Politika me ubijala

Otkad je predsednik Srbije Boris Tadić izjavio da je nedopustivo da domaće kompanije, registrovane u inostranstvu kao „of-šor” preduzeća, ukoliko dođe do njihove prodaje, ne plate porez u Srbiji u javnosti ne prestaju spekulacije o tome da li je ova izjava deo evropskog trenda da se menja zakonodavstvo vezano za of-šor ili je na meti neko od ovdašnjih krupnih biznismena. O odnosu biznisa i politike razgovaramo sa Miodragom Kostićem, vlasnikom MK grupe u čijoj su se karijeri biznis i politika na veoma čudan način preplitali. Kako razumete kad predsednik države kaže da treba da se preispita poslovanje preko of-šor kompanija? U redu je da predsednik traži da se preispita zakonski okvir vezan za poslovanje of-šor kompanija, ali ne mislim da treba da postoji leks specijalis, specifičan samo za Srbiju. Of-šor kompanije postoje svugde u svetu, kod nas se taj pojam upotrebljava uglavnom u negativnom smislu, ali je standardna praksa u poslednjih 50 godina da se posluje i preko of-šor kompanija zbog poreskih optimizacija, posebno kompanija koje posluju u više zemalja. Odmah da kažem da ja nemam problem sa of-šorom i nemam ništa protiv da se preispita odluka. Ima različitih of-šorova. Neki spominju samo najnegativniji deo - povećavanje faktura, iznošenje para i slično. Of-šorovi ne postoje samo zbog toga. Ali najveći kriminal je napravljen u vreme privatizacije upravo pranjem novca preko raznih ostrva. I javnost je zato ogorčena. S pravom, zato što su neke od of-šor zona zloupotrebljavane na najbanalniji način. Sigurno da je jedan deo vlasnika u privatizaciji zloupotrebljavao zakon koristeći se of-šor zonama, ali nisu svi kriminalci. Sve nezakonite privatizacije koje su rađene preko of-šor zona, treba istražiti, posebno ako je bilo pranja novca, naravno. Nedavno ste izjavili da je za izlazak iz krize najvažnije povećavanje zapošljavanja. Neki smatraju da krupni kapitalisti time što zapošljavaju preko 100. 000 radnika, mogu u vreme krize da ucenjuju državu. Ne znam zašto bi to nazivali ucenjivanje, ja bih rekao pregovaranje. Krupni kapitalisti ne mogu da funkcionišu bez države, ali ni obrnuto. Privatnici u principu imaju interes da imaju što efikasniju državu koja što manje košta, jer je ta država ugrađena u svaki naš proizvod, zvao se on ulje, šećer, brašno, cipela, ili sutra vaša usluga i to sve zajedno čini ukupnu cenu koštanja. Mnogi koji danas rade u državi to ne razumeju. Oni ne razumeju da svaki naš ministar, državni i opštinski službenik, birokrata - košta, i on je ugrađen u svaku našu cenu. Zato ne vidim razlog za sukob politike i krupnih kapitalista, možda postoji sukob između pojedinaca iz politike i pojedinaca iz krupnog kapitala. Da li postoji? Neki misle i da je priča o of-šor kompanijama inspirisana nekima koji su izgledali nedodirljivi? Verovatno postoji, sukob može da bude i na ličnoj osnovi, na principijelnoj i na političkoj osnovi. O ovome znam koliko pišu novine. Nismo mi svi isti. Kada ste bili direktor DS, da li ste finansijski pomagali DS? Naravno. Od dana kada sam izašao iz DS nismo dali nijedan dinar nijednoj političkoj stranci. Ali, kada nas neka politička stranka na lokalu pita da pomognemo određenu aktivnost od socijalnog značaja za tu lokalnu zajednicu, redovno se odazivamo. Naravno da biznismeni, mimo zakona, pomažu stranke, neki kažu tako što u svaku korpu stave po jedno jaje? Nepotrebno fetišiziramo. Najveće kompanije u Americi stave jedan dolar u kasu republikanske, a drugi u kasu