Čekajući “besmrtnost”

Praktično Vojvodina ima dve akademije. Bivšu VANU sa imenom Ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti i novoosnovanu Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti. Ova poslednja još nema nijednog člana, što i ne mora biti neka falinka. Ako to potraje pokazaće se da ima svetske standarde za jednu regionalnu akademiju. Samo je pitanje dana kada će besmrtnost po drugi put stići među Vojvođane.

Kada je poslanik Dragoljub Živković (DHSS), kao ovlašćeni predlagač u vojvođanskoj Skupštini ocenio da je oživljavanje VANU neophodno pošto je od 1992. godine, kada je ova akademija ukinuta, vojvođanska nauka i umetnost “doživela strahovit pad” većina poslanika (76) bila je “za”, a protiv je bilo 17 poslanika. Čovek koji je predložio osnivanje VANU ustvrdio je da je to ovoga puta “za sva buduća vremena”. Izvučena je, dakle, pouka iz prošle besmrtnosti. Od onih izvan Skupštine Vojvodine koji su bili protiv, prvi se oglasio Ogranak SANU u Novom Sadu. Predsednik Ogranka akademik Zoran Kovačević izneo je rezultat glasanja; od 23 člana Ogranka samo je jedan bio za tu inicijativu, dakle: “ne postoji potreba za ponovnim osnivanjem vojvođanske akademije nauka i umetnosti, s obzirom na postojanje Ogranka SANU u Novom Sadu u koju se akademici biraju po kriterijumu naučnih i umetničkih rezultata, a ne političkih i geografskih kriterijuma”.

Osnovana VANU, u oktobru 2003. godine, za oponenta je imala još predsednika SANU Nikolu Hajdina, koji se jadao da “Nenad Čanak nije hteo ni da pročita naše pismo”. Nije bez značaja napomenuti da je isto pismo poslato i premijeru Zoranu Živkoviću. Ne zna se da li je premijer postupio kao Čanak, ali akademik Hajdin nije dobio odgovor. Možda bi neke konsekvence proizveo stav Skupštine Srpske akademije nauka i umetnosti, međutim od najviše naučne i umetničke institucije u Srba nije bilo nikakve reakcije.

Akademik, biolog Bela Ribar je za osnivanje VANU, a objašnjava to podatkom da od ukidanja VANU 1992. i osnivanja Ogranka do decembra 2003. godine kada su primljena četvorica, više od decenije nijedan kandidat iz Vojvodine nije ušao u SANU. “A umrlo ih je 11 i pretilo je da nestanemo kao institucija.” Pošto se jedini izjasnio za ponovno osnivanje VANU njegova namera je uverila neke u Ogranku, naročito okrenute budućnosti, da je on elitna, organizovana, prošlost destrukcije. “Mene je sekretar Ogranka SANU u Novom Sadu nazvao kominternistom, jer hoću ponovo da revitalizujem VANU.” Ima još nešto kao razlog inicijative: “Dok smo imali VANU mi nismo imali problema sa prijemom kandidata iz nacionalnih manjina: naš predlog za Julijana Tamaša, Kastori Rudolfa, Val Ferenca i Janoša Banjajia godinama ne prolazi.”

