Žal za prošlim vremenima

Drug Tito je i ove godine putem imejla „čestitao“ praznik rada potencijalnoj radničkoj klasi Srbije. Maršal nije ispustio priliku da podseti na godine kada se vredno radilo i kada je proleter ponosan na svoj udarnički rad punio naslovne strane novina. Ko nije dobio Titovu poruku, imao je prilike da čita njen siže u vestima koje su stizale iz Kragujevca. Većina od 60 radnika Zastave, posle pregovora sa najvišim rukovodstvom, odustaje od otpremnina i pristaje da se vrati na posao. Neki od njih prethodno su se žalili na niže rukovodioce koji sami nisu uspevali da ispune zadate norme, pa su pritisak prenosili na radnike preteći im svakodnevno otkazima. Kako su verovali da im otkaz ne gine, radnici su uzimali otpremnine. Drugi su, međutim, pred kamerama kazali da ne mogu da se naviknu na nove mašine, te da su zbog toga priželjkivali bogat socijalni program. Tako se i u javnosti stvarao utisak da je Kragujevčanima, koji su godinama na prinudnim i drugim neplaćenim odsustvima, mrsko da se prilagode modernijoj mehanizaciji i drugačijem načinu rada u takoreći novoj Fijatovoj fabrici automobila. Da li su se mediji samo potrudili da daju opravdanje novim vlasnicima ili radnik Zastave više nije ponosan na svoj rad? Da li je moguće da se nakon decenije provedene na prinudnom odmoru i neplaćenom odsustvu čovek ulenji i odvikne od radne discipline, pa je sve što očekuje za budućnost nekoliko hiljada evra? „Naravno da nije moguće“, izričit je Zoran Mihajlović, predsednik Samostalnog sindikata Zastava automobila. „Svih ovih godina ljudi koji nisu imali posla u fabrici, bili su prinuđeni da žive od nečega. Snalazili su se, švercovali benzin, radili na tezgama. I to je težak rad.“ Istina. Ali, u mnoštvu loše sprovedenih privatizacija, koje su se i dogodile ne da bi se nastavila proizvodnja u fabrikama, nego da bi se došlo do imovine i zemljišta tih firmi, desi se poneka u kojoj novi vlasnici ne da ne žele da otpuste nego ne uspevaju da zadrže radnike. Da li uistinu u strahu od otkaza, iz hitne potrebe za novcem ili zbog nečeg trećeg, i u „Zastavi elektro“, koju je kupila južnokorejska kompanija „Jura“ svih 284 radnika su se, i pre potpisivanja ugovora, opredelili za socijalni program. Taj program nudio im je 300 evra po godini staža. Korejci su, potom, izabrali 118 radnika koje pozivaju da odustanu od otpremnine i vrate se na posao. U industrijski uništenoj zemlji više nema proizvodnog rada, pa ni proizvodne radničke klase. Ako je ta klasa ikada postojala, ona se danas svela na radnike javnog, bankarskog i osiguravajućeg sektora. Zvanično oko 800.000, a nezvanično milion nezaposlenih, i isto toliko onih koji žive ispod granice siromaštva, mnogo je čak i za zemlje sa dvostruko većim brojem stanovnika od Srbije. Pa, ipak, na evidenciji Nacionalne službe moguće je videti zanimanja koja se konstantno traže i zbog toga se za njih nude plate i do tri puta veće od prosečne. U Kolubarskom i Mačvanskom okrugu, na primer, preduzeća za korišćenje šuma ne uspevaju da pronađu drvoseče kojima nude platu i do hiljadu evra. Iako u teškim uslovima rada, prosečna plata koju bi sečenjem uspevali da zarade je 600 evra ili dve prosečne plate u Srbiji. Poslom drvoseče i svim drugim poslovima u šumarstvu u Srbiji, tako, godinama već dolaze da se bave radnici iz Republike Srpske. I kladovsko Brodogradilište Rajna-Dunav angažuje po stotinak Rumuna, jer se na konkurs koji je stalno otvoren niko iz Srbije ne javlja. Bez obzira na razvijenost okruga i razlike u tome kolika se plata nudi, recimo ekonomisti u Novom Sadu ili u Bujanovcu, neki poslovi su konstantno traženi i konstantno neatraktivni za rad u svim delovima Srbije. To su na prvom mestu varioci i mašinbravari, domaćice u kući, vozači, kuvari, negovateljice, dadilje, kuriri, radnici treće smene u kioscima. Čak i za najvažnije oblasti za privredu Srbije, država najčešće nema dobru strategiju razvoja, ali i one koje ne zavise samo od državne politike razvijaju se sporije zbog nedostatka radne snage. Kada, recimo, vlada pod uticajem velikih prerađivača mleka stalno smanjuje otkupnu cenu ovog proizvoda, seljak je prinuđen da na kraju proda i kravu da bi preživeo. Na drugoj strani, čak i kada potražnja iz Rusije podigne otkupnu cenu malina, proizvođači ne uspevaju da pronađu dovoljno radnika za berbu, pa se mire sa tim da ne prodaju koliko bi mogli. Socijalni psiholog profesor dr Bora Kuzmanović kaže da se može desiti da čovek izgubi