demokratske stranke. Mislim da je u interesu i privrede i politike da se što pre donese zakon o finansiranju političkih stranaka u kome će se transparentno regulisati finansiranje političkih stranaka, pa da svaki biznismen koji to želi može da uplati na račun političke stranke čiji program podržava. Biće bolje i za političku stranku a i za tog biznismena. Ovako svi pričaju bez dokaza. Čim se neregularni transferi novca i uticaja između biznisa i politike održavaju godinama znači da je za njih isplativije tako. Ali sam siguran da nikome to suštinski ne odgovara. A zašto se to održava? To je kao kad bih ja sad pitao zašto meni treba 26 dozvola da bih podigao vetrenjače? Pa verovatno zato što biste pravili skupu struju a to EPS-u, odnosno državi, ne odgovara jer bi država tu cenu morala da subvencioniše? Nije tačno. Ministar Škundrić izašao je u susret kompaniji i dobili smo u rekordnom roku energetsku saglasnost. Znači, nije to! Imamo nasleđenu komplikovanu birokratsku proceduru. Novi propisi su se donosili a stari nisu sklanjani. Ne radi se tu o skupoći ili jeftinoći nego o međunarodno prihvaćenim pravilima podrške obnovljivim izvorima energije. Svako je preuzeo odgovarajuće obaveze, svaka država u skladu sa ukupnom količinom potrošnje struje. Mi ćemo sponzorisati buduću proizvodnju od novih izvora jer vidimo gde svet ide. A gde bi se ta struja prodavala, u Italiji? Tu sad Srbija ima sreće u odnosu na Italiju koja nema sopstvenih obnovljivih izvora. Ako Italija ne bude proizvodila struju iz obnovljivih izvora do 2018. godine u određenoj količini, prema sadašnjim penalima plaćala bi od 18 do 20 milijardi evra godišnje kaznu zato što nije dostigla određeni cilj u obnovljivim izvorima. Italija ima mogućnost da kupuje od susednih zemalja – Crne Gore, Albanije, Bosne, Hrvatske i u krajnjoj liniji Srbije. Svi koji budu proizvodili struju ovde, imaće šansu da je po povoljnim uslovima izvezu, a Srbija će imati benefit i neće morati da to plaća iz svog džepa nego će plaćati praktično parama italijanskih obveznika. Pomenuli ste Miloševićevo vreme, zar nije čudno da su vas pustili da radite poslove sa šećerom u vreme nestašica kad su julovci držali sve profitabilne poslove? A ko kaže da su me pustili? Imamo i danas sve na papiru, oteli su nam 5.000 tona šećera od firme, kupljenog šećera, recimo 1992-1993. kada je počeo rat u BiH. Samo su došli u firmu i fizički odneli. Onda nam je 1995. godine Kertes lično blokirao račun, i preko tadašnjeg SDK su nam skinuli milion maraka. Gotovo 17 puta nam je uvećao poresku osnovicu dve godine unazad. Lično on. Mi kao relativno nepoznata firma 1995. godine imali smo 110 miliona maraka prometa. Ja sam postao direktor DS 1996. godine, a 2000. sam završio sa 14 miliona maraka prometa. Mene i moje zaposlene je moje bavljenje politikom skoro ubilo i dovelo do bankrota. Možete da zamislite kako je kada firmi padne promet za četiri godine sedam puta?! Zašto ste 2000. godine vratili člansku kartu DS-u, to je krupna odluka? Video sam kako to sve izgleda. Ja vam baš nisam bio neki pristalica tih štabova. U jednom momentu mogu da kažem da mi je bilo dosta svega. Video sam da to nije dobro ni za mene, ni za Zorana, koji mi je bio prijatelj. Onda sam mu rekao, evo tebi moja članska karta i ja se vraćam u moj biznis. Da olakšam i njemu i sebi. To je bila dobra odluka, kako za DS kao partiju, tako i za nas dvojicu. I onda su vas napadali da ste napredovali na osnovu bliskosti sa DS? Pa kako sam to napredovao