Gvozdeni zagrljaj novca i politike

Za funkcionisanje partijskih aparata, prema nekim procenama, potrebni su milioni evra godišnje. Ali, svi dosadašnji pokušaji da građani saznaju ko, osim njih kao poreskih obveznika, plaća srpske političare i stranke, nisu dali rezultate. Finansijski izveštaji koje su partije poslednjih godina počele da podnose uvredljivi su u nameri da uvere kako se partije osim na sredstva dobijena iz državnog budžeta (za parlamentarne stranke) i na priloge svojih članova i funkcionera, oslanjaju još samo na donacije raznih STR-ova, pekara, butika ili trafika... Problem, međutim, nije u parama koje partije dobijaju iz budžeta u skladu sa postojećim Zakonom o finansiranju političkih stranaka iz 2003. godine, ili preko članarina, već u novcu koji se u njihove kase sliva sa drugih strana. A to otvara sivu zonu u kojoj se uspostavlja gvozdeni zagrljaj novca i politike i korupcija zbog koje se više ne zna da li država kontroliše tajkune ili tajkuni državu. I to u trenutku kada je jedan od glavnih uslova za pristupanje EU, pored reforme pravosuđa, borba protiv korupcije Iskustvo svih istočnih zemalja pokazuje da postoji direktna veza između moćnih biznismena i vrhova političkih stranaka. Glavni motiv krupnog kapitala da u zemljama u tranziciji, gde nema nezavisne kontrole finansiranja stranaka, pomažu političke partije je da zaštiti i uveća dotadašnje poslove i kapital i preko partija na vlasti progura zakone i propise koji im odgovaraju. Zauzvrat, novac stiže u partijske kase, njime se finansiraju redovne aktivnosti i kampanje, a neretko i lagodan život, pa i tajni poslovi političara. Primera nelegalnih transakcija između biznisa i politike ima nebrojano ali javnost sazna samo za neuspešne, kaže profesor Zoran Stojiljković, član Odbora agencije za borbu protiv korupcije. Tako smo o postojanju stranačkih „crnih fondova“ saznali na suđenju bivšem gradonačelniku Zrenjanina Goranu Kneževiću. On je, naime, rekao da su najveći finansijeri DS-a u Vojvodini NIS i Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, kao i da se ta stranka finansirala donacijama u gotovini koje su se čuvale u sefu, kao i sredstvima od preduzeća koja se nalaze u vlasništvu države. Drugi primer bez ustručavanja je izneo Tomislav Nikolić, da su dvojica najuticajnijih srpskih biznismena Miroslav Mišković i Milan Beko pomogli kampanju Srpske radikalne stranke 2008. godine finansirajući zakup reklamnog prostora na jednoj nacionalnoj televiziji i plaćajući iznajmljivanje automobila. Punjenje tajnih stranačkih fondova, kako se pretpostavlja, odvija se na više načina. Jedan od puteva novca do stranaka vodi preko tajkuna, a drugi preko javnih preduzeća. Protivusluga je u oba slučaja obavezna. Studija o pranju novca u Srbiji, urađena po nalogu OEBS-a, pokazala je da tokom privatizacije nije ispitivano poreklo novca kojim su kupovane firme. Kroz proces privatizacije, po mišljenju stručnjaka, ojačala je sprega tajkuna, kriminala, privrede i politike, koja je zarobila državu. „Prljavi novac pere se kroz nameštene tendere i aukcije. To svi vide. Jasno je da vlasnici prljavog novca ne žele vladavinu prava i nezavisne institucije, nego lov u mutnom, ali je problem u onima koji to dozvoljavaju. I što je Vlada postala izvršno telo političkih partija koje su dozvolile da našom državom upravljaju tajkuni. A razlog je svakako u nelegalnim transferima novca iz kojih se finansiraju i političke stranke, tvrdi za NIN Danilo Šuković, ekonomista i član Saveta za borbu protiv korupcije. Danilo Šuković je među prvima ukazivao da je, na primer, Uredba o konverziji zemljišta očigledna pljačka. A svi ćute, kaže Šuković, jer tajkuni kontrolišu medije, finansiranje partija je netransparentno, javna preduzeća su feudalizovana, a zakoni se donose prema željama i potrebama tajkuna. Kupovinom propalih firmi, tajkuni su za male pare dolazili do najatraktivnijeg zemljišta koje im je bez licitacija praktično poklonjeno. Najpoznatiji primeri za to su Luka Beograd, Ušće, IMT, Autokomanda, Stara pivara... I dok su neki tajkuni zaradili kupujući od države zemljište, drugi