Nisam razumeo predsednika

Uprkos činjenici što je prošlo skoro dve nedelje otkako je predsednik Tadić iznenadio sve „vađenjem iz naftalina” teme o tajkunima, pristojnosti i legitimitetu, ova priča i dalje budi pažnju. Indikativno je međutim da se jedva poneko oglasio stavom o ofšor kompanijama ili mostu srpskih tajkuna. Tema je politički  intrigantna ali i nezgodna, naročito za političare, jer ako podržite predsednika ne možete tajkune i obrnuto. Koliko je pitanje bogatstva i načina na koji je akumulirano tema sa kojom se kasni desetak godina, da li je to pitanje za predstavnike biznisa ili državu, da li je uopšte moguće danas ispitati poreklo prvog miliona, u razgovoru za NIN objašnjava  Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, koji je i lider Ujedinjenih regiona Srbije. Mogu li se izjave predsednika Tadića koje se odnose na biznismene razumeti kao aktuelizacija naplate ekstraprofita, koja je propala pre mnogo godina? Pa, ne mogu da ulazim u tumačenje ideja drugih... Ja vas pitam kako vi to razumete. Delim ljude u privredi na one koji su radili ili rade zakonito, i one koji su radili nezakonito. Za one koji krše zakon, mesto je na sudu, odnosno u zatvoru, a oni koji rade po zakonu prosto moraju da uživaju sva prava i slobode kao svi građani ove zemlje. Kako ste vi kao ministar ekonomije razumeli njegovu metaforu sa mostom? Ako hoćete, ja zapravo nisam razumeo šta je predsednik tom metaforom hteo da postigne, tako da ne mogu to da tumačim. Data je jedna vrednosna dilema i sada njome treba da se bavi onaj ko je izneo, da je konkretizuje. Pa, može li da se kaže: ovaj je pristojno bogat ovaj nije pristojno bogat? Ne. Postoji samo pošten ili lopov. Nema pristojnih i nepristojnih zarada, ima samo poštenih i nepoštenih zarada. Za one koji nepošteno zarađuju mesto je u zatvoru i njima bi trebalo da se bave samo crne hronike. Stvar je prosta. Vi ste bili 2000. jedan od najvećih boraca za preispitivanje prvog miliona. Da. Ali, nikada nisam bio na čelu pravosudnih organa, tužilaštva niti policije. Ali ste bili jedan od najvećih zagovornika ekstraprofita, da li je ta tema zastarela? Sasvim! Ta se tema rešava odmah nakon velikih društvenih promena. A da bi se rešila u takvom jednom istorijskom momentu, potreban je konsenzus čitavog društva. Ili ga ima ili ga nema. Da li biste sad podržali ispitivanje porekla imovine pojedinih kapitalista u Srbiji, možda čak i onih na koje je predsednik mislio, ali nije izneo ime? Da. Ne samo kapitalista, već i političara. Od 2000. godine naovamo sistem je vrlo jasan. Međutim, tužilaštvo i sudovi moraju biti efikasniji. Dok sam bio guverner, mi smo oduzeli 35 dozvola za rad bankarima zbog kršenja zakona. Lično sam podneo desetine krivičnih prijava. Drugo pitanje je da li je pravosuđe reagovalo i procesuiralo te krivične prijave. Ali makar sam, zajedno sa gospodinom Jelašićem, u potpunosti očistio bankarski sistem Srbije tako da danas možemo reći da je svaki njihov evro u bilansima čist i pošten. Što se tiče perioda kad sam bio ministar finansija, bukvalno sve firme su kontrolisane od strane poreske uprave. Mnoge firme za čije vlasnike javnost smatra da su nepristojno bogati uredno plaćaju državi sve poreze. I obrnuto, ispostavilo se da neke kompanije koje uopšte nisu u žiži javnosti, izbegavaju plaćanje poreza, jer su bile miljenici ovih ili onih. I uvek smo protiv takvih podnosili krivične prijave. Treba praviti razliku između ljudi koji su učestvovali u privatizaciji na transparentan način, koji su zaposlili ljude, koji nisu otpuštali, koji i dan-danas zapošljavaju desetine hiljada ljudi, i onih koji su propali u privatizaciji i pokazali svoju nesposobnost. Međutim, u našem društvu se ne priča o nesposobnima. Nesposobni ministri ili biznismeni nikada ne dobijaju negativnu naslovnu stranu, dok oni koji guraju napred bivaju napadani. Najbolji primer je bio Zoran Đinđić. To je tragedija našeg mentaliteta. O krupnim kapitalistima koji su suštinski upropastili preduzeća i otpustili ljude možete pročitati samo crticu u novinama. A koji su to, dajte mi primer? Da li su to, na primer, Beko i Mišković? Sve mora da se preispita. Svako ko u ovoj zemlji obavlja bilo kakav javan posao mora biti pod lupom javnosti, ali i istražnih i pravosudnih organa ako zatreba. Ali, tužilaštvo i sudstvo moraju da naprave tu razliku