državne dnevne novine „Pobjeda“ na naslovnoj strani dan nakon lokalnih izbora „proslavile“ pobedu vladajućih stranaka a pre svega poraz udružene opozicije. Iako je, dakle, bila reč o lokalnim izborima, i to ne u svim opštinama, ponovo su na meni izvučene velike nacionalne teme i ponovo je crnogorska vlast „neprijatelja“ potražila u Srbiji. Ovoga puta zbog, kako kažu, učestvovanja u ujedinjavanju opozicije. Novo je jedino što se prvi put kao krivac označava DS, s kojom DPS ima istoriju dobrih odnosa, to jest direktno predsednik DS-a i Srbije Boris Tadić, u čijem kabinetu je, kako je rekao Milo Đukanović, „sklepana“ opoziciona koalicija. Tako su zarad formiranja opštinske vlasti u Plavu, Podgorici i Ulcinju ponovo narušeni odnosi između Srbije i Crne Gore. Pitanje je samo da li ih je, kako su tvrdili DPS i SDP, narušila Srbija tako što je pomagala opoziciju ili je ovo bio samo još jedan marketinški trik kojim je onemogućen odliv glasova crnogorske i pre svega bošnjačke i muslimanske nacionalnosti prema opozicionoj koaliciji. Pogotovo, jer se u mamurluku posle izborne pobede zaboravilo na obećane dokumente koji dokazuju imperijalističke namere Srbije. Čitajući novine i portale bliske crnogorskoj vlasti moglo se zaključiti da se neko od marketinških magova bliskih Borisu Tadiću preselio u Podgoricu da bi od Nove srpske demokratije, SNP-a i suverenističke partije Nebojše Medojevića napravili modernu partiju kao što su Goran Vesić i drugi saradnici Zorana Đinđića nekada pravili od DPS-a. Za ujedinitelja Milovih protivnika proglašen je Mlađan Đorđević, savetnik predsednika Tadića koji se sumnjiči za „zbijanje redova kulturnih društava kao što su Srpsko pjevačko društvo iz Kotora i Matica Srba u Nikšiću“ ali i odvođenje crnogorskih opozicionih lidera na kanabe Borisa Tadića. Pri tom, crnogorski mediji su otkrili i da Srbija izdvaja novac iz svog budžeta za stanovnike druge države: Srbe u Crnoj Gori. I kad je reč o novcu bili su u pravu. Država Srbija budžetom za 2008. godinu predvidela je čitavih 560.000 evra za celokupno raseljeno srpstvo od kojih je nešto više od polovine predviđeno za Srbe iz regiona. Zbog štednje u budžetu iz 2009. ta stavka je smanjena na 532.000 evra od kojih je opet polovina odvojena za region. Što znači da se nepunih 300.000 evra delilo na predstavnike Srba u osam zemalja u regionu. Dok je, na primer, za „brojnu“ makedonsku nacionalnu manjinu u Srbiji izdvojeno 100.000evra. Kada bi za Srbe van Srbije Srbija izdvajala proporcionalan novac kao za nacionalne manjine u Srbiji, ta cifra bi trebalo da bude približno 30 miliona evra. Toliko o novcu a sada o onome prema kome je Crna Gora uperila prst sumnje: Mlađanu Đorđeviću. Reč je o rođenom Prizrencu, osnivaču humanitarne organizacije „Naša Srbija“ koji je od 2008. godine u kabinetu Borisa Tadića zadužen, između ostalog, i za probleme Srba u regionu. U prvom mandatu Tadić nije imao savetnika za Srbe van Srbije. Pre toga, Srbi u regionu spadali su u „opis posla“ ministarstva za dijasporu, koje je u Koštuničino vreme bilo ekskluzivno po tome što nije moglo da predlaže zakone. Zakon o dijaspori i Srbima u regionu (u kojem se jasno pravi razlika između ova dva pojma) donosi se tek 2009. godine; po tom zakonu formira se Savet za Srbe u regionu, čiji je predsednik Boris Tadić a sekretar Mlađan Đorđević. Krajem 2009. godine u Beogradu se održava prvi sastanak tog Saveta a pored svih predstavnika stranaka Srba iz okolnih zemalja pojavljuju se i Srbi iz Crne Gore: Mandić (NOVA), Popović (NS), Kadić (DSS) i pomalo iznenađujuće Srđan Milić (SNP), čija stranka se u to vreme sve manje bavi pitanjima Srba i Crnogoraca i koja ponovo kreće ka DPS-u. Navodno, od sastanka sa Tadićem Milić se ponovo vraća opoziciji; istina i dalje bliže suverenističkoj Medojevićevoj partiji nego srpskoj stranci Andrije Mandića. Odnosi Srbije i Crne Gore narušeni su i ulaskom Srbije u konkretniji obračun sa organizovanim kriminalom; Srbija smatra da Crna Gora nije to propratila onako kako bi propratila