Azijske dinastije

Saninghil park hauz, Elizabetin venčani poklon britanskom princu Endrjuu, obreo se pre tri godine u rukama o kojima kraljica i njen nesrećno oženjeni srednji sin (sa skandaloznom Sarom Ferguson) nisu tada mogli ni sanjati – Timura Kulibajeva, jednog od zetova kazahstanskog predsednika Nazarbajeva, inače i naprečac milijardera i predsednikovog “naslednika” na vlasti. “Zet” i “naslednik” su pojmovi-antipodi koji retko kada mogu zajedno. Ipak, Nursultan Nazarbajev, jedan od dvojice dinosaurusa vlasti koji se ne menjaju još iz vremena SSSR-a (drugi je u Uzbekistanu, Islam Karimov), oseća s nadošlim godinama (70) i potrebu za nekim “pouzdanim rukama”, koje bi i posle njega bile vođene “očinskom brigom o zemlji” – a nema sinova. Nazarbajev ima tri kćeri. I ima peh jednog već propalog pokušaja sa zetom “naslednikom prestola”, tada Rehatom Alijevom, mužem najstarije od njih, Darige. Pokušaj je pokvario Alijev. Bio je nestrpljiv i poželeo je (zet kao zet) da se tasta oslobodi malo brže. U tom smislu mu je bar suđeno – za kovanje zavere protiv “demokratski izabranog” šefa države. Robije ga je spaslo izbeglištvo u Austriji, u kojoj se zatekao kao diplomata. Dariga se razvela, a muža “prestolonaslednika” ocu je potom podarila srednja kćer, Dinara. Kulibajev je spokojniji. U očekivanju da, kada dođe vreme, stekne najvišu vlast, drugi zet već u rukama ima “trezor”, kazahstansku naftu i gas. Kontrola nad energetikom učinila ga je nezaobilaznim u nagodbama o prodaji resursa stranim kompanijama, a bliskost s Nazarbajevom, imunim pred optužbama da je enormno podmićen (u poslednjoj epizodi od kineskih naftnih kompanija). Naprotiv, posle kupovine imanja vojvode od Jorka, nedavno je Dinara još skuplje pazarila vilu na Ženevskom jezeru (74,4 miliona švajcarskih franaka ). Profitabilno mesto trećeg među zetovima “kazahstanske familije”, muža Alije Nazarbajev (monopoliste u nacionalnom građevinarstvu), “u ponudi je” do daljeg. Za razliku od Kazahstana, Kirgistan, u planinama uz granicu s Kinom, siromašan je. Međutim, i siromašna zemlja se može eksploatisati. U Kirgistanu, “prvu familiju” činili su Akajevi, a posle “tulipan revolucije” i bekstva Askara Akajeva u Moskvu (2005), Bakijevi – dok se i Kurmanbek Bakijev nije dao u beg i sam, pred novim ustankom čije ga vođstvo sada traži. U jednom trenutku, čak pet Bakijeva je bilo u višem ešalonu vlasti, “a da se i ne pominju rođaci koji su zauzeli svaki sprat” vladine rezidencije, kako je navela Roza Otumbajeva, glavna ličnost “novih” u Biškeku. Brat Janiš, šef predsedničke garde. Brat Marat, ambasador u Nemačkoj. Adil, u Kini, u ambasadi. Brat Jusufbek, šef za investicije i razvoj Kirgistana (umro je 2006). Nije bilo mesta koliko je bilo braće. Međutim, Maksim Bakijev (32), Kurmanbekov mlađi sin “biznismen”, u stvari lice vrha “familije” namešteno u upravama nekoliko inostranih kompanija u Kirgiziji, trebalo je da na kraju simbolizuje one “ruke dostojne poverenja”, da im Bakijev-otac eventualno prepusti Kirgiziju. Kurmanbek Bakijev nije računao da će se ovo, s ustankom protiv njega, tako izvesti da mora da beži. Razmišljao je o reizboru i mandatu do 2014 - do kada bi se Bakiv-sin već eventualno afirmisao kao lider dobročinitelj. Kampanja u tom pravcu započeta je s jeseni 2009, kada je Bakijev-mlađi uz glasna zvona doveden na čelo Agencije za investicije, razvoj i inovacije, obrazovane da “preopterećenu vladu” oslobodi napora gazdovanja skromnim iskopom zlata i hidroenergijom (na oku ruskih i kineskih energo-kompanija). Nažalost svih Bakijeva, takva Maksimova misija, a i svi dalji njihovi drugi rasporedi, skinuti su s dnevnog reda još jednom narodnom bunom i prevratom 2010. U Kazahstanu, nešto slično bi se teško moglo zamisliti, ali ako nisu bogati Kirgizi su bar manje trpeljivi, skloniji naplati ceha moćnima, za njihov luksuzni boravak u palatama. U trenutku kada su se Kirgizi baš nekako oštrili za takav poduhvat (jesenas), u Dušanbeu, u susednom ništa bogatijem Tadžikistanu, a i prvoj deonici jednog od “opijumskih puteva” iz Avganistana u Evropu, jedan mladi čovek spremao se da zakorači u Gradsko veće prestonice, i automatski stekne i mesto u gornjem domu nacionalnog parlamenta. NJegovo ime je Rustam Rahmon (22), stariji sin predsednika Tadžikistana Imomali Rahmona. Gospodar zemlje Imomali Rahmon (posle građanskog rata devedesetih bez ikakvog unutrašnjeg rivala), procenio je da