Već viđeno 19. oktobar 1978. U SANU srećem potpredsednika Vojislava Đurića, koji kaže da je sada sve gotovo, da će uskoro osnovati vojvođansku akademiju nauka. Smatra da je to prava katastrofa za srpski narod, jer to konačno cepa i samo srce. Razume stvaranje akademije na Kosovu, ali ne i ovo. Očajan je, naročito ga ljuti što to sa vojvođanskom akademijom, opset i domet celog poduhvata, ne uviđa dovoljan broj odgovornih ljudi, ni među političarima ni u SANU. To je stvar od velikog značaja i još veće štete po srpski narod. Čuo sam da je već pronađen i budući predsednik, u osobi Branislava Đurđeva. Dobro je da ovo zlodelo počne s ovim neurotičnim psihopatom, bar toliko. Rekao sam da smatram da je neophodno da SANU zauzme neki stav, da o ovom razaranju duhovnog jedinstva srpskog naroda i njegove kulture ima šta da se kaže. Osetio sam da se nešto sprema još juče, kada smo na sednici Odeljenja istorijskih nauka pretresali spisak kandidata za izbor novih članova. Primetio sam upadljivo veliki broj naučnika iz Vojvodine. Pošto će većina ovih kandidata ipak propasti, to će ovo njihovo propadanje u SANU biti uzeto kao argument i alibi za osnivanje Vojvođanske akademije. Prozirna igra. Najgore je što će se za tu rabotu naći i dovoljan broj članova SANU, spremnih da uđu u buduću matičnu komisiju, sve pod firmom da treba unaprediti razvoj naučne misli. Ovi pseudonaivci izgovoriće otprilike i ovakve bezazlene reči: “Ne znamo zašto se neki ljute, pa Vojvodina ima sve uslove da osnuje svoju akademiju, ne vidimo šta tu ima loše, ne treba preterivati, otpor ovoj stvari, koja je već gotova i rešena, može samo da pogorša i nepotrebno komplikuje stvar...” Kada bi neko pokušao da im objasni suštinu ovog pitanja, oni bi se brzo zaklonili iza svoje blažene neverice, zapušujući njome i uši i savest. 25. decembar 1978. Milutin Garašanin kaže da je istina da je Pavle Savić u razgovoru sa vojvođanskim političarem Duškom Popovićem obećao da će lično, a i SANU, pomoći osnivanju Vojvođanske akademije nauka. Nisam verovao kada je objavljeno preko televizije. Šta se to dešava sa Savićem da pristaje na ovakvu igru, koja nikome, a najmanje nauci, može da donese koristi. Obavešten je o raspoloženju naučnika u Vojvodini a i ovde. Sasvim neočekivano čini ovaj neprijatan zaokret, a njegova reč postaje obaveza SANU. Razočaran sam ovakvim držanjem. Kada je jedan Pavle Savić prihvatio igru, šta ostaje drugima, onima koji su neposrednije izloženi pritisku. Gasi mi se i poslednja iluzija o SANU. Dejan Medaković: “Dani, sećanja II” 1977-1978. (Zavod za udžbenike, Beograd 2004)

Argument nacionalnog kao kriterijum ulaska u akademiju nauka u svakoj zemlji bi bio shvaćen kao vraćanje besmrtnosti u dnevnu politiku. Možda regionalne akademije još nisu prelomile šta je tu važnije. Ali, svi koje je napomenuo akademik Ribar su već bili primljeni u neku inostranu akademiju. Julijan Tamaš u ukrajinsku, Janoš Banjaji u Sečenjijevu akademiju umetnosti u Budimpešti, Kastori Rudolf je primljen za spoljnog člana Mađarske akademije nauka.” “Tamo kriterijumi nisu niži od vaših!” SANU nije osumnjičena da ne uvažava naučnike i umetnike iz Vojvodine, uostalom za to akademik Ribar ima dokaz koje je prikupio poslednjih deset godina odlazeći na skupštine SANU. “Većina u SANU nisu zaraženi šovinizmom. Kandidati nacionalnih manjina ne prolaze u Ogranku SANU u Novom Sadu.” Bela Ribar smatra da nema manjkavih argumenata u onome što veli “ako smo jednom imali autonomiju, pa nije nam niko prebacio da smo separatisti, a to ne ide ni sada”. U dokazivanje ispravnosti povratka VANU Bela Ribar unosi i ocenu da je ekonomski potencijal Vojvodine jači od Srbije i da bi u VANU imali više para nego u Ogranku SANU u Novom Sadu. “I tada jedino ima smisla imati VANU, ako bi dobili manje novca onda je deplasirano.” Sekretar u Sekretarijatu za nauku i tehnološki razvoj u pokrajinskoj vladi Dušan Petrovački veli da je “leglo” 15 miliona za VANU, za ovu godinu.