će svoj kapital dodatno uvećati prodajući zemlju državi, i to za mnogo veće pare od onih koje su uložili. Naime, biznismeni Vojin Lazarević i LJubiša Buha Čume vlasnici su na desetine hektara zemljišta između Batajnice i Dobanovaca kuda bi trebalo da prođe autoput. Da bi gradnja uopšte počela država mora prvo da obešteti vlasnike zemlje. Pitanje je da li su biznismeni bili vidoviti kada su kupovali baš te parcele ili su imali informacije kuda će proći trasa. „Insajderske informacije o namerama vlasti su veoma bitne za poslovanje i one imaju svoju cenu. Vrednost takve informacije je veća za onoga ko je u prilici da investira brzo. Na primeru autoputa mogu se razlikovati dimenzije korupcije u nekoj zemlji. Sve dok se korupcijom dolazi do insajderskih informacija o tome gde će proći put, to je „obična korupcija“. Kada se trasa prilagođava tome ko je vlasnik okolnog zemljišta, onda su državu zarobili ekonomski moćnici“, objašnjava Nemanja Nenadić, izvršni direktor „Transparentnosti Srbija“. Postoji mnogo načina na koji tajkuni uzvraćaju usluge političarima. “Najdirektniji je keš, ali se to izbegava jer je politički osetljivo. Koriste se sofisticiranije metode. Finansira se neki projekat, ulažu sredstva u razvoj stranke da bi se, kada ona dovoljno ojača i preuzme određene državne institucije, naplatilo kroz dobijanje odgovarajućih poslova. Kao vid oduživanja postoje i razne vrste poklona, stipendija ili putovanja na račun prijatelja”, objašnjava Zoran Stojiljković. Najveći novac ipak „vrti“ se u predizbornoj kampanji. Prema procenama stručnjaka, prosečna kampanja velike stranke košta između pet i šest miliona evra. Na lokalnom nivou stranci sa ozbiljnim ambicijama koja pretenduje da uzme vlast potrebno je najmanje 100.000 evra. “Ulog u izbornoj igri je veliki jer vlast donosi mogućnost da usmeravate politiku, delite poslove i imate uticaj. Kampanja je prilika da se uspostavi veza između novca i politike, odnos između bogatih i uticajnih. Uvek postoji tendencija da uticajni budu bogati, a bogati uticajni. Neformalne veze se uspostavljaju tako da tom novcu ne možete lako da uđete u trag pošto su finansijske transakcije razdvojene i po godinu dana. Ako sam pomogao vašu kampanju vratićete mi dobrim poslom, recimo dogodine”, navodi Zoran Stojiljković. Troškove kampanja stranke najčešće podmiruju naknadno, pa je podrška moćnika potrebna i u pregovorima sa bankama koje su dale zajam ili firmama koje pružaju usluge u kampanji da naplatu izvrše odloženo. “Ozbiljne firme posluju uglavnom preko računa i ne verujem da je keš često zastupljen kada finansiraju političke stranke. Sklon sam da poverujem da se služe drugim metodama, da plaćaju sa svojih računa usluge i robu koje su namenjene strankama. Na primer, plate oglašavanje svojih firmi u medijima, a u stvari jedan deo cene pokrije troškove stranke koju žele da podrže”, kaže Nemanja Nenadić. U Srbiji je javna tajna da tajkuni finansiraju sve važne stranke. Ali, dokaza nema. Sve se, uglavnom, svodi na izjave poput one Gorana Ješića, predsednika Opštine Inđija i člana DS, iz decembra 2007. godine, da ne zna ko finansira njegovu stranku, ali zna da su se „šest-sedam glavnih igrača prošle godine u ovo vreme, uoči parlamentarnih izbora, skupili i dogovorili da svi finansiraju sve“. Tako i sada, analitičari ocenjuju da je rast popularnosti SNS jasan signal krupnom kapitalu da bi im bliske veze i pomoć ovoj partiji mogle omogućiti korist ako se promeni kompozicija vladajuće strukture. Profesor Zoran Stojiljković kaže da finansijski nije ostala neprimećena činjenica da je SNS najjača opoziciona stranka. Sasvim je siguran da sledi i pojačano finansijsko podupiranje ove stranke. „Činjenica da je SNS kredibilna za međunarodnu zajednicu dovoljna je za ulaganje u njih. Borba za finansije je neka vrsta sondaže, ko kako stoji. Oni koji su pokazali da imaju uticaj i kapacitet ozbiljni su igrači, dok finansijeri odlaze od onih koji gube uticaj“, smatra Stojiljković. Kod nas je, kako tvrdi, praksa da se u svaku korpu ubaci po neko jaje i zato neki od najvećih tajkuna imaju paralelne aranžmane