Čemu poezija u bogatim kućama

Priča se da je srpski delegat zakasnio, uspavao se čovek, pa mamurluk, na zasedanje na kome je Gospod delio majku zemlju. Pa gde si čoveče, upita ga Gospod? U srezu sam bio, Žika pisar iz Nušićevog šinjela, („Sumnjivo lice“), pa me uhvatila promaja, a mene kad uhvati promaja nisam nizašta. Vino je bilo dobro, ali mnogo brate, mnogo, i da ne bi Josifa iz Trbušnice da mi mokre krpe dodaje, ko zna, glava bi mi prsla! Dobro, dobro, da ti progledam kroz prste, moj ste vi narod, nebeski, ali nemoj da ti to pređe u naviku pa da večno kasniš, i da te, oni što, istina je, odviše žure, neprestano karaju. Kao da sam znao, zadržao sam komad zemlje, za sebe, mislio sam, pa evo, ustupam ga tebi. Čuvaj ovaj komad zemlje, ona će te nagraditi, hlebom i lepotom hraniti. I ustupi Gospod „našem čoveku“ Srbiju, kako sad govorimo, ili Jugu, kako smo u vreme „bratstva-jedinstva“, govorili. Davno je to bilo, dok je stvar bila u Božjim rukama, a danas, svakodnevica puna briga, a gledano šire, nadalje, ratovi. Ni ta nesigurna, klimava svakodnevica, ni poslednji ratovi bez pobednika i bez jasnije podele na dobre i loše momke, nije to najbolja klima za lep i bogat život, ni za filozofiju i filozofe. Pored grana jorgovana, razgranava se i cveta politika, ona iz patrijarhalnih izvora i arhiva, i ova nova, puna skraćenica, lepih obećanja, ah kao i nekad, i iščekivanja. Filozofi su govorili o ideološkoj, iskrivljenoj, krivotvorenoj, lažnoj savesti. Danas bismo mogli da govorimo o zatravljenoj, odsutnoj, zamrloj, prigušenoj, ako ne i ugašenoj, svesti i savesti. Nije samo literarnost izgubila klasična svojstva i odlike; gubi ih i pojam ljudskosti, istine, pa i cilja i smisla života. Filozofija modernog čoveka je „filozofija bez filozofije“. Novom filozofijom čovek se ne rasterećuje samo metafizike, filozofskih suvišnosti i privida, već i brige za Drugoga. Onaj ko može i ume, neka uživa, čemu zamajavanja, religijska, duhovna, čemu izrazi kakvi su „sunce je palo u more“! Čemu poezija u bogatim kućama i trezvenim dušama! Drugih, zar ne, i tako ima previše! Zaštićene, ozakonjene, duboko uvedene, pragmatički prilagodljive, politizovane, crkve i religije su sve bogatije i uticajnije, a vernik sve siromašniji, obespravljeniji, uniženiji i opterećeniji ljudić od kog se odviše traži i očekuje, u ratu i miru! Smrt Boga (Niče), za njim umire, ili odumire filozofija, a izgleda da je i smrt prekobrojnih, suvišnih, onih koji u tranzicijama različitog tipa nisu stigli, ni uspeli da „iskuju svoju sreću“, u izgledu, i na vidiku. U sve zagađenijem vazduhu kao da visi još glasno, i transparentno, neizgovoreno pitanje: “Čemu toliki ljudi“? Ni vode, ni vazduha, ni nafte, ni leka, ni mleka, ni zelenih dolina, ni prave, zdrave hrane, nema za sve. Pragmatički um nalazi da je odumiranje slabih, nerazvijenih, onih koji se nisu snašli i prilagodili zahtevima novog vremena, prirodno. A kad nešto podvodimo pod „prirodno“, pokušavamo nešto i da prikrijemo, da krivotvorimo, rečju, da proturimo „rog za sveću“! Život je utakmica; pobednici se ukrcavaju u Nojevu barku. Ostali tonu, nestaju. Ko te pita ko je nekontrolisano isisavao plodove zemaljskog života; u budućnost putuju oni koji su bili najrevnosniji u eksploataciji i trovanju majke zemlje. Oni koji su sebe „osudili“ da prežive, pisaće izveštaj o tome kako smo živeli. Oni će nas ubeđivati da su za sve krivi loši „kovači svoje sreće“, crnačke majke sa gomilom dece, na primer, koje će sina, koji ima najmanje izgleda da preživi, lišiti čančića pirinča. Štednja, valja štedeti na onima koji su tako neishranjeni, na ivici smrti. Ako ih ne poguramo, nećemo ih ni odmicati od ove granice. Udaljenost kao pesnička reč zvuči, ima boju bliskosti. Socijalna udaljenost bije i „cepa“ po sredini, tela, savesti, duše; neoprostiva je, udvorička, iskupljivačka, a grehom iznuđena humanost je čini još nepodnošljivijom. Oni kojima se presipa, kojima je svega dosta, jer su uzeli sve što im život pruža, pa i ono što su uskratili, ili oteli Drugima, rado na sebe uzimaju, osobito o verskim i državnim praznicima, uloge Božić Bata. U vrtićima i školicama, najradije! I sa valjanim namerama, ovaj tip ljudske naknadne, zakasnele dobrote i solidarnosti, pomera nas iz zbilje i tvrde istine, u meki privid savremene veštine življenja. Ovo htenje ne bi smelo da kompromituje, banalizuje ljudskost, izvorna dostignuća kulture, civilizacije, humanizma.