Tek osnovana Vojvođanska akademija nauka i umetnosti se u jednom delu vojvođanske javnosti ne računa u najpoželjnije institucije u Novom Sadu. Navodno je nakinđurena političkim, a mnogi vele i separatističkim razlozima bez pokrića. Dominantni glasovi nalažu da se gleda u matematiku poslednjih republičkih izbora i trajni odnos snaga na ovom prostoru. Onim “upućenima” sadašnje stavljanje Vojvodine u političke granice državnosti je poznata priča, a novo u Čankovom zalaganju za “republiku” jeste njegova partijska netolerancija prema drugim legitimnim stavovima iz Vojvodine o autonomiji Pokrajine. Iz jedne zbirke mišljenja u Novom Sadu proizlazi da VANU treba da bude naučno pokriće za netrpeljivost prema svakom ko nije za Vojvodinu republiku. O kontroverznom modelu odabira vrhunske naučne i umetničke institucije važno je, ali ne i odlučujuće šta misle i kako se prema tome određuju naučnici i umetnici, mogući akademici, iz Vojvodine.

Profesor Miroslav Egerić smatra da je neracionalno osnivati još jednu akademiju na sedamdestak kilometara od SANU. Politički to će nužno izazvati nove nesporazume, možda i raskole, tvrdi Egerić. “Ekonomski, pošto su svi naši čanci prazni i u Vojvodini i u Srbiji, koji je smisao trošiti nov novac na lozinku: ‘što slabija Srbija, jača Hiperboreja’.” Budućim akademicima neće lakonski svanjivati besmrtni dani, smatra Miroslav Egerić jer oni, “čije ambicije da postanu akademici budu ostvarene na štetu celine zemlje i države neće moći mnogo da uživaju u institucionalnoj veličini”. Političari srpski nisu zreli za prolaznost, otuda je za prof. Egerića važno i poreklo ideje o novoj-staroj VANU: “Prosto je čudno za obični razum kako se izvesne potrošene ideje i koncepti sa lakoćom obnavljaju u našem prostoru. Utešna je činjenica da je narod ipak u stanju da jasno vidi (učini transparentnim) te ideje i koncepte”.

Pripadnik rumunske nacionalne manjine književnik Slavko Almažan kaže da VANU ne vidi kao negaciju nečega ili alternativu, već kao znak da je moderan svet spreman da svoja specifična iskustva prenosi i u drugim prostorima na specifičan način, misleći da ne bi trebalo da postoje strahovi i predrasude kod nas, jer je akademija institucija koja u prvi plan stavlja vrednosne elemente jednog društva, koje treba prihvatiti ma gde bili. Slavko Almažan je već predložen za člana jedne strane akademije, pa ovo sa VANU vidi kao “akreditaciju oblika vrednosti i slobode jedne duhovne predispozicije”.

Zagovornik osnivanja VANU je i prof. Janoš Banjaji koji ističe “da VANU može biti važna naučna institucija u Vojvodini uz Maticu srpsku i Novosadski univerzitet”. O nekim procenama da je VANU državotvorni krug naukom Banjaji misli da tu ima dosta slabosti jer: “Trend evropske misli je regionalizacija. Regija nije ništa beznačajno. VANU u tom kontekstu može da ima mesto.” Da li će prihvatiti kandidaturu u članstvo Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, bilo je pitanje za Janoša Banjajija: “To prvo čovek reši sa sobom, a ne preko medija.”

Fuada Stanković, rektorka Novosadskog univerziteta, kaže da je bila i protiv ukidanja VANU i iz tog razloga je dobro što je ponovo osnovana. Saglasna je da VANU ima budućnost, jer institucija gradi svoj autoritet bez obzira na njen trenutni regionalni ili društveni status. Rektorka Stanković je VANU oslikala kao obećano mesto, mesto u kome stanuje samo nauka i umetnost. Ali, ne bi sebi dopustila da sada bude član VANU: “ Ja sada ne želim to, jer bi izgledalo da to hoću po svaku cenu. Sada čekaju da uđu u VANU oni koji su propali u SANU, a ja sa takvima ne bih.” Nije paradoksalno da se i prvi akademici u “vodu bacaju”, jer nisu obeleženi pravim kriterijumima izbora. Fuadu Stanković će zadovoljiti situacija “kada postane izvesno ko je član i zašto, onda bih i ja mogla nešto uraditi”.