iole ozbiljna država, Crna Gora smatra da je Srbija nepotrebno gurala loptu u njihovo dvorište i to, ono što je njih posebno zabolelo, često preko Brisela. Kad smo kod Brisela tu treba pomenuti saznanja NIN-a da su ambasadori najmoćnijih zemalja Evrope u Crnoj Gori više učinili na ujedinjavanju opozicionih stranaka nego bilo ko iz Srbije. Pogotovo što je lako primetiti da se o ujedinjenju nije govorilo dok je Mandićeva stranka bila najjača u opoziciji već tek sada kada je to SNP, koji je socijalistička a ne srpska narodna partija. I kada je na velikoj političkoj nizbrdici Medojevićev Pokret za promjene koji je sa Đukanovićem podario Crnoj Gori Ustav. Odnosi najmoćnijih ljudi u dva negdašnja oka u glavi daleko su od idealnih. Može da bude indikativno i to što Boris Tadić još nije bio u zvaničnoj poseti Crnoj Gori; poslednji put u zemlji svojih dedova bio je maja 2009. godine kada je Unesko okupio lidere regiona na Cetinju. „Ja ne mogu da prihvatim da su Srbi u Crnoj Gori manjinski narod. Ne mogu da prihvatim da su srpski jezik i srpska kultura manjinski u Crnoj Gori. To je neprirodno i nelogično“, izjavio je Tadić na Cetinju poručivši da Srbija ne vodi hegemonističku politiku, ali da ima pravo da brani vlastiti identitet gde god on postoji. Pitanje šta je Srbija Srbima iz Crne Gore još jednom je potencirano i u ovoj kampanji kada je Đukanović izjavio da Srbi u Crnoj Gori ne mogu da budu dijaspora jer su oni do devetog kolena živeli u Crnoj Gori (mada su oni definisani kao „Srbi u regionu“ a ne dijaspora). Jovo Bakić, politički analitičar iz Beograda, po rođenju Crnogorac, kaže da bi Milo Đukanović imao prava da stavi zamerku ovakve vrste da je Srbe proglasio konstitutivnim narodom, što su oni oduvek bili u Crnoj Gori. „U tom slučaju ideja da su oni Srbi u raseljenju ne bi imala smisla. Ovako, kad je Srbima negiran status konstitutivnog naroda u Crnoj Gori, Srbija ima puno prava da se brine o građanima Crne Gore koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi, bez obzira na to da li su ikada videli Srbiju“, kaže Bakić. Dušan Janjić, direktor Centra za etničke odnose kaže, da je reč o problemu koji se javlja posle raspada velikih država, da je slično bilo i po raspadu Austrougarske i da tu nema jasnog pravila. „Građani srpske nacionalnosti su postali mimo svoje volje nova nacionalna manjina. To je termin koji se koristi pre svega za migrante ali Srbi u bivšim republikama Jugoslavije su autohton narod i tu je problem ako on ne pristaje da bude manjina kao što je pristao u Hrvatskoj i kao što ne pristaje u Crnoj Gori.“ Poseban problem sa Crnom Gorom je što se čak trećina građana Crne Gore na popisu 2003. izjasnila da je srpske nacionalnosti. Naredni popis je sledeće godine tako da se ovo može čitati i kao uvertira u otvaranje teških identitetskih pitanja koji će tek drmati Crnu Goru. EPILOG LOKALNIH IZBORA U CRNOJ GORI Srpski greh Odnosi sa Srbijom i mesto i uloga Srba (31,99 odsto stanovništva Crne Gore, podatak sa popisa 2003) u nezavisnoj Crnoj Gori, uobičajena je tema svih izbora. Tako je bilo i tokom kampanje za opštinske vlasti koja je po tenzijama i angažovanju partijskih vrhova izgledala kao sudbonosna. Na sto je ovu temu u finišu kampanje „Bolja Crna Gora“ bacio premijer Crne Gore Milo Đukanović , tvrdnjom da je opozicija „sklepana u kabinetu predsednika Srbije“. Ta optužba, veruje se, dodatno je mobilisala provereno, većinsko biračko telo - koje je na referendumu 2006. glasalo za nezavisnost – ali je i u drugi plan gurnulo vruće teme o organizovanom kriminalu i korupciji. Bilo je to i prvi put da se kao adresa sa koje se “podriva Crna Gora” označi kabinet Borisa Tadića i Demokratska stranka. Na pitanje nije li partija predsednika Srbije (Demokratska stranka), prema tvrdnjama i zvaničnika DPS-a, koliko do juče obučavala DPS izbornoj kampanji „siguran glas“, Rajko Kovačević, portparol DPS kaže: - U doba SRJ saradnja sa demokratskim snagama u Srbiji je bila veoma intenzivna, kao i razmena iskustava radi smene režima