Zemlja večitih lidera

U “evropskoj“ Srbiji još se nije desilo da lider vladajuće partije podnese ostavku zbog neuspeha na izborima. Nezamislivo i da učini nešto slično britanskom premijeru Gordonu Braunu koji je, nakon što na parlamentarnim izborima nije ponovo dobio mesto mandatara, podneo ostavku i na mesto predsednika stranke. I u najoptimističnijim demokratskim projekcijama Srbije situacija da poput južnokorejskog lidera vladajuće Velike narodne partije Čung Mong-jona ostavka usledi zbog lošeg rezultata na lokalnim izborima, nezamisliva je. Kao što je od ovdašnje političke kulture dalek moralni čin Horsta Kelera, nemačkog predsednika koji je podneo ostavku jer se osećao loše zbog kritike njegovog komentara o raspoređivanju nemačkih trupa u Avganistanu. Mnogobrojne afere u tranzicionoj Srbiji nije pratila nijedna ostavka. Pardon, desi se i to, ali onda kada vrh stranke odluči da se nekoga odrekne. U aferi uvoza „švedsko-slovenačkih lokomotiva“, kao resorni ministar Velimir Ilić nije se čak ni odrekao Milanka Šarančića, prvog čoveka Železnica Srbije (sada već optuženog za zloupotrebu položaja), nego je ostao da ministruje negirajući zloupotrebu. Za Vojislava Koštunicu, loš rezultat na izborima nije bio razlog da „vrati“ mandat šefa stranke iako je dva puta kao premijer izašao na parlamentarne izbore, iako je sa „nebeskih visina“ posle dvehiljadite pao do granice cenzusa. Ali, loš izborni rezultat, čak i ekstreman pad rejtinga partije, nikada za ovdašnje lidere nije bio znak da je došlo vreme za promene. Naprotiv, stranku je morao da napusti svaki funkcioner stranke kojem bi tako nešto palo na pamet. Rejting Srpskog pokreta obnove takođe je od 2000. godine višestruko pao i spustio se ispod cenzusa, gde je poslednjih pet godina. Vuka Draškovića, koji je prošle godine proslavio dve decenije predsednikovanja SPO-om, i koji je na noge mogao da podigne pola Srbije, 2006. godine podržavalo je svega 1,6 odsto građana prema istraživanju Evropskog pokreta u Srbiji. U međuvremenu, rukovodstvo mu se toliko rasulo da u skupštini gotovo da i ne postoji neki poslanički klub bez nekog bivšeg funkcionera SPO-a. U svetu nije nepoznata ostavka premijera ili predsednika zbog pritiska iz njegove stranke. Tako je japanski premijer Jukio Hatojama, posle samo osam meseci na toj funkciji, odlučio da vrati mandat pod pritiskom svoje Demokratske partije, jer nije ostvario predizborna obećanja da će ukloniti američke pomorske baze sa ostrva Okinava. Da smena lidera nikada nije bila ni tema razgovora u strankama, čak ni kada su, više nego očigledno, liderova obećanja ostala neostvarena, za NIN potvrđuju funkcioneri većine relevantnih partija u Srbiji. Krenimo od onih sa najdužim stažom. Vojislav Koštunica takođe je predsednik DSS-a od osnivanja 1992. godine. Na izborima 2008. godine, njegova stranka zajedno sa Novom Srbijom osvaja 11,6 odsto glasova. Dragan Šormaz, donedavni visoki funkcioner DSS-a, tek po isključenju iz partije spreman je, kao i drugi, da priča o gvozdenoj pesnici lidera stranke. Šormaz za NIN kaže da se na Predsedništvu DSS „nikada ni o čemu ne glasa“, te da učesnici razgovora odluke u kojima učestvuju saznaju putem saopštenja iz kabineta predsednika. On tvrdi da je 2008. godine istraživanje koje je naručio DSS pokazalo da je Koštunica među pet najnepopularnijih političara i da je već tada ukazao na potrebu da se do izbora 2011. godine profiliše nov čovek, nova ideja. „Rejting stranke tada je bio 9,8, a sada je šest. Pokušavao sam da ukažem da se nacionalni interes može braniti samo kad Srbija ojača, da su nam potrebne ekonomske, privredne i socijalne teme da bismo govorili o nacionalnom interesu. Tom politikom, on je izgubio birače u Vojvodini, a da u Centralnoj Srbiji nije ništa dobio,“ kaže Šormaz. Neprikosnovenost autoriteta svog doskorašnjeg lidera vidi u njegovoj disidentskoj borbi, osnivanju stranke i važnim funkcijama: predsednika države i premijera čak dva puta. „Međutim, većina ljudi u stranci pred njim nikada neće protivurečiti i kao argument uvek će reći: a ko bi mogao da bude na njegovom mestu,“ kaže Šormaz. Potvrda Šormazovih reči stigla je u vidu izlaska iz članstva DSS-a četiri odbornika u opštini Savski venac, koji se „nisu slagali sa rukovodstvom Gradskog odbora strane.