između onih koji su nepravedno napadnuti i koji zakonito rade i onih koji to nisu. Da li su oni nepravedno ili pravedno napadnuti? To treba da kažu tužilaštvo i sud. Razumem, ali oni se apostrofiraju kao vlasnici pola Srbije, kao neko ko kreira vladu, ko je užasno moćan, pravedno ili nepravedno? U pravu ste, jedino što tužilaštvo i sud ćute, a oni su najmerodavniji da kažu ko krši zakon i ko treba da ide u zatvor. Ako ih neko štiti, treba da se javno kaže ko ih to od političara štiti. Ako gledam prema podacima koje sam imao kao ministar finansija, oni su redovno državi plaćali porez, a kako su stekli imovinu, zakonito ili ne, to konačno mora da se reši od strane nadležnih institucija. Ja nisam ni ministar policije, ni glavni tužilac. Niste mi odgovorili na pitanje. Suština je da ako se neko puno napada, a nema sudskog epiloga, onda to znači da je država neozbiljna. I mi smo sa aspekta tužilaštva i pravosuđa zaista neozbiljna država. Pravosuđe u ozbiljnoj državi rešava takve situaciju, ona mora biti crna ili bela. Ne može biti siva. Afere pune novine a ne zatvore, a trebalo bi. Rekli ste da treba sačekati da EU reši pitanje poslovanja ofšor kompanija? Srbija mora da ima rešenja kao i EU, ne možemo izmišljati toplu vodu i ona moraju biti primenjena i kod nas. Činjenica je da se kod nas bogataši nedovoljno oporezuju i tu treba primeniti evropska rešenja. Zašto se ne oporezuju? Mislim da vam se odgovor na to pitanje neće dopasti. Nije problem uvesti poreze, međutim, njihovo bogatstvo nije uopšte toliko da bi se tu dobilo bog zna šta. Hoćete da objasnite taj stav? Srbija je suštinski siromašna zemlja. Čak i da je to bogatstvo ne znam koliko i da primenite ne znam kakvu stopu, u odnosu na ukupne budžetske prihode, to su promili. Drugim rečima, suštinski se, osim moralne pravde, ne dobija mnogo. Ali moralna pravda je jako važna. Ekonomski gledano nema neke vajde za državu. Kako vam se čini ideja o mostu tajkuna? Filantrop se ne poziva da bude filantrop. Ili ste rođeni kao filantrop, to je nezavisno od materijalnog statusa, ili niste. I nikakva inicijativa pozivanja da neko bude donator mostova, puteva, železnica ili čega god, besmislena je ako on sam ne oseća da svojoj zemlji nešto treba da da. Nikoga ne treba pozivati da učini dobro delo, ako on sam neće da ga učini. Mislite da oni to ne bi učinili? Nije problem Srbije što ima bogate ljude nego što ima puno siromašnih, i što ima puno ljudi iz srednje klase koji nisu zadovoljnii svojim životom. Da li bi se rešili problemi Srbije ako oderete kožu desetorici bogatih? Ne, to ne bi rešilo problem svih ostalih. Važnije je da Boru damo perspektivu, da izgradimo novu topionicu, da ljudi konačno udišu svež vazduh ili u potpuno osiromašen Leskovac dovedemo nemačkog giganta, kao što je Falke, da se zaposli 600 radnika, nego da polemišemo nedeljama o tome kako drati bogataše, a bez rezultata. Možda zato što su oni drali Srbiju... Pa, ako su drali Srbiju što nisu u zatvoru, šta rade tužilaštvo, policija, ko ih to štiti? One koji nisu kršili zakon, u najmanju ruku, treba ostaviti na miru. Da li ste pročitali da su, navodno, pare iz Fonda za razvoj dobili oni čije su jahte vrednije nego ceo Fond? Fond za razvoj prevashodno daje kredite malim i srednjim preduzećima. Fond kad odobrava novac ne vodi računa o tome ko je vlasnik preduzeća, nego koliko ljudi zapošljava, jer se taj novac ne odobrava zbog vlasnika nego zbog ljudi koji rade u tim firmama. To što je urađeno u Srbiji je sitnica u odnosu na ono što su uradile vlade Amerike i zapadnoevropskih zemalja gde je na nivou Evrope, recimo, 30 procenata celokupnog bruto domaćeg proizvoda EU odobreno najvećim bankama u svetu. U Americi su najveću pomoć dobile privatne kompanije i to najveći bogataši kao što su Siti grupa, kao što je Eajdži, dobili su stotine milijardi dolara pomoći. Naravno da je narod i tamo reagovao na isti način kao ovde. Ali, zašto su to uradile vlade Amerike, Nemačke, Francuske i drugih zemalja, zato što sve te kompanije direktno ili indirektno zapošljavaju stotine hiljada ljudi. I što bi gubljenje posla tih ljudi značilo propast za te države. Pomenuli ste Bor. Na izbore idete sa Rasimom LJajićem, što nije prvi put. Šta očekujete? Očekujemo solidan rezultat, da budemo među prve tri stranke u Boru. Ono što radi SDP i Ujedinjeni regioni Srbije