Glumački i drugi zverinjaci

Naslov Životinjsko carstvo, koji je poznati savremeni nemački dramski pisac Roland Šimelpfenig dao svom komadu, otkriva svoj ironični prizvuk čim se pročita ili pogleda na sceni. Na prvi pogled on, naime, asocira na idilične predele netaknute prirode ili uspomena na detinjstvo (zar ne beše neki album sa sličicama zvani Životinjsko carstvo kada smo bili klinci?), a zapravo bi svetu prikazanom u ovom komadu mnogo više odgovarao naziv – zverinjak. Reč je o svetu glumaca koji su šest godina igrali umetnički sasvim beznačajnu predstavu U životinjskom carstvu i koji se sada, kada se ona skida s repertoara, suočavaju sa neizvesnošću, opasnošću da im ugovor neće biti produžen, ogromnim strahom za egzistenciju. Ovi strahovi nisu njihova jedina muka, jer se jedini izlaz koji im se nudi svodi na novo umetničko poniženje: da sada, umesto lava, zebra i marabua, igraju tost, kečap i jaje na oko u nekoj novoj besmislici od (modernog?) komada. Naizmenično sa scenama privatnog odnosa glumaca, prikazuju se i delovi njihove predstave, te se ovim veštim narativnim preplitanjem razvijaju ubojite smisaone paralele i znatno proširuje središnja metafora zverinjaka. Odnosi u životinjskom svetu, onako kako su dati u komadu, takođe nisu idilični: naprotiv, u borbi da otme vlast od zebre, lav se ne koristi samo svojom snagom, već i korupcijom i manipulacijom, a zbog svega toga neće stradati samo zebra, već i sâm lav, a na kraju će se i životinjsko carstvo raspasti. Ovakav sistem ogledala reflektuje zversku borbu za opstanak u umetničkom svetu osakaćenom najsurovijim zakonima tržišta, ali i sasvim ljudsku iskvarenost, sebičnost i vlastoljublje u svetu životinja. Vrhunac ovog piščevog „umrežavanja“ dva sveta – u predstavi ova reč postaje ironični lajtmotiv dominantnog modela funkcionisanja u savremenom umetničkom svetu – doseže se u oporim i ciničnim oblicima „poživotinjenosti“ ljudi: „show must go on“ i kada glumcu otpadne nokat ili mu se, od svakodnevnog nanošenja teške šminke tokom šest godina, počinju da otvaraju žive rane. Jedno od najupečatljivijih rešenja rediteljke Ksenije Krnajski, ostvareno u postavci ovog komada na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, jeste sâm komad u komadu. Sa glumcima koji, na podignutom nivou pozornice (scenografija Siniše Ilića), izvode koreografiju i songove tako što su leđima okrenuti nama a licem nekoj zamišljenoj publici, ove scene su prevashodno teatarski efektne. Takođe, rediteljkina odluka da komad u komadu uradi kao mjuzikl stvara direktnu asocijaciju na muzičku kič reviju Lion King i tako jasno označava onu vrstu teatra – komercijalnog, globalističkog, konzumerističkog – o kojoj Šimelpfenig piše. Međutim, koliko god efektno, ovo rešenje je ujedno i najveći problem predstave: pevanjem i igranjem se relativizovao, potisnuo smisao priče o borbi za vlast među životinjama. Ovim nije oštećen neki nebitni, paralelni zaplet, već jedan od, kako smo pokazali, dva podjednako važna i dubinski povezana narativna toka, pa je predstava ostala površinska, čak ne ni dovoljno živopisna panorama tog mučnog glumačkog arbajtovanja. Ovo narušavanje ravnoteže između dve priče, drastično pomeranje naglaska sa životinja na glumce, doprinelo je stvaranju i nekih dodatnih problema. Širok prostor ostavljen prikazu glumačkog sveta iznedrio je i komičke stereotipove u tretmanu ove teme (sujetna i egoistična zvezda koja igra Lava, u tumačenju Miloša Đorđevića, na primer), a na štetu pomenute oporosti i cinizma Šimelpfenigove drame. Rediteljka i njeni glumci su samo sporadično uspevali da se izbore za te, u osnovi tragikomične kvalitete drame, kao što je, recimo, bio slučaj s završnom, istovremeno dirljivom i diskretno komičnom ispovešću Gojka Baletića u ulozi Dirka/Marabua. Nasuprot tome, lične drame Izabele koja želi da tumači Miltona a grčevito nastavlja, i po cenu gubitka prsta, da igra Mungosa (Zlatija Ivanović) i Sandre/Antilope (Anastasia Mandić), čije materinstvo ne zanima nikoga pa ni oca deteta, ne uznemiravaju nas nimalo. Najcelovitiju ulogu ostvario je Boris Pingović, uz sparingovanje Aleksandra Srećkovića kao Frenkija/Zebre, tumačeći Krisa, pomoću finih i uravnoteženih sredstava, kao slojevitu komičku studiju uspešnog gej pisca koji je, iako razmažen, sujetan i egocentričan, zapravo blag, pristojan, možda i dobar čovek... Poslednje, ali ne i najmanje važno: predstava ima velike probleme s ritmom, pa često zapada u prazan hod (uz njemu pripadajuće posledice). Na kraju se stiče utisak da je šteta što su u scenskoj realizaciji umanjene vrednosti ovog komada, čije je postavljanje odličan repertoarski potez imajući u vidu da su u našem pozorišnom životu, baš u ovom momentu, gorući problemi i način angažovanja glumaca (famozni ugovori), ali još više žestok i vulgaran udar jeftinog marketinga, komercijalizacije i drugih tržišnih principa koji ozbiljno ugrožavaju pravo stvaralaštvo.