neku vrstu urednosti, osećaj za vreme ili druge komponente rada. „Neka svetska istraživanja pokazuju da ljudi vremenom gube radne navike. Ali, ta istraživanja ne bi smela da se uopštavaju. Kod velikog broja radnika u Srbiji, godinama je postojala želja za radom. Nakon izgubljenih decenija, pitanje je da li su sada preteški i zahtevi koji se postavljaju pred njih. Ne znam kakvi su privatnici iz Torina, ali znam za ove naše da nehumano gone ljude. U Aranđelovcu, na primer, ljudi sa fakultetom rade za 15.000 dinara, ribaju tezge, slažu robu. Ali, ima tu i naših kulturnih navika. Razbijeno je nešto što se zvalo radnička klasa iako ona nikada nije stigla do kraja da se konstituiše. Ona jeste imala veća prava, ali je bila samo politička forma, jer ni sindikat nikada nije bio u potpunosti radnički.“ Profesor Kuzmanović podseća i na velika nadanja, pa potom i velika tranziciona razočaranja. Gubitak volje može biti uslovljen i razočaranjem kada se shvati koja su prava i povlastice izgubljeni, a potom i da se vreme ne može vratiti unazad. „Kod starijih radnika primećuje se nostalgija za prošlim vremenima, a kod mlađih ljudi maštanje o tome kako je bilo nekad. Kao jedan od osnivača sindikata „Nezavisnost“ i predsednik za Beogradski univerzitet, sećam se čvrstih uverenja kolega da je sve što nam treba novi vlasnik. Verovali su da će se sve tako rešiti. Prešli smo iz jedne vrste sistema, u kome je bilo licemernog i preteranog zaklinjanja u radnike, u drugi sistem, u kome se licemerno tvrdi da će samo kapitalizam po sebi doneti boljitak. Tako su se stvorila ambivalentna osećanja - svi vide i osećaju da treba nešto da urade, ali ni na simboličkom nivou ne žele da podsećaju na Titovo vreme. Stranke se radnicima obraćaju na uopštenom nivou, ne kao pojedincima. Govore o boljem životu i pred izbore dele milostinju. Proći će dosta vremena dok se ne iskristališe neka socijaldemokratska opcija koja će istaći dostojanstvo rada i radnička prava“, objašnjava profesor Kuzmanović. Takva vrsta morala i sistema vrednosti u kome se rad nisko kotira samo zato što je aluzija na samoupravljačko vreme, širi se jednako na zrele radnike i na generacije koje dolaze. U devalviranju rada i prava radnika, sindikalci ne smatraju da su i sami imali udeo. Makar i samo zato što su ispustili trenutak da sačuvaju minimum statusa radnika koji su država i privatnici uspešno uzurpirali. Iako se ne slažu u svemu, LJubisav Orbović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije, „naježi se“ kao i Ranka Savić na tezu da u Srbiji ima onih koji neće da rade. „U Srbiji nema posla“, kaže Orbović. „Ta teza je samo pokušaj da se krivica za tragediju koju smo doživeli u tranziciji, prebaci na drugu stranu. Obezvređivanje radnika i rada se upravo tako i dešava od strane onih koji nikad nisu radili. Skoro se pisalo o jednoj firmi u kojoj radnici štrajkuju tek dva dana, platu nisu dobili četiri meseca, a direktorka tvrdi da su svi oni neradnici. Da nije tačno da smo neradnici, uostalom, pokazuje i iskustvo svakog našeg građanina koji je otišao u inostranstvo, u uređen sistem. Kako smo to tamo uvek vredni, a ovde lenji“, pita se Orbović. Odgovornost države i sindikata za obespravljenost radnika i aroganciju kompanija, druga je tema. Dostojanstvo rada nije, međutim, samo pravo nego i čovekova iskonska potreba. Na birou rada najviše je onih koji tu svoju potrebu nisu uspeli da realizuju dok su bili u najvećoj snazi. Dvadesetak poslednjih godina, možda je najteže pogodilo radne navike i dostojanstvo generacije koja danas ima između 25 i 40 godina. U vreme kada su stasavali za samostalan život, oni koji su ostali u Srbiji, gubili su nadu da će uskoro imati pošten posao. S tom nadom, možda su gubili i želju da rade. Prema evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje 40 odsto nezaposlenih čini stanovništvo starosti između 25 i 40 godina. I čak 64 odsto nezaposlenih čeka na posao duže od jedne godine. Profesor Kuzmanović kaže: „Nisam siguran da imamo prodornu generaciju niti onu koja ima tu vrstu svesti da treba da se izbori za bolji položaj zaposlenih. Društveni kriterijumi i okolnosti su se na njih preslikali. Problematični oblici ponašanja koji dolaze iz parlamenta ili od ministra zdravlja i drugih, prenose se kao model na mlade. Ta kriza morala trebalo bi da se menja sa vrha, jer građani osećaju da su u živom blatu, ali nemaju snage da počnu od sebe da menjaju stvari, pa se nevoljno prilagođavaju društvu“.