je komplementarno i mislim da zajedno imamo sinergijski efekat. Mi već sarađujemo intenzivno od izbora u Aranđelovcu i ta se saradnja pokazala kao uspešna, jer smo tamo bili četvrti na izborima. DS je rekao da nema problem sa Unijom regiona, pa ipak je jedan vaš uvaženi član, vlasnik konfekcije „Todor“, isključen iz DS, kako je rekao, baš zbog Unije regiona Ponekad se dešavaju problemi na lokalu prouzrokovani sujetama. Mislim da je slučaj sa „Todorom“ upravo takav. On je kritikovao opštinsko rukovodstvo DS u Vrnjačkoj Banji i očito mu oni to nisu oprostili. Što se tiče mojih odnosa sa Tadićem, kao predsednikom DS, oni su odlični i svako vodi svoju politiku, ali u istom smeru. Mi smo se okrenuli problemima malih ljudi u sredinama van Beograda. Kao što smo Fijat doveli u Kragujvac, južnokorejsku JURU u Raču, nemački Falke u Leskovac, želimo tako da pomognemo i Boru i Zaječaru i Subotici. Da ne dozvolimo da mladi napuštaju gradove u kojima su rođeni i da se sele u Beograd. Zašto ste se tek 2010. setili malih ljudi, zagađenje Bora, parkova? Zato što su 2000. godine dominirale velike teme, potpuno renoviranje monetarnog i bankarskog sistema, borba protiv inflacije koja je bila tada preko sto posto, vraćanje stare štednje ljudima, uvođenje potpuno novog poreskog sistema, utvrđivanje puta Srbije ka Evropskoj uniji. Sada, nakon deset godina zna se šta je magistralni put Srbije i došlo je vreme da se neko počne konkretno baviti takozvanim malim temama. Male teme čine život. Nekada je postojao blok, u kome sam bio i ja, za EU i blok protiv EU, u kome je bio Toma Nikolić. Sada više nema te dileme, i većinski deo radikala je sad za Evropu, što je dobro. Ali sada je došlo na red pitanje neravnomernog regionalnog razvoja... Sad kad je i opozicija za EU, da li to znači da je moguća saradnja sa njima? Jedno je formalna privrženost nekoj ideji, a drugo je šta se krije ispod površine, odnosno šta je suština. Ja ne verujem da Nikolić i Vučić ozbiljno žele da Srbija uđe u Evropsku uniju. Zašto to mislite? Pa, zato što mislim da su nemoralni ljudi, zato što je njihov vid opozicionog delovanja do sada barem bio zasnovan na nemoralnom ponašanju, kao što su neistine o njihovim političkim suparnicima. Što se na kraju nikada i nikome politički ne isplati. I neće se isplatiti ni njima. Mislite da to ima veze sa njihovim proevropskim stavovima? Ja prosto ne verujem u njihovu iskrenost. Ne govorim o njihovoj stranci, nego o njima dvojici da su nemoralni ljudi. I s takvima po definiciji ne mogu da sarađujem, niti ću sarađivati. Znači, i u vašoj budućoj strategiji je DS. Tako je, a kada govorimo o drugim strankama zavisi ko će ih voditi, ko će kreirati njihovu politiku. Primenite sad to na Naprednu stranku. Pa, ako na čelu ne budu bili Vučić i Nikolić, sve je moguće. Ozbiljno govorim. Politiku kreiraju ljudi. Znači, sa Vučićem i Nikolićem sigurno neću sedeti ni u kakvoj vladi, u bilo kojoj opciji, a ne znam šta će se događati u narednim godinama sa Srpskom naprednom strankom. To ja ne mogu da predvidim, vodim računa šta će biti sa Ujedinjenim regionima Srbije. Šta se ovo u poslednje vreme dešava s dinarima? Spadam u one ekonomiste koji smatraju da blaga depresijacija dinara pogoduje srpskoj privredi. Mislim da će mnogo više koristi nego štete imati srpska privreda od ovoga što se događalo sa dinarom u ovoj godini, jer imamo rekordno nizak spoljnotrgovinski deficit. Ovo pogoduje izvoznicima. Izvoz je porastao 18 procenata u prva četiri meseca ove godine u odnosu na isti period prošle godine, a ne pogoduje uvoznicima. Na depresijaciju se sada pre svega žale uvoznici. Svi smo godinama pričali da nam treba veći izvoz i konačno smo krenuli da ga povećamo. Jedino, postoji još jedna grupa koja objektivno ima problem zbog depresijacije, to su ljudi koji imaju kredite sa deviznom klauzulom. Ali za njih nije problem kurs, već činjenica da su još uvek zamrznute plate. Tako da je to uzrok njihovog problema.. Neki privrednici ne žale zbog toga što imaju stvarne gubitke, nego se plaše knjigovodstvene klasifikacije kursnih razlika, što im kasnije otežava da uzmu kredite od banaka. Tako da sa rešavanjem problema knjigovodstvene klasifikacije kursnih razlika mi ćemo pomoći i ovim privrednicima. Dakle, kada sve saberem i oduzmem, mnogo više imamo koristi od depresijacije dinara nego štete.