Radikalni izbor

Posle jedanaestodnevnog filmskog maratona i 19 filmova prikazanih u zvaničnoj takmičarskoj konkurenciji, žiri sa američkim rediteljem Timom Bartonom na čelu prekinuo je  neizvesnost koja je kulminirala u nedelju uveče u najvećoj festivalskoj sali  nazvanoj po začetnicima sedme umetnosti, braći Limijer.  Naslednik Mihaela Hanekea je četrdesetogodišnji tajlandski reditelj Apičatpong Verasetakul, kome je Šarlot Gejnzbur uručila Zlatnu palmu za film “Ujak Bonmi koji može da se seti svojih prošlih života”.  Od žirija, kojem predsedava Tim Barton, očekivalo se da će da iznenadi – to se i dogodilo.  Film koji je osvojio nagradu je najbliži umetničkom senzibilitetu američkog reditelja i fantazmagoričnom svetu njegovih filmova, daleko od dramskog realizma koji je ove godine dominirao u glavnom programu kanskog festivala. “Ova situacija je nadrealna, jer umalo da nisam došao u Kan zbog političkih prilika u zemlji”, rekao je novinarima nakon dodele nagrada reditelj čiji su raniji filmovi “Blaženo tvoj” i “Tropska bolest” već nagrađeni na ovom festivalu. “Film je lična potraga. Pokušavam da iznesem svoj pogled, da pravim drugačiji film koji pomera granice i poziva gledaoca na razmišljanje o tome šta sve može da se uradi na filmu, jer je to mlad medij. Nadam se da će inspirisati mlađe reditelje da istražuju nove, drugačije puteve. Potrebna nam je raznolikost na filmu jer smo se pretvorili u monokulturu; kada je reč o filmu, sledimo istu narativnu logiku bilo da smo u Sjedinjenim Državama, u Kambodži ili u Laosu”, poručio je reditelj i vizuelni umetnik koji stvara na marginama filmske industrije svoje zemlje i promoviše nezavisne i eksperimentalne filmove. Dobro zdravlje francuske kinematografije ilustrovala su čak tri odlična filma prikazana u trci za Zlatnu palmu, od kojih su dva nagrađena – film “LJudi i bogovi” reditelja, scenariste i glumca Gzavijea Bovoa, inspirisan otmicom i ubistvom francuskih monaha u Alžiru 1996. godine, dobio je Gran pri festivala, dok je nagradu za najbolju režiju osvojio film “Turneja” Matjea Amalrika. Prvi film je izuzetan po načinu na koji predstavlja duhovnu snagu francuskih monaha suočenih sa strašnom dilemom da li da napuste Alžir i spasu živote ili  ostanu i sačuvaju veru u čoveka i u njihovu misiju da budu uz one kojima su najpotrebniji, odnosno stanovnike muslimanskih sela sa kojima žive u skladu i za koje ih veže međusobno poštovanje. Izuzetni su i glumci koji su znali da dočaraju duhovnost ovih sveštenika, među kojima se ističe Lamber Vilson, koji ima zapaženu ulogu i u trećem francuskom filmu u glavnoj konkurenciji, “Princeza de Monpansije” Bertrana Tavernijea. Film “Turneja” nas odvodi u sasvim drugi svet, u svet kabarea i kraljica takozvane “Nove burleske”, američke potkulture koja se nastavlja na tradiciju mjuzik hola, u kojoj se striptiz meša sa pozorištem, koreografijom, humorom, satirom i svim vrstama ekscentričnosti. Pored Zlatne palme, iznenađenje je izazvala i odluka da nagrada žirija pripadne filmu “Čovek koji viče”, o građanskom ratu u Čadu, odakle je i reditelj, Mahamat Saleh Harun, koji je naglasio da se u zemlji poput njegove, u kojoj ne postoji filmska industrija, filmovi prave poput “malih obeda za one koje volimo”. Mnogi kritičari u Kanu su bili razočarani ovim prvim afričkim filmom nakon četrnaest godina u konkurenciji kanskog festivala. Snagu južnokorejske kinematografije