Strašni paradoksi

Nemačka je izazvala rat sa strašnim posledicama po svet, i za kaznu joj je oduzeto 17-18 posto teritorije. NJeni saveznici Italija i Japan ostale su bez četiri, odnosno jedan odsto zemlje. Hrvatska, koja je počinila genocid, ne samo da nije kažnjena oduzimanjem, nego je unapređena proširenjem (Istra, Baranja). Komunisti su je darivali tako što su borbu i žrtvu srpskog naroda preimenovali u borbu i žrtvu svih naroda i narodnosti, uključujući tu i hrvatski i druge koji su većinom birali fašizam. Srbi sa tih prostora, koji su po borbi i stradanju zaslužili republiku, nisu dobili ni pokrajinu. Ostavljeni su da žive u istoj „kući“ sa onima koji su im uvek mislili, i činili, samo zlo. Srbiji, koja je u ratu većinski bila antifašistička plaćajući zbog toga veliku cenu u materijalnim i ljudskim gubicima, komuno-partizani su otcepili skoro 25 posto njene najlepše teritorije i pod dekretom proglasili novu republiku – Makedoniju. Isto tako dekretom i novi narod, novi jezik, novu crkvu, novu istoriju na tom tlu. Taj zločin prema Srbiji, najveći je koji je učinjen nekoj državi u Evropi. Ali time se nisu zadovoljili nego su još ostatak Srbije podelili na tri dela, izmišljajući i dve pokrajine. Ni tu nisu stali nego su 1974. pokrajinama dali skoro status republika. Crtajući pokrajine oni su zapravo ocrtali granice budućih država za koje albanski secesionisti i vojvođanski autonomaši treba da se bore do otcepljenja, što oni i čine – prvi otvoreno i već su nadomak cilja, a drugi zasad prikriveno ali sa vrlo jasnim namerama. Strašni su to paradoksi, nezabeleženi igde. Srpski narod je dao nemerljiv doprinos partizanskom pokretu. Bili su daleko najbrojniji među komunistima i slepo odani Josipu Brozu. Drugim narodima ništa od ovog nije bilo blisko, ali su dobili maksimum i to upravo na račun Srbije i srpskog naroda u celini.