Rt slabe nade

Dakle, umesto očekivane radosti , ili bar jednog boda koji bi sve ostavio otvorenim, na startu 19. šampionata sveta naša reprezentacija doživela je neprijatno „uganuće“. Izgubila je od vicešampiona Afrike i posle 4-0 pobede Nemaca protiv Australije šanse za prolaz u drugi krug smanjene su na nekih 25 odsto, ako ne i manje. Slamka spasa mora se tražiti u meču sa Nemcima koji su poslednji rival poželjan za vađenje. Utakmica se igra u Port Elizabetu, ne mnogo daleko od Rta dobre nade iako je, geografski, reč o dva okeana, Indijskom (ili Tihom) i Atlantiku. Taj meč u Port Elizabetu pretvorio se u „rt naše slabe nade“ posle koga će biti jasnije da li se koferi pakuju za prevremeni povratak kući ili će postojati neka šansa da se 23. juna u meču sa Australijom nekako uhvati poslednji voz za osminu finala. Fudbalska Srbija je u izvesnom šoku, kao i većina naših izveštača u Južnoj Africi. