Pitagorin sin

Danima, već, navalila Biljana da mi skrati bradu i kosu. Rešila, moj brale, po svaku cenu, da od mene napravi uljudnog kusog petlića, nešto poput onog ofarbanog Vuka Draškovića. Zvoca mi tako danima Biljana, uz ručak, u šetnji, pred spavanje, i, onako, u polusnu, uz jutarnje „toplo“ buđenje: “Ajde, samo malo, da skratimo bradicu i kosicu, videćeš, neće boleti, a lepše će ti stajati...“ A znam, celim telom osećam; hoće da me obesnaži, da postanem uštrojeni građanin ove uštrojene nacije, pa i uljudan član naše švajcarske korporacije. I, jebi ga, nisam stena, ipak sam od krvi i mesa, uprkos očiglednih božanskih primesa utkanih u ovo arijsko telo. Elem, u jednom trenutku, popustim, posrnem, hoću reći, pristanem da me Bilja, ko vola na klanicu, privede komšijskom frizeraju. Ah, kakva je frizerka Marina iz Zuca! Dozvolio bih da me na nulu ošiša, a kamoli da mi samo bradu štuca! Ali, pazi, bato, šta se dalje dešava? Dugonoga Marina u utegnutim farmerkama, iznebuha me spasava: “Šta vam je gospođo!? Na njegovoj bradi nema šta da se radi! Vaš čovek izgleda kao bog, naravno, vašom zaslugom!“ Tu Marina, prelepa brineta, pravi malu pauzu, sve gledajući ka mom perčinu, pa stidljivo pita: “A, oprostite, ko vam je smislio tu besprekornu, savršenu frizuru?“ Tu, šatro, skrušeno kažem da je to moja kreacija, a, u stvari, masno slažem. Jer, ovakvu frizuru, mnogo pre Karađorđevih vojvoda, imao je – Pitagora. Izletim iz frizeraja neostrigan, neupropašćen, i, opet mi se, nekako, vrati božanska snaga, pa poletim niz Ulicu vojvode Šupljikca, i prizemim se, tek, u ulici kraljice Marije, prizemim se na platou ispred „Ineksove“ zgrade, pred vratima korporacije. Kad, u redakciji, čeka me Jovan iz Kleka, sestrić Nikolin. I sestrić pošao za ujakom i on se bavi vinom. Sa grčkog ostrva Samosa uvozi neko belo, desertno vino u kome kao da ima meda i kajsija. Nego sa visokim Jovanom je i omanji, dežmekasti Grk sa Samosa koji, netremice, u mene gleda, pa progovara: “Pretpostavljam da znate da je Pitagora sa Samosa, a ja sam iz njegovog rodnog sela, a ono se zove Pitagoreo. Bajdvej, pored Pitagorinog sela je i selo KARLOVICI, i, to ime na srpsko ime sliči. E, sad u lokalnom muzeju na Samosu ima jedna slika potpuno nalik vama...“ Tu, odmah, intervenišem: “Čekajte, stanite! Nije li Pitagora po čelu imao šestice... Ali, Grk tera svoje: “Da, ali Pitagora je, pod stare dane, oćelavio i na toj fotokopiji on je bez šestica i sa vašim čvornovatim čelom .“ Tu se, konačno, i moj guru K. G. Jung u razgovor utrpava: “Ah, moj dečače, kako si zaboravio da je i Pitagora, pod stare dane, oćelavio!? I da je tek sa dubokim čeonim borama počeo sve više sa bogovima da razgovara. Tada je od bogova i primio sva tajna znanja pa i ona o Saturnovim prstenima, i da je njihov presek ne kružnog, već, OVALNOG oblika.“ Tu se setim da su prošle nedelje novine pisale da je jedan Saturnov prsten, naprosto nestao, da je prsao i da je jato njegovih asteroida krenulo, možda, i ka nama... U taj čas, tiruli, tiruli, pišti morbidni. Organizatori koncerta Boba Dilana me obaveštavaju da od intervjua, izgleda, nema ništa. Eventualno da dođem kod „bekstejdža“, pa da se, bar, vidimo, možda, slikamo. Odbijem tu ponudu. Dilan jeste Dilan, ali i NIN je NIN. A ja sam, bato, Pitagorin sin! I toliko sam se na Dilana razbesneo da ni na koncert u „Arenu“ nisam hteo. Ali, zbog tog koncerta došla mi je i seka iz Londona, pa sam najviše zbog nje otišao da slušam Dilana. A on je prvih pola sata koncerta, baš, mrljavio te sam, uz šampanjac u našoj loži, zadremao. Tek pred kraj koncerta, Cimerman se uštimao i na sebe malo ličio, pa sam u loži đipio i sa sekom iz Londona i Biljom džuskao... A kada smo se sa koncerta u Gročansku vratili, čujem, još iz predsoblja, glas Boba Dilana! I nije disk, nije radio, živa svirka, bajo! I, gle, Dilan sa belim šeširom i gitarom sedi u mojoj beržeri i pevuši. „Uzjaši vetar“. Peva pesmicu koja će se pevušiti uz moju sahranu. Nego, to ne znači da mu, odmah, nisam skresao: Šta je!? Sada, kada si se obrukao u beogradskoj „Areni“, opet se vraćaš meni!? Cimerman trepće sitnim plavim okicama, pa će: “Izvini se Beogradu u moje ime, a ti, oprosti što sam te za intervju zavrnuo...Jer, tek mi je noćas, sa Neba, odgore, javljeno da si sin Pitagore.“ Ostavim Cimermana da cvili u beržeri, pa se okrenem, u sitne sate musaki od tikvica koju je Bilja još za ručak spremila. Onda se, na terasi, posvetim Nikolinom vinu i ligeštulu. I brzo usnim moju Crnu iz Vrčina. Sanjam je sa belim šeširom Boba Dilana!? A ona će: „Ako je i Dilan počeo da ošljari, to je loš znak. To znači da su se asteroidi iz nestalog Saturnovog prstena na Zemlju ustremili i da će nas već 13. juna jedan od njih zveknuti. Eh, naše li sudbine, moj Pitagorin sine!“