kako u vlasti tako i u opoziciji. Mnogo sigurniji i unosniji način ilegalnog finansiranja partija vodi preko javnih preduzeća i stranačkih kadrova postavljenih da njima rukovode. O tome koliko pažnje stranke posvećuju ovim firmama, svedoči i činjenica da su se, recimo, DS i DSS u maju 2007. godine, pri formiranju Vlade o ministarskim mestima dogovorile za nekoliko dana, ali su zato javna preduzeća deljena između koalicionih partnera više od šest meseci. Uz to ministri su se trudili da njihove stranke dobiju što je moguće više direktorskih mesta u preduzećima koja pripadaju njihovom sektoru delovanja. A neretko se dešavalo da resorni ministar ima „svog“ direktora javnog preduzeća i „svog“ predsednika UO, što se završavalo, na primer, aferama u Železnicama ili Putevima Srbije. Danica Popović, profesorka na beogradskom Ekonomskom fakultetu, javna preduzeća naziva „zlatnom kokom“ za srpske partije. Ključno je da se partijama oduzme vlast nad javnim preduzećima iz kojih, i preko kojih, putem nameštenih tendera i javnih nabavki one isisavaju novac građana Srbije u stranačke kase – kaže Danica Popović za NIN, a na pitanje kako to uraditi, odgovara da je njihova privatizacija jedini lek. Javna preduzeća raspolažu sa više novca nego tajkuni, a pri tom ne traže nikakve protivusluge, pa je samim tim i uzimanje para sa ove strane daleko isplativije. O tome sa koliko novca barataju javna preduzeća, a sa koliko tajkuni, svedoče podaci o poslovnim prihodima objavljenim u publikaciji „Top 300“ u izdanju Ekonom:east-a, iz novembra 2009. godine. U prvih devet kompanija po visini poslovnih prihoda, naime, nalaze se čak četiri javna preduzeća (EPS, Telekom, Srbijagas, Putevi Srbije), koje Danica Popović naziva partijskim firmama, dve tajkunske firme i NIS, koji je do privatizacije januara 2008. takođe bio javno preduzeće. (vidi tabelu) Zvanično, nijedno javno preduzeće, naravno, nije sponzor bilo koje partije, mada se to dešavalo tokom devedesetih godina. Jedan od mehanizama za prebacivanje novca iz JP ka stranci mogao bi da bude, na primer, preko nameštenih tendera. Uprošćeno gledano, JP bi raspisalo tender čije bi uslove mogla da ispuni tačno određena kompanija. Pošto bi dobila posao, kompanija bi deo novca dobijenog od JP, određenim kanalima, najčešće u vidu sponzorstva, prebacila stranci iz koje je, ili kojoj je blizak direktor JP. Kako za NIN ocenjuju pojedini ekonomisti, za te vrste „novčanih akrobacija“ najpogodniji su tenderi raspisani za određene usluge, s obzirom na to da je reč o teško merljivoj „robi“, pa je vrlo komplikovano utvrditi da li određeni posao zaista vredi novca izdvojenog sa računa JP. A reč je o teškoj zloupotrebi - polunameštenim tenderima kojima se troškovi koje plaća javno preduzeće, uvećavaju. Drugi način za punjenje partijske kase, koji nije potpuno transparentan, jeste praktično „oporezivanje“, kako to krsti Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbija, članova partije na državnim i drugim funkcijama. Gotovo da je uobičajeno da do deset odsto svoje zarade (može i više) oni izdvajaju za stranački budžet. To se može zaključiti, recimo i iz Finansijskog izveštaja DS-a za 2008. godinu, u kojem se vidi da su gotovo svi stranački funkcioneri sa pozicijom u vlasti, od poslanika, do premijera, određenu sumu, koja uglavnom nije bila manja od 50.000 dinara, donirali partiji. U izveštaju za 2009. godinu, međutim, toga nema. Istovremeno, prema rečima profesorke Danice Popović, uticajem tajkuna na političare može da se objasni nedostatak velikih stranih investicija u Srbiji, jer na taj način oni čuvaju svoj monopolski položaj. Ekonomista Miroslav Prokopijević je čak svojevremeno tvrdio da „u Srbiji jedno vreme nije mogao da se donese zakon o preuzimanju, jer je jedan broj tajkuna bio zainteresovan da preuzme razne firme pre nego što se donese taj zakon, kao i da nekolicina tajkuna koji finansiraju stranke sprečavaju donošenje valjanog antimonopolskog zakona, jer im to nije u interesu zato što imaju znatno veće marže u poređenju sa okruženjem i Evropom. Finansiranje je oduvek bilo najmisterioznija operacija