I dr Svenka Savić ističe da ne postoji mogućnost da bude članica Akademije nauka i umetnosti Vojvodine, jer “Akademija diskriminiše žene”. Stvari su prilično određenije kad kaže: “Mogu samo da zamislim kako bih uredila Akademiju u modernu i dinaminku instituciju na dobrobit opšteg znanja u zemlji. Ali, to je daleko od realnosti.”

Kada se pomene VANU, za dr Mihala Harpanja, šefa Katedre za slovački jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, to je politička odrednica dovoljna da se njom objasni i njeno ukidanje i njeno novo uspostavljanje. Nije za manjinski ključ u izboru akademika. Insistira da je spreman da sarađuje i sa VANU i sa SANU. Ako bude imao ponudu da uđe u VANU dr Harpanj veli: “Neću da prejudiciram.”

Inostrani član Nacionalne akademije nauka Ukrajine je dr Julijan Tamaš. “Da, ja sam za obnovu rada VANU i prihvatio bih članstvo, ali ne po svaku cenu.” Postoji kriterijum koji dr Tamaš ne bi menjao za članstvo u VANU. “Osnovno je da to ne bude politička nego kreativna arbitraža, prema merilima akademijskog izbora.” Već je bilo njegove kandidature za članstvo u SANU. Prošao je Ogranak u Novom Sadu. “Uz četrdeset objavljenih knjiga ne moram da komentarišem razloge odbijanja u SANU. Pametan neka zaključuje sam.”

Ako bismo pravili neku paralelu između VANU iz 1979. godine i 2003. mogli bismo da uočimo o kakvoj se Akademiji zapravo radi. Pre 25 godina, tadašnji visoki funkcioner Pokrajine Dušan Popović je prilikom osnivanja VANU rekao: “Stvarajući VANU ispunjavamo dugogodišnje težnje naših naroda i narodnosti, njihovih najsnažnijih i najplemenitijih umova za stvaranjem najviše naučne i kulturne organizacije.” Predsednik SANU Pavle Savić je čestitao “najmlađoj akademiji nauka i umetnosti u našoj zemlji”. U Matičnu komisiju su imenovani: predsednik dr Dušan Kanazir, sekretar dr Milan Čanak. Članovi: dr Hrvoje Požar, dr Bratko Kreft, dr Đorđi Filipovski, dr Milivoje Ćirić, dr LJubomir Rašović, dr Derviš Rožaja, dr Branislav Đurđev, dr Bogoljub Stanković, Vasko Popa, dr Đorđe Jakovljević, Milivoj Nikolajević, dr Laslo Rehak, dr Ištvan Seli, dr Jan Kmeć i dr Rajko Tomović.

Četvrtog decembra 1979. godine izabrani su prvi vojvođanski akademici. Redovni članovi: dr Slavko Borojević, dr Petar Drezgić, dr Vladimir Kapor, dr Sreten Marić i Milan Konjović. I četiri akademika koji su do tada bili članovi drugih akademija u SFRJ: dr Branislav Đurđev, Akademija nauka i umetnosti BiH, dr Bogoljub Stanković SANU, dr Branislav Bukurov SANU i Vasko Popa, SANU.

Za dopisne članove VANU izabrani su: dr Danilo Branovački, Rudolf Bruči, dr Milan Čanak, dr Dušan Čamprag, dr Aleksandar Fira, dr Stevan Goldman, dr Josip Mirnić, dr Paula Putanov, dr Ištvan Seli i Aleksandar Tišma.

Sadašnji visoki funkcioner Vojvodine Nenad Čanak preko osnivanja VANU u oktobru 2003. godine pogledao je na SANU. “Srpska akademija nauka i umetnosti, SANU, trebalo bi da promeni ime u akademiju nauka i umetnosti Srba sa skraćenicom ANUS.” To je po svemu isto kao i pogled na svet sem što je ovo i konstitutivna misao VANU. Kako naći sada 15 akademika za početak rada VANU? I kao obični smrtnici, akademici umeju biti perfektni.