Moj život je imao smisla

Nalazimo se dan posle svečanosti u Sava centru, u restoranu Bevanda u Požarevačkoj ulici, preko puta njegovog stana. Mobilni telefon ne prestaje da zvoni, a kako zazvoni, kreće muzika iz filma „Valter brani Sarajevo“. Javljaju se prijatelji još pod utiskom proslave 55 godina rada Velimira Bate Živojinovića na njegov 77. rođendan. Sava centar nije mogao da primi sve one koji su hteli da budu sa njim, dve hiljade ljudi je ostalo na ulazu. A sve gde je moglo da se stoji, bio je čovek do čoveka: I na pitanje kako se osećao, junak 333 filma, po evidenciji za koju kaže da je apsolutno i jedino tačna, posle Zlatnog pečata koji mu je uručio prvi čovek kinoteke Rale Zelenović, odgovara: „U ovim godinama, ljudi postaju izuzetno emotivni. Bio sam uzbuđen jer sam bio okružen prijateljima i ne mogu da im vratim onu ljubav koju su oni doneli u salu. Tu sam bio slab, prema onima koji su došli autobusima, pešice, kolima... prema tim njihovim, združenim emocijama. I ako svemu tome dodate i ono što su izgovorili ljudi sa scene, pre svega moje kolege, shvatio sam da je to što sam radio imalo smisla. A posebno mi je drago što su bili pripadnici svih stranaka, članovi Vlade, predsednica Skupštine, predsednik Srbije... svi dobronamerni. To je moja životna želja, jer sam ja suviše mali da spojim tako jake ljude koji iza sebe imaju milionske glasače. Bila bi velika sreća za ovu državu kada bismo imali dve stranke, kao što je to uglavnom u svetu. Jer, manje-više svi imaju isti program, svejedno je da li su crveni, žuti, šareni, kockasti... svi u osnovi žele da svima nama bude bolje.“ Predsednik Srbije Boris Tadić bio je veoma raspoložen i kao stari Batin znanac na koktelu pre akademije, i na prijemu posle, govorio je novinarima o svom iskrenom divljenju Bati za sve što je uradio. Kad ga pitam šta mu je predsednik rekao u četiri oka, najveći junak jugoslovenske kinematografije kaže: „Prvi je došao, poslednji je otišao. U jednom trenutku mi je rekao da hoće da ide, a ja sam rekao: ’Ne možeš da ideš. Ne verujem da ćeš da ideš i ne želim da ideš. A ti protumači kako hoćeš.’ Bio je lepo raspoložen i to mi je bilo milo.“ I da odmah razjasnimo: inicijator proslave bio je Ivica Dačić, ministar policije, ali pre svega jedan od najvećih obožavalaca ovog glumca. Kada se popeo na binu, u njegovom obraćanju Bati bilo je neskrivenih emocija: „Bio je to njegov najbolji govor, nikada nije bolje govorio. Uvek je držao politički govor obojen nečim da se vidi kome pripada. A ovde je govorio spontano i privatno.“ Kad ga pitam da li se pokajao što je neku ulogu odbio, on mi prebacuje da nisam baš najbolji novinar uglednog NIN-a, jer ne znam da ne postoji uloga koju je odbio i za to ima jednostavno objašnjenje koje ponavlja više od pola veka: „Ja nisam imao pravo da odbijam projekat u jednoj maloj kinematografiji gde egzistencija mnogih ljudi i njihovih porodica zavisi od tog posla. I zbog toga nisam odbio nijednu ulogu, što ne znači da neću.“ Mnoge svoje filmove Bata uopšte nije video i opominje me da ne pitam zašto, ali ipak priznaje: „Mislim da bi me neki iznenadili u negativnom smislu. Mada je iskustvo koje sam stekao bilo rezultat ne samo vrednih, već i onih promašenih priča.