je i njemu vreme da polugama vlasti u zemlji počne da primiče nekog od mlađih. Iz porodice, razume se. Za Rustama, leđa je podmetnula vladajuća Nacionalna demokratska partija. Važno je da u takvim prilikama nema onih koji bi se usudili da budu protiv. Istovremeno, Rustam već jeste savetnik u Komitetu za investicije i imovinu i član je CK partije predlagača i funkcioner tadžikistanskog Pokreta omladine. (Bio je profesionalni fudbaler.) Na najvažnijim skupovima, Rustam Rahmon sve češće je uz Rahmona oca. Rahmon ima devetoro dece. Sedam kćeri, od kojih je najpoznatija Ozoda Rahmonova (35), diplomac DŽordžtaun univerziteta i od prošle godine zamenik šefa diplomatije. NJena sestra Tahmina, vlasnik je gradskog supermarketa u Dušanbeu, a ujak Hasan Sadulojev, predsednikov šurak, vlasnik banke. Nacionalna aviokompanija i železnice, smesta su napustile Nacionalnu i s računima prešle u šurakovu banku. To je nevolja, mnogo je želja a slabašna ekonomija. Unutar “familije” ima neprijatnih razgovora bez svedoka. Javnost u takva zbivanja nema uvida, ali 2009. pronela se vest da je Rustam pucao u ujaka. Niko ne zamera zbog firmi već zbog eksploatacije predsedničkog uticaja, kojim je “cela zemlja preobraćena u jedan veliki familijarni biznis”, tvrdi tadžikistanski novinar u Moskvi Dododžon Atulojev. Atulojev tvrdi, Hasan Sadulojev je iznad zakona i nedoseziv, ali posle “pripucavanja” odstupio je korak unazad i ređe se pojavljuje. Konačno, Taškent, iz kojeg retko dopire zvuk neke raspre, o čemu se brižno stara dobar polaznik sovjetske škole vladanja Islam Karimov. Donedavno, u njegovim zatvorima je bilo osam hiljada političkih zatvorenika, što se teško moglo proveriti jer Karimov ne voli inspekcije – “mešanje u unutrašnje stvari”. Iz varoši melodičnih imena, Taškent, Samarkand, Buhara… zapamćenih po živosti trgovine duž “puta svile” u davna vremena, sada stižu vesti da je mnogo šta zamrlo – u zemlji s 27 miliona ljudi i jednom vrlo krvavo ugušenom pobunom protiv vlasti (u Adiđanu, pre pet godina). Kao Nazarbajev, Karimov je “demokratski izabrani” predsednik još od 1991, s mandatom koji se uvek produžava uz neki razlog, a sasvim je neoportuno da neko drugi pominje rokove mandata i glasanje. Da li će Karimov još vladati? Ili će vlast nad zemljom, koja živi od gasa, nafte i pamuka preneti kćerki Gulnar Karimovoj (38), u nasleđe? U Taškentu, među diplomatama malobrojnog kora, ovu razvedenu junakinju nacionalnog “biznisa”, majku sinova Islama i Imana, odavno nazivaju “uzbečkom princezom”. “Princeza” je diplomirala na Harvardu, i posle dugog boravka u Ženevi trenutno je ambasador Uzbekistana u Madridu. Snima pevačke numere i živi životom evropskog visokog društva. Međutim, Gulnar je i vlasnica poslovne imperije u otadžbini “u kojoj ima svega i svačega” – od restorana i noćnih klubova, turističkih agencija i elektrokomunikacija do cementara i trgovine energijom. Računalo se, u nekom trenutku, zauzeće mesto ostarelog Karimova. Ipak, sama Gulnar kaže “ne”. Ne privlači je da misli na povratak. Uostalom, zašto da ne – Karimov ima i unuke. Jedina prestonica bez glasina o šefu države i “nasledniku” je Ašhabad, gde je preminulog diktatora Nijazova zamenio blaži diktator Gurbanguli Berdimuhamedov – stomatolog, do tada van bilo kakve visoke vlasti. Zadivljujuće, još pomognut intervencijom sada smenjenog šefa turkmenske bezbednosti. Ko zna zbog čega. Osim ako nije tačno da je Berdimuhamedov zapravo vanbračni sin Nijazova, i da je šef bezbednosti izvršio testament. Islam Karimov - Uzbekistan Islam Abduganijevič Karimov (rođen 1938) predsednik Uzbekistana od marta 1990. godine. Bio prvi sekretar CKKP Uzbekistana i predsednik saveta ministara Uzbečke SSR od 1990. do 1991. Ima dve ćerke. Nursultan Nazarbajev - Kazahstan Nursultan Abišuli Nazarbajev (rođen 1940) predsednik Republike Kazahstan od 16. decembra 1991. godine. Bivši prvi sekretar KP Kazahstana i predsednik Republike Kazahstan. Ima tri ćerke. Emomali Rahmon - Tadžikistan Emomali Rahmon ( rođen 1952) predsednik Tadžikistana od 1994. godine Službovao u administraciji nekadašnje sovjetske vojske. Ima devetoro dece, sedam ćerki i dva sina. Kurmanbek Bakijev - Kirgistan Kurmanbek Salijevič Bakijev (rođen 1949) predsednik u izgnanstvu. Predsednik od 2005. U aprilu 2010. tokom velikih demonstracija napustio je Biškek i otišao u izgnanstvo u Kazahstan, a vlast je preuzela Privremena vlada narodnog poverenja.