“ Jedan od potpredsednika DSS-a, Miloš Aligrudić, demantuje Šormaza kad je o nedostatku demokratskog glasanja reč, ali ne demantuje da smena lidera nikada nije bila tema razgovora. „I to zato što je Vojislav Koštunica rodonačelnik ideje koju baštinimo i njen najbolji interpretator. Iza stranačkih vrata ima rasprave o razlikama u taktici kada se donose zajedničke odluke. Kada rejting slabi to ne znači da je lider loš nego se radi o lošijoj organizaciji i sticaju političkih okolnosti, koji se naročito reflektuju na stranku koja je bila na vlasti,“ kaže Aligrudić. Odgovornost za neuspeh osetio je, doduše, potpredsednik Srpske radikalne stranke Dragan Todorović, pa je nakon lošeg rezultata na prošlogodišnjim izborima u Zemunu i Voždovcu ponudio ostavku koju je Predsednički kolegijum radikala odbio. Taj događaj, međutim, ide u prilog našoj tezi o centralizaciji stranaka u liku čvrstog lidera, za kog se u ovom slučaju ne smatra Todorović nego Vojislav Šešelj. Na predsedničkom mestu je Šešelj punih 19 godina. Tu funkciju nije smatrao da treba da napusti ni kada se, pre osam godina, predao Haškom tribunalu, ni kada je Tomislav Nikolić sa mesta zamenika predsednika ostvario za deset procenata bolji rezultat na predsedničkim izborima 2008. nego on 2002. godine. Šešelj ne samo da nije odustajao od svoje pozicije, nego je štrajkovima glađu i porukama iz Haga, po mnogima, čak i ugrožavao predizborne kampanje radikala da se uspeh ne bi otelotvorio u Nikoliću. Šešelj je poručivao da Srbija nikada ne treba da uđe u EU, što nije bila polazna pozicija radikala u predizbornoj kampanji. Ali, najpre je „minirao“ moguće koalicije, pa se sa Koštunicom navodno dogovarao iza Nikolićevih leđa. Profesor na Fakultetu političkih nauka dr Zoran Stojiljković kaže da psihologiju ovdašnjih stranačkih lidera najbolje ilustruje jedna situacija koju je pratio godinama. „Kada lider stranke ode na odmor ili van zemlje, za vršioca dužnosti uvek ostavlja najmanje sposobnog da preuzme stranku. Lideri se namerno okružuju ljudima sa ograničenim kapacitetima. I to važi za sve.“ Neprikosnoveno vođstvo „lidera-osnivača“ je, prema Stojiljkovićevim rečima, u našoj političkoj tradiciji i odražava se i u tome što se većinski veruje da stranke nisu stabilne bez lidera. „Ustaljene procedure, demokratski transferi, institucionalizacija delovanja i stabilno političko-partijsko polje promenilo bi taj odnos,“ objašnjava Stojiljković. Slobodan Milošević, iz Haga, nije istim intenzitetom upravljao Socijalističkom partijom Srbije kao Vojislav Šešelj radikalima, ali se sve dok Ivica Dačić nije došao na čelo te stranke, na svakom koraku osećala ograničenost rukovodstva Miloševićevom potrebom za dokazivanjem lične istorijske uloge. „U to vreme gledali smo da ga ne potcenimo, a da, s druge strane, vodimo politiku koju smo jedino mogli da smatramo adekvatnom i odgovornom,“ objašnjava Branko Ružić, predsednik Izvršnog odbora SPS-a. „I u slučaju Šešelja i Miloševića, radi se o dvojici važnih ljudi čije će uloge istoričari procenjivati. Ali politiku nije bilo moguće voditi na taj način. U to vreme bilo je velikih fluktuacija u stranci, ali od kada se sadašnje rukovodstvo izdvojilo (na čelu sa Dačićem od decembra 2006, prim. aut), rezultati govore da za fluktuacijama nema potrebe. Drugo, svake odluke koju donesemo svi se pridržavamo, ma ko da je predložio.“ Ovim rečima Ružić želi reći da Dačićeva nije poslednja. To se, međutim, i ne trudi da pokaže Jelena Trivan, portparolka Demokratske stranke. Trivanova za NIN kaže da ne postoje situacije kada stranački vrh postupa suprotno onome što bi Tadić očekivao, jer je jednostavno, na primer, preglasan. „Sa poli- tikom Borisa Tadića se slažu svi članovi. Ali, kod nas ljudi ne bivaju isključeni zbog drugačijeg mišljenja, nego se vode veoma otvorene i žustre debate.