potvrdila je nagrada za scenario koju je dobio film “Poezija” Li Čang Donga,  koji posredno postavlja pitanje šta znači pisati poeziju u vreme kada ona iščezava, kao i priznanje za najbolji film u selekciji “Izvestan pogled” koje je pripalo filmu “Ha ha ha” Hong Sangsoa, nekoj vrsti korejskog Vudija Alena po temi ljubavnih parova kojoj se stalno vraća. Zlatnu kameru, koja se dodeljuje za najbolji prvi film, poneo je meksički reditelj australijskog porekla, Majkl Rou, za smeli film “Prestupna godina” u kome se glavna junakinja upušta u destruktivnu, sadomazohističku vezu, prikazan u paralelnom programu “Petnaest dana autora”. Očekivanja je ispunila nagrada za najbolju mušku ulogu dodeljena Havijeru Bardemu čiji je raskošni talenat došao do punog izražaja u izuzetnom filmu meksičkog reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua, “Bjutiful” (“Lepo”, sa slovnom greškom). Nagradu je podelio sa italijanskim glumcem Elijom Đermanom koji ubedljivo tumači ulogu Klaudija koji se suočava sa ličnom i društvenom nepravdom u inače osrednjem filmu “Naš život”. Žilijet Binoš, koja je prvi put primećena na kanskom festivalu pre 25 godina, osvojila je žiri koji joj je dodelio priznanje za najbolju glumicu za ulogu u filmu “Overena kopija”, univerzalnoj ljubavnoj priči koju Abas Kjarostami,  iranski reditelj koji živi u Francuskoj, prikazuje sa retkom suptilnošću. Mladom srpskom reditelju, Danetu Komljenu, pripalo je treće mesto u takmičarskoj selekciji studentskih filmova „Sinefondasion“ za veoma lični kratki film „Ja već jesam sve ono što želim da imam“. O tome je odlučio žiri kojem je predsedavao kanadski reditelj Atom Egojani. „Nisam očekivao nagradu. Mislio sam da moj film može lako odbiti ljude, pa i članove žirija. Trebao mi je čitav dan da zaista prihvatim šta se desilo“, kaže Komljen za NIN, čiji film je dobio veliki aplauz već na prvoj kanskoj projekciji. Ovaj diskretni dvadesetčetvorodišnjak, koji završava Fakultet dramskih umetnosti u klasi Slobodana Šijana, rođen je u Banjaluci, odakle je 2006. godine i pošao na filmske studije u Beograd. Komljen kaže da se tokom studija često suočavao sa nedostatkom podsticaja i nespremnošću da se prihvati njegov stil, ali da su profesor Šijan i asistent Stefan Arsenijević znali da prepoznaju njegov rad i pomognu mu da se razvije. Havijer Bardem, intervju Za Penelope Dok glumim pokušavam da budem u liku, a ne da ga interpretiram, kaže ovogodišnji dobitnik nagrade za najbolju mušku ulogu na filmskom festivalu u Kanu Dve godine nakon što je dobio Oskar za ulogu u filmu braće Koen, Havijer Bardem je proglašen za najboljeg glumca na upravo završenom filmskom festivalu u Kanu. Nagradu je posvetio Penelopi Kruz, svojoj „prijateljici, saputnici i ljubavi“, što je do suza dirnulo špansku glumicu koja je sedela u publici. Penelope je tokom festivala bila vrlo diskretna, kao da nije želela da svojom pojavom skrene pažnju sa Bardema i onoga zbog čega je došao u Kan – filma „Bjutiful“ meksičkog reditelja Alehandra Gonzalesa Injaritua, u kome tumači veoma složeni lik Uksbala, požrtvovanog oca i izneverenog ljubavnika, čiji se život odvija u mračnim predgrađima Barselone u kojima cveta ilegalna proizvodnja i eksploatacija imigranata. Rak od koga boluje je metafora društva koje razjeda korupcija. Suočen sa blizinom smrti pokušava da se kroz praštanje i ljubav oprosti sa svetom, uprkos okolnostima u kojima se