“ Teško je poverovati da Bata ima do te mere kritičan odnos prema onome što je uradio. Kada je 1978. godine bio na Međunarodnom festivalu u Moskvi, impresioniran filmovima i velikim glumcima koji su igrali u njima, rekao je filmskom kritičaru Milutinu Čoliću da se vraća u Beograd jer tu nema šta da traži. I pošao je. Bio je na aerodromu kada ga je Čolić pronašao i rekao mu da se vrati jer je dobio prvu nagradu. Među vodećim glumcima u današnjoj kinematografiji, Bata izdvaja Meril Strip za koju kaže da je jednostavno savršena. Nema favorita među svojim filmovima, ali mu je bliska „Breza“, film hrvatskog reditelja Ante Babaje. Hvali sjajan scenario Slavka Kolara i snimatelja Tomislava Pintara: „To je zaista bilo zanimljivo. Uz izvanredne hrvatske glumce, glavnu ulogu sam igrao ja, kao čisti Šumadinac koji je trebalo da dočara lik jednog Zagorca. Zagorje ima najlepšu jezičku melodiju koju sam ikada čuo, kad govore, oni kao da pevaju. Svaka rečenica je kao neki lajtmotiv. Mesec dana pre početka snimanja sam otišao u Zagorje, živeo sam u selu kod jedne starije gospođe, seljanke, i zaista sam uspeo da savladam jezik, iako je reditelj bio spreman da me nadsinhronizuje hrvatski glumac. Kada je video film, Tito mi je rekao: „Odličan si bio, Zagorac!“ Ja sam mu uzvratio da nisam Zagorac nego Šumadinac, na šta je on kazao: ’Meni je to isti k...“. Odgovorio sam mu: ’Vama možda jeste, ali meni nije.“ Kako je Tito primetio da je Ričard Barton bio pijan u jednoj sceni kada je igrao njega u filmu „Bitka na Neretvi“ Veljka Bulajića: „I sam Barton je znao da je bio pijan. U Dubrovnik je stigao brod pun viskija za njega, i on je to sve ubio za vreme snimanja. Šta je snimio pre podne, snimio je, a posle toga je bio neupotrebljiv. A tu scenu je snimao posle podne, Tito je bio na snimanju, a kad smo zajedno gledali snimljen materijal rekao mi je: ’Boga mu, ja nisam bio ovako pijan u ratu!’ Na svečanosti u Sava centru pročitan je telegram-čestitka koju je Bati Živojinoviću uputio Veljko Bulajić, reditelj kod koga je igrao prvu glavnu ulogu. Bio je zbog bolesti sprečen da dođe: „To je prijateljstvo koje traje decenijama, mi smi kumovi. Mi smo ljudi istog senzibiliteta, dobro se razumemo i uvek smo lako nalazili zajednički jezik. Tako je ostalo do danas.“ Postoje filmovi u kojima je Bata igrao, a kritika ih je proglasila strip-filmovima. Reč je o ostvarenjima Hajrudina Šibe Krvavca, pre svih, kao što su „Valter brani Sarajevo“ ili „Most“, čija popularnost je najpre bila ogromna u Rusiji, odnosno nekadašnjem Sovjetskom Savezu, a potom u Kini gde nema žitelja ove zemlje koji „Valtera“ nije bar jednom video na televiziji. Ovaj film se u Kini prikazuje 38 godina. To je, bez sumnje, najveća gledanost jednog filma na planeti i najveća popularnost jednog glumca u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu. Sada se sprema projekat koji finansiraju Kinezi, snimanje 30 epizoda tv serije „Valter brani Sarajevo“ za kinesko tržište. Kompletna naša ekipa, sa kineskim i srpskim rediteljem. Bata će biti narator, a Valtera još traže. Mnogi kažu da je ulaganje Kine u neke velike privredne projekte u Srbiji upravo posledica Batinog posredovanja, a on to demantuje: „To nije tačno. Reč je o investicijama vrednim dve i po milijarde dolara. Najpre su predsednik Tadić i ministar Dinkić bili tamo, dva puta, potom su kineski političari bili ovde. Oni su to počeli i oni će to i završiti. Tačno je da su iz kineske delegacije, svaki put kada bi dolazili ovde, javljali da bi voleli da ih na aerodromu sačeka Valter, i ja sam ih sačekivao. A Valtera je u Kini, kada je bio prvi put, sačekalo milion ljudi. Bata govori o velikoj ljubavi koju Kinezi imaju za nas, o sličnostima među tako udaljenim narodima. Kaže da su sada u Kini veoma popularne naše filmske komedije i da se oni smeju istim pošalicama i dosetkama kojima se i mi smejemo, misleći da su tipično naše.