“ Sa sadržinom onih najžustrijih javnost je upoznata. Nije tajna da u DS-u postoje podele, od Šutanovca prema Jeremiću i nazad. Istina je i da se u javnosti mogu često čuti izdvojeni stavovi Dragana Đilasa, Gorana Ješića, pa i gotovo samostalna politika Bojana Pajtića. Ali, sve to nije dovelo u pitanje poziciju Borisa Tadića, koji je bez protivkandidata izborio drugi mandat i na čelu je DS-a od 2006. godine. Jelena Trivan kaže da se o njegovoj smeni nije razgovaralo iz prostog razloga jer on donosi rezultat. Umesto Miroljuba Labusa, (jednog od retkih u postoktobarskoj istoriji Srbije koji se osećao odgovornim i podneo ostavku na mesto potpredsednika Vlade zato što je EU suspendovala pregovore sa SCG) za predsednika G17 plus, 2006. godine došao je Mlađan Dinkić koji se izborio za veću podršku u stranci. Pre neki dan dobio je još jedan mandat do 2012. godine. Između ostalog, zbog ucenjivačkog odnosa koji se Dinkiću pripisuje u koalicionim partnerstvima, zbog spremnosti da ruši i okuplja vlade, u javnosti je stvoren utisak da je njegova uloga u maloj i relativno mladoj stranci među najautoritativnijim u stranačkom životu Srbije. Suzana Grubješić, potpredsednica ove stranke, ne vidi ko bi mogao da zameni predsednika Dinkića, ali priznaje da joj je potpuna nepoznanica zašto niko ne želi da mu bude protivkandidat. Odbija da je to iz straha da će izgubiti pozicije koje imaju. „Pa, on prvi stalno gura tu ideju. Znam da, kao i ja, misli da je konkurencija zdrava za stranku. Čak ni za potpredsednika se nije kandidovao niko osim nas tri (pored nje, Snežana Samardžić-Marković i Verica Kalanović, prim. aut).“ Grubješićeva, ipak, kaže da se rasprava o Dinkićevoj smeni nikada nije vodila. Ni kada su izneverena obećanja građana od 1.000 evra po akciji, ni kada su se visoki funkcioneri G17 plus kompromitovali u javnosti, poput ministra zdravlja. „Svaki put kada je izabran za predsednika dao je obećanja članovima koja za sada u potpunosti ispunjava“, kaže Grubješićeva. Na kraju, jedini lider za koga bi se moglo pomisliti da ne drži u pokornosti funkcionere svoje stranke, ne zbog liberalne politike nego zato što ih je u skupštini oslobodio blanko ostavki, bio bi Čedomir Jovanović, već pet godina predsednik i osnivač Liberalno-demokratske partije. Ali, tu „demokratsku prednost“ LDP ne praktikuje u praksi. Štaviše, i LDP možda i više nego druge stranke napustili su svi koji se nisu složili sa liderom. Branislav Lečić, nekadašnji član predsedništva i jedan od osnivača LDP-a, danas govori da to i nije stranka „nego privatna firma“. Birači se, međutim, zbog ovakvog unutarstranačkog života retko osećaju iznevereni. Autor knjige „Prokletstvo nacije“, publicista Miloš Bogdanović, objašnjava da je naš mentalitet sklon autoritetima, s jedne, i istovremenom bežanju od odgovornosti, s druge strane. „Svako traži lidera prema sopstvenim osobinama i priželjkuje da na njega prebaci odgovornost. Pošto taj lider predstavlja vrednosti koje i sam imam, svaka kritika autoriteta bila bi kritika i mene samog. Kritiku, međutim, teško podnosimo, jer se u našoj kulturi greške teško praštaju. Ne volimo da priznajemo niti volimo one koji priznaju da su pogrešili. Političari to znaju i eto otkud ne praktikuju ostavke. Idealizujemo lidere a kad nas neka okolnost suoči sa stvarnošću, onda počinjemo da ga mrzimo“, kaže Bogdanović. Ovakvo, pomalo mazohističko objašnjenje, dovoljno je da odgovori na pitanja: zašto lideri u strankama nemaju protivkandidate i zašto se i za druge stranačke organe kandiduje traženi broj a to su uvek oni koje je predsednik aminovao. Prava anegdota je, spram ovog opisa demokratskih procedura, da u statutima svih pomenutih stranaka piše da „svaki član ima pravo da slobodno izražava mišljenje“.