Europljani

Retko, vrlo retko čujemo da je neka jezička pouka delovala, makar na mali broj ljudi. Zato pismo inž. Vladimira Lapčevića deluje zaista utešno. On je sa svojim računom u banci imao neko pitanje koje se ne može rešiti na šalteru, pa je otišao da razgovara s „podšeficom”. „U razgovoru”, piše on, „rekla je jednom prilikom euro, na šta sam je ja upozorio da bi trebalo reći evro. Ona odvrati da ne misli tako i da ostaje pri svome.” Sledećeg dana Lapčević joj je doneo zvaničan dopis, adresovan na banku, uz koji je priložio i odluku Odbora za standardizaciju srpskog jezika (2001) koju je prihvatila Narodna banka Srbije, a u kojoj se kaže da, budući da ne kažemo „Europa” ni „europski”, treba reći evro a ne euro. Kada je kroz koji dan opet došao u banku, primetio je da mlada službenica na šalteru redovno kaže evro. „Znajući da su u toj filijali svi bez izuzetka govorili euro, upitao sam je otkud ta promena. Na to mi ona vragolasto se smešeći reče: Pa svi smo ovde pročitali šta ste napisali našoj šefici!” Dalje se u pismu kaže: „Ako pratite RTS, verovatno ste zapazili da već duže vreme svi spikeri i drugo stalno osoblje govori evro, međutim Tijanić i razni dopisnici i dalje se drže eura. I naš predsednik Tadić kaže euro. A sad iznenađenje! Pošto redovno idem na pijacu i ’konverziram’ s piljarima i seljacima, slučajno čuh da govore sasvim razgovetno evro. Da bih to proverio, počeo sam da navodim razgovor na stranu valutu, i gle čuda, svi do jednog kažu evro. Možete li Vi to da objasnite?” Naš čitalac se pokazao kao dobar sociolingvista. Dve varijante jedne iste reči očigledno su se podelile po društvenom statusu. Političari, ministri, načelnici, podsekretari, stručnjaci za finansije u svakom svom javnom istupanju govore o „eurima”, valjda da bi pokazali kako oni stalno šetaju između briselske berze, Svetske banke i MMF-a. Običan narod, onaj što se u menjačnicama raspituje za kurs, kaže evro. Novinarima na televiziji verovatno su lektori rekli da je u srpskom pravilan oblik evro i oni se toga drže. Tijanić je iznad lektora i nije dužan da ih sluša. I on je nekada bio novinar, ali danas je funkcioner, druži se s funkcionerima i govori funkcionerskim „sociolektom”, u koji spada i euro. Krajem januara, u kulturnom dodatku „Politike” objavljen je intervju sa književnikom Draganom Lakićevićem, naslovljen „U opštem brbljanju svi kažu euro”. Naslov je zapravo preuzet iz odgovora na pitanje o sve većem potiskivanju ćirilice, gde je Lakićević rekao da je „ćirilica naše državno, ali i lično pismo – za lične reči i misli: pismo duše i ljubavi, a ne samo srpske i pravoslavne kulture”, i uzgred dodao: „U opštem brbljanju svi kažu euro, kao Hrvati i Novocrnogorci. To je znak polupismenosti... Vidite pismo na izbornim plakatima političkih partija... Država se ne stara ni oko države, nekmoli oko pisma Vuka, Zmaja, NJegoša, Desanke...” Ćirilica i latinica su posebno pitanje, ali ovaj poslednji zaključak je u svakom slučaju tačan. Država se ne stara oko pisma, pa ni oko rečnika, niti oko srpskog jezika u bilo kom vidu. Zato joj nimalo ne smeta što ni posle jedanaest godina, u vreme kad svakodnevno pričamo o ulasku u Evropsku uniju, još ne znamo kako se zapravo u srpskom jeziku zove njena moneta.