Beograd, grad bez muzeja

Do Narodnog muzeja, molim vas! Gde je to? pita uredni taksista u kasnim dvadesetim. NJegovo iznenađenje je iskreno, a neznanje logično. Beogradski muzeji su mesta izvan kretanja Beograđana. Kada je bio školarac, muzejski sistem davno je već bio nefunkcionalan. Muzeji su danas nevidljivi jer su privremeno - na deceniju, dve - zatvoreni ili su u stanju rashodovane hibernacije. U drugim gradovima na našem kontinentu, pa i sasvim blizu, muzeji su toponimi živosti i saznanja. Fantastične arhitektonske tvorevine prepune posetilaca koji plaćaju skupe karte, ručaju u muzejskim restoranima, kupuju u muzejskim radnjama i pre svega gledaju umetnost: staru, modernu, savremenu. Kako se desilo da baš ovaj grad nema danas otvoren nijedan ozbiljan muzej u koji može da uvede svoje građane, svoje goste, svoje školarce da im pokaže pozitivnu stranu hiljadugodišnjeg življenja u ovom gradu, da im pokaže kreativno, pozitivno stvaralaštvo i time ih možda inficira u potrazi za smislom svakodnevice? Za kakav se to prosperitet spremamo u kome su saznanje i obrazovanje nevažni? Da li je ovo strateško dislociranje fokusa sa kulture: nemar, odluka ili posledica? Da li su tome krivi bez konkursa imenovani rukovodioci institucija kulture, koji ne zavise od realnih pokazatelja uspešnosti institucija koje vode - već samo i isključivo od dobre relacije sa poverenikom za kulturu partije koja ih je na to mesto imenovala? Kako su to partije za koje smo devedesetih verovali da su žiža težnje za otvorenim, slobodnim društvom, u kome pojedinac može da se obrazuje, radi, leči i neugroženo govori po standardima kontinenta kome pripadamo, kada su to i one takođe postale ekonomski orijentisani karteli, grupe koje povezuju interesi i moć, a ne emancipatorski programi. Gore od dužničkog, evo nas u partijskom ropstvu. Ili je reč o ekonomskoj krizi u kojoj kultura nije prioritet? Poslednji put kada na ovom parčetu kontinenta nije bila ekonomska kriza, bila je, recimo, 1976. godina, ali uvek je bila politička odluka kako se distribuiraju dostupna sredstva. Prepolovite, recimo, broj poslanika u republičkom i gradskom parlamentu - tako će se prepoloviti javno psovanje, vređanje i scene otvorenog nasilja - i tom ušteđevinom pokrenite nacionalne kulturne institucije. Pogledajte Novi Beograd i hiljade novoizgrađenih kvadrata i kao u većini zemalja sa našeg kontinenta usvojite u parlamentu zakon koji propisuje obavezu da se od cene koštanja svake nove građevine jedan odsto uloži za infrastrukturu iz oblasti kulture. Za koliko smo samo pozorišta, hala i muzeja u realnom manjku i kome je i zašto oprošten sav taj novac. Reklo bi se da je stvar, ipak, u manjku vizije koju guši višak zarade. Reklo bi se da su u pitanju i nemar i posledice, ali i svesne odluke. Imamo kanal nacionalne televizije preko kojeg svaki sugrađanin uvek može da čuje sve što izgovori bilo koji poslanik. Nemamo kvalitetno konstituisane platforme preko kojih će stara, sadašnja i buduća umetnost, moći da komunicira sa sugrađanima. To je odluka. Školujemo li umetnike samo po inerciji? Hoćemo li ih uopšte i dalje školovati ili će Ministarstvo prosvete i ove godine, kao i prošle, pokušati da ukine finansiranje visokog umetničkog obrazovanja na završnim godinama prebacujući plaćanje školarina isključivo na studente, prateći dominantnu logiku kompetitivnog neoliberalnog sistema da onaj ko hoće da studira ono što je normalnim ljudima hobi, ima sam sebi da plaća školovanje. Uvek možete lako da povećate i osavremenite policijske snage za borbu protiv huligana, a teže je da uložite više u obrazovanje i negovanje pozitivne perspektive. Destrukcija i kič preovlađuju jer njih ne treba mnogo negovati. Bujaju sami. Kada opet krene predizborno nahvatavanje javnih ličnosti za javnu predizbornu podršku, možda će se lov sada okrenuti ka folk zvezdama, vođama navijača i junacima koje su naše omiljene televizije promovisale snimajući ih danima kroz ključaonicu kako umiru od dosade. Ako hoćemo takvo društvo, hrabro nastavimo dezorganizovano kao i do sada.