Očistimo Srbiju

Poslednjih desetak dana protiče u znaku tri velike afere, Satelit, Šarančić i Luka Beograd, nekoliko značajnih izjava iz vrha države i dve simbolično važne sudske odluke – Ustavnog i prekršajnog suda. I sve je, manje-više, vezano za ključnu temu srpske tranzicije - korupciju. Da li bi se to onda moglo zaključiti kako se akcija „Očistimo Srbiju“, kojom je Oliver Dulić, uz pomoć građana i partijskih aktivista, bar na trenutak promenio lice gradova, može odnositi i na divlje deponije sistema u kojima je duboko pustila korenje korupcija? Ili je najnovije šminkanje države samo još jedan pokušaj da se dopadnemo Evropi koja je reformu pravosuđa i borbu protiv korupcije u Srbiji s pravom ultimativno ispostavila kao prioritet za proces pridruživanja. I upravo u simboličnom povezivanju proteklih događaja i sudskih odluka krije se ne baš optimističan odgovor na prethodnu dilemu, iako, po ko zna koji put, sve izgleda kao konačna rešenost: Protiv bivšeg ministra odbrane Prvoslava Davinića podignuta je optužnica zbog korupcionaške afere Satelit. Priveden je Milanko Šarančić, bivši generalni direktor Železnice Srbije, takođe zbog korupcionaške afere oko kupovine lokomotiva. Verica Barać prosledila je u Više tužilaštvo krivičnu prijava protiv odgovornih zbog „nezakonitosti u postupku prodaje akcija Luke Beograd“. A od kada je još predsednik Republike Boris Tadić ukorio kompanije koje poslujući preko ofšor zona izbegavaju da, u slučaju prodaje, plate porez u Srbiji, srpska čaršija ne prestaje da istražuje kojeg to finansijskog medveda, u stvari, vlast želi da istera iz rupe. Pa kad je još pomenuo nepristojno bogate, začas je sačinjen listing tajkuna koji su se obogatili u vreme privatizacije, upravo pranjem novca preko raznih devičanskih i drugih ostrva, ali uz blagoslov države. To se zove javna tajna. I zato, za medije, a bogami i za čaršiju, u aferama o kojima se ovih dana govori i nema mnogo toga novog. Jer, upravo mediji su, proteklih godina, otkrivali ono što je bio posao policije, tužilaštava i sudova. Pa, šta smo to, na primer, novo doznali o umešanosti Milanka Šarančića u milionsku proneveru državnog novca što nismo do detalja čitali i slušali poslednjih godina. I umesto da tužilaštvo to istražuje još onda, Šarančić je 2006. proglašen za menadžera godine. Uostalom, nisu nepoznata ni imena skrivenih vlasnika i firmi koji su preko ofšor kompanija kupovali propala preduzeća i prali novac. Otuda je logično pitanje: šta nas to ovoga časa uverava u rešenost države da se obračuna sa kriminalom i korupcijom? Pa ona je osnovala sva regulatorna tela i agencije za borbu protiv korupcije i dala nebrojeno dokaza da ih, u stvari, ne želi. Kako drugačije objasniti opstrukcije sa kojima se svakodnevno suočavaju kontrolne institucije i njihovo faktičko pretvaranje u pedagoške institucije koje izriču javne opomene, koje bi, eventualno, trebalo nekoga da postide. A kada se i podignu te čuvene prekršajne prijave za, na primer, nenamensko trošenje budžetskih sredstava i kad se ministrima zapreti tom strašnom kaznom od celih 50.000 dinara, onda se čitav spektakl sa sudskim procesom pretvara u običnu farsu. Kao u prvom, neslavno završenom prekršajnom postupku nenamenskog trošenja sredstava iz budžeta 2008. godine, koji je revizor Radoslav Sretenović izgubio. I ako smo proteklih godina, s pravom, drvlje i kamenje bacali na tužilaštva i sudove, Ustavni sud je nekako, u svesti ljudi, ostao oaza pravde. A onda se desi da baš Ustavni sud zaustavi rad Agencije za borbu protiv korupcije. Kažu, samo do konačne odluke Agencija neće moći da pokreće postupke za povredu zakona protiv funkcionera sa duplim funkcijama. Stručnjaci za ustavno pravo, međutim, to nazivaju “kupovinom vremena” jer se računa da će postupak pred Ustavnim sudom potrajati, pa se otvara mogućnost da se u međuvremenu izdejstvuje nekakva izmena zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, kako se ograničenje da obavljaju dve funkcije ne bi odnosilo na poslanike koji su izabrani pre 1. januara 2010. Zato je javnost Srbije već umorna od krupnih obećanja i velikih zalaganja, od nebrojenih afera bez epiloga koje smenjuju jedna drugu, stvarajući samo privid političke volje i rešenosti države da se obračunava sa korupcijom. Umesto krupnih reči i svakodnevnih zaklinjanja da neće biti nedodirljivih, javnost bi konačno htela da čuje da je bar jedna afera dobila sudski epilog, da pravda ne sustiže samo one koji više nemaju političku zaštitu i da se sve ne dešava u medijama umesto u insitucijama sistema. Da bi se sprečila korupcija potrebna je, naravno, istinska samostalnost zakonodavne i sudske vlasti u odnosu na izvršnu vlast. Ali je presudna neupletenost političkih snaga u korupcionaška delanja. I čiste ruke! Tih pretpostavki za antikorupciono delovanje, nažalost, još uvek nema. Zato ćemo na istinsku akciju „očistimo Srbiju“ još čekati.