koji je ugrožavao i Srbiju i Crnu Goru. Ne možete praviti paralelu između toga i nečega što se sada zove mešanje u politički život druge suverene države. Rajko Kovačević ostavlja mogućnost da, kako kaže, zvanični Beograd nema srca da odbije nekoga ko mu se toliko nudi, ali tvrdi da je nakon posete predsedniku Srbije, gospodin Srđan Milić iz korena promenio svoje stavove oko udruživanja opozicije. Sumnje su ubrzo postale tvrdnje pa je Milo Đukanović eksplicitno kazao da „opoziciju finansira“ savetnik srpskog predsednika Mlađan Đorđević. Doduše, priču o savetniku Đorđeviću koji vršlja po Crnoj Gori pokrenuo je portal „Analitika”, blizak DPS-u, još krajem marta kada je objavio da je zvanični Beograd „posvećen i borbi za političke interese u Crnoj Gori”. Onda je grudva počela da se kotrlja i uvećava. Đorđević je, tvrdi „Analitika“, iako „formalno zadužen za regionalna pitanja“, od početka ove godine „radio isključivo u Crnoj Gori“. „Koordinirao je aktivnosti srpskih državnih organa i Srpske pravoslavne crkve prilikom posete Vuka Jeremića Bijelom Polju, tokom Svetosavske akademije“ a u Baru je pomagao „aktivnosti tamošnje SPC“. Uz to, savetnik Đorđević je 12. maja, u jeku izborne kampanje, bio u Nikšiću gost na litiji SPC u čast Svetoga Vasilija Ostroškoga, zajedno sa ambasadorom Srbije u Podgorici Zoranom Lutovcem i ambasadorkom Ukrajine Oksanom Sljusarenko. Usledile su tvrdnje premijera Đukanovića da Đorđević „vodi kampanju u ime srpske opozicije u Crnoj Gori“ zbog „preispitivanja nezavisnosti Crne Gore“. A onda su procurili i detalji. Tako se čulo da je Srđan Milić, predsednik SNP-a, „nakon dva obimna razgovora na kanabeu kod Borisa Tadića, naprasno izmenio partijsku strategiju i krenuo u brzopotezno opoziciono ujedinjavanje sa PzP-om i Novom“. Milić je, potom, priznao da se početkom februara sastao sa predsednikom Tadićem, ali je tvrdio da su „odnosi dveju država bili prioritetna tema sastanka”. Tokom kampanje iz DPS-a je sugerisano da je upravo Milić u dosluhu sa kabinetom predsednika Srbije okupio opoziciju.„S gnušanjem odbijam te navode“, reagovao je Milić. Početkom godine on je kazao da „SNP nije nikada, niti će u budućnosti dovoditi u pitanje državnost Crne Gore“. Koča Pavlović, potpredsednik PzP, tvrdi da koalicija „Bolja Crna Gora“ nije kontaktirala sa „savetnikom predsednika Srbije, ko god da se pod navedenim podrazumeva“. „To tvrdim kao član Centralnog izbornog štaba koalicije i kao neko ko je redovno prisustvovao i svim sastancima Političkog saveta koalicije. To su dva tela na kojima su donošene političke odluke od značaja za uobličavanje izborne kampanje“, kaže Pavlović za NIN. Dodaje kako su „srpski državljani do sada uglavnom finansirali DPS; Darko Šarić je finansirao i obezbeđivao izborne pobede u Pljevljima i Kotoru, a sa zajedničkih računa Stanka - Caneta Subotića i porodice Đukanović finansirane su izborne trke za parlament“. Marketinšku izbornu kampanju opozicione koalicije jeste uradila agencija „Protokol komunikejšn“ iz Novog Sada. Ali, Pavlović se pita da „nam valjda ovu saradnju sa novosadskom agencijom neće protumačiti kao nacionalnu izdaju“?! U DPS-u su se u dizajniranju kampanje oslonili na crnogorsku agenciju „Mapa“, rediteljke Radmile Vojvodić. Ali im je novosadska agencija „Skan“, pre par meseci, uradila opsežno ispitivanje javnog mnjenja. Milo Đukanović je otvorio još jednu temu koja će, očigledno, preživeti izborne potrebe, pitanjem : „Šta znači srpska dijaspora u Crnoj Gori, kad ovdje žive ljudi čiji su preci i u devetom koljenu unazad rođeni ovdje?” To je pitanje kojim će se očigledno u narednom periodu baviti i u Srbiji i u Crnoj Gori. Jer, ako su Srbi u Crnoj Gori srpska dijaspora, kako se tumače po srpskom Zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, onda je njima matična država Srbija. A ako su oni “u devetom koljenu rođeni ovdje”, onda im je matica Crna Gora. A možda će sve da utihne do sledećih izbora kada će se ponovo utvrđivati šta je “srpski greh” u Crnoj Gori. Vladimir Jovanović