pretvara u zločinca i tragičnu žrtvu. Sa Bardemom smo razgovarali u toku festivala, zajedno sa grupom međunarodnih novinara (što je običaj kada su velike zvezde u pitanju), kao sa jednim od glavnih favorita za osvajanje nagrade za najbolju mušku ulogu. - Dok traje snimanje filma ne razmišljam o nagradama. Naprotiv, imam utisak da će moja gluma da izgleda loše na velikom ekranu. Svi vole da dobiju nagradu, ali nagrada je već biti ovde, u Kanu, sa filmom koji govori o važnim stvarima, o saosećanju i razumevanju, o kome će se pričati, bilo da se svidi ili ne. To je najveća nagrada. Kada vam dodele priznanje to vas ispuni radošću, napijete se sa prijateljima, a potom ga odložite na policu i zaboravite. U filmu je prikazano manje poznato lice Barselone, njenih predgrađa i vešernica u kojima žive ilegalni imigranti. Da li ste poznavali ovu stranu grada? O tome nisam mnogo znao, samo onoliko koliko čujemo na vestima, ali sam mnogo otkrio zahvaljujući Alehandru i njegovom scenariju. Ovaj posao omogućava da posetite ovakva mesta, u koja dolazite sa predrasudama a napuštate ih sa mnogo razumevanja i saosećanja. Ne zaboravite da sam u Barseloni radio i film „Viki, Kristina, Barselona“ Vudija Alena. To su dva lica Barselone – one Vudija Alena, za koju neki kažu da ne postoji, ali koju svakog leta otkriva hiljade turista, i one Injaritua, podzemne Barselone i njenih mračnih predgrađa. Jedna bez druge ne mogu. Veliki zapadni gradovi, poput Madrida, Pariza, Londona, Rima, puni su tih paralelnih svetova u kojima ljudi žive u zastrašujućim uslovima. Kako je izgledao rad na ovom liku koga razdiru unutrašnji sukobi, osećaj krivice i potreba za praštanjem? Oko mene je bila odlična ekipa glumaca, poput Marisel Alvarez (argentinska glumica koja tumači njegovu nestalnu i nestabilnu ženu) koja je glumila na emotivan, a ne na intelektualan način. To me je podsetilo da kao glumac treba da budem u liku, a ne da ga interpretiram. Kada mnogo volimo da interpretiramo likove završimo tako što interpretiramo za sebe, što je čin neverovatne taštine. Kao glumci često zaboravljamo širi kontekst, ideje koje su veće od nas. A vi ste u ovom filmu hteli? Hteo sam da predstavim nekoga ko zarađuje od korupcije i eksploatacije imigranata ali i trpi zbog toga. Svi u ovom filmu su povezani sa korupcijom i eksploatacijom. Želeo sam da pokažem kako je to u vezi sa bolešću lika i bolešću društva u celini. Veličina ovog lika je u sposobnosti da u veoma složenim okolnostima ne dopusti da se ugasi plamen saosećanja i razumevanja prema deci, ženi, svom bratu, imigrantima. To se izgubilo u našem društvu. One koji pokazuju saosećanje i razumevanje smatramo altruistima i čini nam se da sami nismo sposobni za takva osećanja. Reč kritičara Čudne odluke žirija To što Ken Louč nije dobio ništa, moglo bi da se nazove propustom žirija, ali to što film Majka Lija, verovatno najbolji film 63. Kana, nije dobio nijednu nagradu jeste na granici skandala. Tako nešto se u Kanu skoro nije dogodilo Bio je to, po mnogo čemu, čudan kanski festival. Naravno, ne festival kao takav - jer on je funkcionisao po već ustaljenoj i dobro razrađenoj šemi - već je bio čudan po tome kako su pojedini filmovi bili programski raspoređeni i kako je te filmove primio, pročitao i, na kraju, vrednovao festivalski žiri. Britanci su ove godine u Kanu imali reprezentativne autore, raznovrsne i sinematički vredne filmove. Ken Louč