u životu političke stranke, u koju je uključen veoma mali broj ljudi. Predsednik Transparentnosti Srbija Vladimir Goati podseća na opasku jednog letonskog analitičara da bi lakše bilo otkriti srednjovekovnu formulu po kojoj se gvožđe pretvara u zlato, nego izvor iz kojeg se pare slivaju u stranačku kasu. Procene o tome koliko će u smislu otkrivanja bar dela istine kad je reč o uticaju novca u srpskoj politici, njegovom poreklu i vezama srpskih političara i tajkuna da promeni novi zakon o finansiranju političkih stranaka razlikuju se – od sumornih do optimističkih. Nacrt novog zakona najavljuje se za kraj juna, pa će tada neke stvari možda da budu jasnije. - Možete da napišete savršen predlog zakona, koji Vlada treba da pretoči u nacrt zakona. Uz samo jednu ili dve ključne izmene, on može da bude potpuno upropašćen i da ostane samo mrtvo slovo na papiru. To je urađeno i sa postojećim zakonom, kad su uvedene odredbe po kojima su Republička izborna komisija i Odbor za finansije Skupštine Srbije bili zaduženi za kontrolu finansiranja stranaka. Tu se vraćamo na priču o kozi koja je ostavljena da čuva kupus. To su tela u kojima sede partijski ljudi i tu dolazi do izražaja gotovo esnafska solidarnost među partijama, koja se odvija pod motom ne diraj me, ne diram te - kaže Vladimir Goati. Slobodan Beljanski, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije još uvek ne vidi političku volju da se koruptivni odnos novca i politike reši. On misli da cilj stranaka ostaje isti, a to je da pravi finansijeri i dalje ostanu neotkriveni, a finansijerima je u interesu da u sivoj zoni utiču na uslove svog poslovanja. Zato je perspektiva primene novog zakona, po mišljenju Slobodana Beljanskog, kad bude donet, prilično sumorna. Da bi se Srbija oslobodila iz kandži tajkuna i korupcije potrebno je mnogo vremena i pomoć celog društva. Ali celu priču čini još težom paradoks da su za uspeh presudni političari koji su tu patološku vezu novca i politike upravo i omogućili.  Povratna sprega Na veze tajkuna i politike mogu posredno da upućuju neke činjenice. Pitanje je, na primer, da li je slučajnost to što je jedan od najvećih vlasnika zemljišta (oko 60 hektara) kod obilaznice Beograd, na trasi Koridora 10 Batajnica – Dobanovci, postao Vojin Lazarević, koji je važio za čoveka bliskog DSS-u. To zemljište treba da bude eksproprisano, a njegova tačna vrednost još nije utvrđena. Drugi slučaj koji je ukazivao na moguću povezanost političara i tajkuna, desio se prilikom donošenja izmena Zakona o akcizama. SPS je podneo amandman kojim se favorizuje samo jedan proizvođač cigareta, firma „Monus“ u vlasništvu Predraga Rankovića Peconija. Neminovno su usledile i spekulacije o Peconijevoj ulozi u finansiranju stranke. Amandman je kasnije povučen. Pomenutim amandmanom, inače, bio je ugrožen planirani priliv novca u budžet, izigran prethodni dogovor Vlade sa tri najveće fabrike duvana koje pokrivaju više od 90 odsto tržišta cigareta u Srbiji, a cigarete fabrike „Monus”, inače najjeftinije, najmanje bi i poskupele, pa bi očekivano bile i konkurentnije na tržištu. Nijedan od ovih slučajeva, međutim, nikad nije ispitan do kraja. Povlastice i protivusluge Novac i politika neraskidivo su povezani. Politika privlači novac, mogućnošću da se steknu razne povlastice kao protivusluga za finansijsku pomoć. U skladu sa tim šta mogu da očekuju i srpski biznismeni opredeljuju u koga će da „investiraju“. - Tajkuni gledaju da investiraju tamo gde im se to isplati. Sigurno će više da ulažu u veću stranku. Izuzetak može da bude nova stranka koja ima šanse da se vrlo brzo primakne vlasti ili da postane ozbiljan igrač na političkoj sceni. Ne ulažu oni iz dobročinstva, već ulažu u svoju budućnost – ocenjuje Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa. I Slobodan Beljanski, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, slaže se da postoji povratna veza između novca i politike, jer „uz novac ide i politička moć, a politička moć privlači i novac“. Osim toga krupan kapital u stopu prati promene rejtinga političkih stranaka i u odnosu na to se određuju.