kad 2003. godine zamalo nisam doživeo bankrot?! Mislite na kupovinu šećerana? Kupili smo ih za 3 evra, ali da vas podsetim da smo vratili svih 26 miliona evra duga, do poslednje pare. Do sada smo u njih investirali više od 40 miliona evra, a svake godine plaćamo samo 50 miliona evra šećernu repu poljoprivrednim proizvođačima. Prosečna plata u ovim šećeranama je danas 500 evra, toliko o kupovini za 3 evra. Za aferu sa šećerom optuživali ste neki lobi odavde, koga konkretno? Jedan od članova lobija je Labus. On mi je napravio najviše štete kao član DS. Lično se potrudio da ne dobijem odobreni kredit od 35 miliona evra od Evropske banke. On je tada bio potpredsednik Vlade. I Draganu Maršićaninu neću zaboraviti predizborni govor u jeku borbe za kvote. Firma pred bankrotstvom, a on viče: ove što su kupovali firme za 3 evra, njih ćemo prve da hapsimo. Odatle je krenula hajka. I šta je na kraju bilo – ništa, samo smo mi pretrpeli štetu, iako su šećerane danas jedne od najvećih izvoznika u Srbiji. Da li ste zato krenuli s poslom u Ukrajinu? To je bio jedan od razloga, svakako, ali ja sam jednom nogom bio u inostranstvu već i pre toga. Ali kap koja je prelila čašu je definitivno 2003. godina. Koliko imate zemlje u Ukrajini, vrednosti 80 miliona dolara? Oko 30.000 ha imamo u Ukrajini, imamo veliki silos od 120.000 kao logističku bazu. Ne verujem da će ukrajinski parlament doneti odluku o mogućnosti kupovine, pa smo prešli u Rusiju. A pre toga u Belorusiju kao Cepter? Cepter je već 15 godina u Belorusiji. Mi merkamo Belorusiju već tri godine kao potencijalno dobru zemlju, jer imaju velike kolhoze, sofhoze, ali kvalitet zemlje nije ni približno kao u Ukrajini. Da li ste zbog poslova u Belorusiji doveli Lukašenka na Kopaonik? To je, da kažem, dobar poslovni manir. Mogu da kažem da su nam sva vrata u Belorusiji otvorena. Procenjujemo da je sa stanovišta kapitala i investicija za nas atraktivnija Ukrajina, pogotovo Rusija, ali ko zna, u budućnosti će možda biti Belorusija. Koliko zemlje konačno imate? Na 50.000 ha radimo, od toga 30.000 ha u Ukrajini, a 20.000 ha u Srbiji. Trenutno smo u procesu kupovine 70.000 ha u Rusiji. Predloženo je ukidanje Uredbe o konverziji zemljišta, šta mislite? Ako mene pitate, konverziju bi samo trebalo dopuniti da ona ide po automatizmu bez naknade. Ali gde postoji očita razlika između tržišne vrednosti zemlje koju treba konvertovati sa prava korišćenja u vlasništvo, tražiti posebno veštačenje da bi se naplatila očita razlika između onoga što je kupljeno i njegove prave tržišne vrednosti. Ovo treba da bude način da se spreče zloupotrebe. U Agenciji za borbu protiv korupcije kažu da je ta uredba bila šansa za pljačku? Pa kada imate 150 službenika u 150 opština Srbije kojima je dato pravo da razmatraju da li ovo vredi ovoliko ili onoliko, to je veliki prostor za korupciju. A da ne govorimo da nemamo toliko stručnjaka koji mogu da kažu šta je tržišna cena, a šta nije. Mislim da je ceo slučaj nepravedno podignut na visok nivo. Problema ima samo u Beogradu jer tu zemljište ima svoju vrednost, i možda u Kragujevcu, Novom Sadu, Nišu. Ostalo je manje bitno. Pa, naravno, tu su se oko Dobanovaca našli svi veliki biznismeni. Bili su vidoviti da će tu biti industrijska zona? Ja nemam zemlju oko Dobanovaca. Što se tiče MK Group, mi nemamo nikakav problem jer nemamo nigde tu vrstu zemlje. Nama je zemlja uglavnom po poljoprivrednim preduzećima, šećeranama, fabrikama. A šta je bilo sa idejom da u partnerstvu sa Vladom