je u „Irskom koridoru“, angažovanom filmu koji na političkom i etičkom planu oštro i otvoreno govori o britanskom angažovanju u ratu u Iraku, demonstrirao umeće pravljenja filma o složenoj temi u formi trilera koji se gleda s pažnjom. Stiven Frirs je ekranizovao roman „Tamara Dru“, suptilnu, duhovitu priču o grupi ljudi koja je u potrazi za ljubavlju i izgubljenim emocijama. Najzad, odličan film snimio je majstor britanskog socijalnog filma, reditelj Majk Li. U filmu „Još jedna godina“ ponovo je demonstrirao umeće konstruisanja i vođenja priča o običnim ljudima i njihovim svakodnevnim problemima i sudbinama. Kao i u većini njegovih filmova, na delu je neka vrsta socijalnog naturalizma koji je po tretmanu materijala na granici dokumentarističkog, a emocije su tako plasirane da se publika identifikuje sa arhetipskim likovima, tačnije njihovim problemima. Na čudan način, Frirsov film festival je uvrstio u program van konkurencije za nagrade. To što Ken Louč nije dobio ništa, moglo bi da se nazove propustom žirija, ali to što film Majka Lija, verovatno najbolji film 63. Kana, nije dobio nijednu nagradu jeste na granici skandala. Tako nešto se u Kanu skoro nije dogodilo. Kako bilo, žiri u kojem, po pravilu, ključnu reč ima predsednik (ove godine, bio je to američki reditelj Tim Barton), Zlatnu palmu dodelio je filmu „Ujak Bonmi koji priziva svoje prethodne živote“ tajlandskog reditelja Apičatponga Verasetakula. Tajlandski reditelj (i konceptualni likovni umetnik), koji nije nepoznat festivalskoj publici i kritičarima, i u ovom filmu ne odstupa od svog osobenog manira i poetike koji jesu na granici između konceptualnog (u upotrebi filma kao medija za vizuelno predstavljanje fenomena života, ali i smrti) i eksperimentalnog (u istraživanju izražajnih mogućnosti medija). U ovom filmu, Verasetakul uvodi i element onostranog u obliku duha, odnosno duše umrlih ljudi i to tako što ih, i vizuelno i psihološki, tretira na realističan način. Takav postupak u mediju filma uvek je složen za realizaciju, pa su i ovde prisutni izvesni problemi u tretmanu realnog i irealnog plana filma. Gran pri festivala zasluženo je dobio najbolji francuski film u glavnom programu, film Gzavijea Bovoa „LJudi i bogovi“ (kompleksan film koji problematizuje osetljive međureligijske odnose), ali je na čudan način nagrada za režiju dodeljena francuskom glumcu i povremeno reditelju Matjeu Amalriku za krajnje prosečan i neinventivan film „Turneja“. Bilo bi verovatno previše da je žiri doneo čudne odluke i kada su u pitanju glumačke nagrade. Dobili su ih oni koji su zaista ostvarili neke od najupečatljivijih uloga: Havijar Bardem u filmu „Lepo“ Alehandra Injaritua, Elio Đermano u italijanskom filmu „Naš život“ Danijela Luketija i Žilijet Binoš koja je u dobroj meri „izvukla“ krajnje problematičan film Abasa Kiarostamija „Overena kopija“. Bilo je ove godine još nešto čudno u Kanu. Ali, u pozitivnom smislu. Naime, mnogi svetski novinari, producenti, direktori festivala prvo su se čudili a potom su sa simpatijama komentarisali to što su, prvi put od raspada zemlje, sve kinematografije republika bivše Jugoslavije, bile na kanskom Marketu zajedno, u istom paviljonu. U prostoru tog SEE paviljona (Paviljona jugoistočne Evrope), pred sam kraj festivala, osnovana je FEDEORA, Federacija filmskih kritičara Evrope i Mediterana. Nekima je i to bilo čudno... ali, to je već neka druga priča.