“ Dobro obavešteni tvrde da se Bata više puta sreo sa Fidelom Kastrom dok je ovaj bio predsednik Kube, jer je u Havanu odlazio kod svoje ćerke Jelene koja tamo radi u ambasadi već osam godina. Bata i to negira uz zanimljivu informaciju: „Nikada ga nisam sreo. Istina je da sadašnji predsednik Kube Raul Kastro ima prvog savetnika čiji se sin zabavlja sa mojom unukom, Jeleninom ćerkom.“ Pitam ga u jednom trenutku da li je zbog nečega imao problema sa sobom, a on, odrastao na Crvenom krstu, kao pravi Krstaš, ne propušta priliku da poentira: „Nisam imao problema ni sa sobom. Ni sa predsobljem. Nikada nisam izigravao nekog ko je nešto, ili se izdavao za ono što nisam. Znam gde živim, znam u kom okruženju živim, znam koji smo mi narod, znam da može da me izda najbolji prijatelj, što mi se i događalo.“ I onda kada su ga prvi put pitali, i danas kada ga ja pitam šta mu je trebao angažman u SPS, isto odgovara: „Imam li ja pravo da pitam nekoga šta će njemu angažman u nekoj drugoj stranci? Nemam, naravno. To pitanje je, jednostavno, neumesno. Ja sam 13 godina bio u Skupštini kada je bilo veoma dramatično. I kada je bilo najgore, nije postojao poslanik u Skupštini sa kojim nisam govorio.“ Slušala sam mnoge Batine kolege, umetnike, nisam ovlašćena da govorim njihova imena, koji su zahvaljujući Batinom angažmanu rešavali neke životne probleme, dobili stan, na primer, a bili su njegovi ljuti politički protivnici. Nije ni Bata javno govorio o tome: „Primio sam 100 .000 građana ovako kako ti i ja sada sedimo, dok sam bio predsednik Komisije za predstavke i žalbe. Taj glumac koji je dobio stan je srpski glumac, dobar glumac, a ja sam cenio to što je on smogao snage da od mene traži podršku. Za mene on nije bio politički protivnik, već važan srpski glumac. Međutim, dolazila mi je i filmska ekipa koja je tražila finansijsku pomoć da bi snimala film protiv te iste vlasti čiji sam predstavnik bio u Skupštini. I ja sam ubedio tadašnjeg premijera Mirka Marjanovića da taj novac mora da im se da. Posle svega što se dogodilo, Dragan Bjelogrlić se hvalio kako su oni uzeli pare od nas da bi snimali film protiv te vlasti. Nisam razumeo da li je i to spadalo u nečiju pobedu, to moje nepopustljivo zalaganje da dobiju novac za film.“ Supruga Lula je posebno poglavlje u njegovom životu. I da nije bila takva, da ga celog života ne voli kao prvog dana, bilo bi veoma teško održati čvrstu porodicu u kojoj je ljubav bila osnov svega. Bilo je teško i podizati decu pored čoveka koji je umeo po godinu dana da snima na terenima širom Jugoslavije, pa kad bi se pojavio na vratima, mala Jelena bi uzviknula: „Mama, došao čika Bata“. Od šestoro obožavanih unučadi, troje od sina Miljka i troje od ćerke Jelene, sa Batom i Lulom živi samo Miljkova petogodišnja kćer Milena: „Ja je zovem Zvrk jer ne miruje, penje nam se na glavu. Ponekad kažem da bi bilo bolje da je ona u inostranstvu a svi drugi sa nama. Ona je svoja i nas dvoje samo možemo da joj se pokoravamo. Kao svaki baba i deda koji polude kad dobiju unuke.“