kupite luku Bar? Luka Bar je za mene i dalje jedan od prioriteta srpske privrede. Kada sam čitao tendersku dokumentaciju koju je napravila jedna velika međunarodna konsultantska kuća, našao sam jednu zanimljivu rečenicu, koja je verovatno zaostala iz spisa još za vreme Tita: „Luka Bar se pravi i funkcioniše samo zahvaljujući zaleđu srpske privrede na koju mora biti apsolutno naslonjena“. Čak 65 odsto budućih prihoda luke Bar se očekuje od srpskog zaleđa. To piše u materijalu. Iz cele te priče je nastalo to moje posredovanje. Ja sam jedan od najvećih izvoznika masovnih tereta i mislim da mi moramo da imamo alternativnu Konstanci, a mi nemamo neku drugu luku osim luku Bar. Da li ste računali da država pomogne tako što bi izgradila prugu i autoput? Ne, ne. Pruga i ovakva kakva je može da radi tri miliona tona, a poslednje godine prevozili su oko 800.000 t. Država bi na bazi povećanih prihoda a to je 5 evra po toni, na putnom pravcu Beograd – granica, na bazi tri miliona tona, imala 15 miliona tona godišnjeg prihoda samo za železnicu. Zašto je to stalo? Pa pitajte ostale učesnike konzorcijuma. Znači, nisu bili zainteresovani ni političari u Crnoj Gori ni u Srbiji. Ne, u Crnoj Gori su bili zainteresovani. U Srbiji nismo dobili zeleno svetlo. Možda je bilo podozrenja, možda nemamo istu percepciju o prioritetu rešavanja problema. Ali sa ekonomskog stanovišta taj projekat je isplativ kako za jednu tako i za drugu stranu i on će se završiti kad-tad.. Pade mi na pamet Putinov zahtev da biznismeni iz Rusije moraju da vrate dug ruskoj državi, verovatno misleći i na prvi milion? Mislim da je Rusija dobar primer. Putin je napravio odličan balans između svojih javnih izjava i onoga šta stvarno radi i koliko pomaže ruskim biznismenima. Putin je u suštini veoma pragmatičan, on ne vraća ruske pare od ruskih tajkuna mašinkama ili prisilom preko KGB-a nego ekonomskom prisilom. On im daje odgovarajuće povlastice, gura ih u nerazvijene krajeve, daje im kredite. Malo ljudi zna da su ruske državne banke pomagale njihove posrnule oligarhe direktno parama iz rezervi, i tako ih spasavale. Jer u krajnjoj liniji, ti oligarsi o kojima pričamo zapošljavaju po stotinu hiljada radnika, oni su investitori i pokretači razvoja Rusije. Oni su ti na koje se Putin oslanja kada je privredni razvoj u pitanju. To je ono prvo pitanje koje sam vam postavila o ucenjivačkom kapacitetu srpskih biznismena u ovom trenutku. Hajde da upotrebimo adekvatnu reč. Država mora da ih sasluša i kad je god to moguće da im pomogne, ne da bi kupili novu kuću u Londonu i novi avion, nego u interesu svih tih radnika koje zapošljavaju, u interesu poreskih, socijalnih, zdravstvenih i drugih doprinosa koje plaćaju. U krajnoj liniji, u interesu ukupnog funkcionisanja ekonomskog sistema zemlje u kojoj i za koju rade, a to je Srbija. Vi ste nebrojeno puta dali intervju, govorili o privatnom životu, vašim ljubavima, jahti sa četiri zlatna sidra. Spadate u retke biznismene koji govore... Nemam šta da krijem. Ali nekoliko biznismena nikad neće da da intervju, mislite li da je to odgovorno ponašanje? Definitivno nepojavljivanje ima odgovarajuće prednosti. Ali moram da se složim sa vama, zato što onog momenta kada imate recimo 100 ili 1.000 zaposlenih, vi niste više samo svoji. Vi ste i njihovi. Slažem se da bi trebalo svi, u skladu sa svojom kompanijom, da pričaju o tome šta rade. Siguran sam da bi se na taj način otklonile mnoge nedoumice i nepoznanice o srpskim biznismenima i njihovim firmama.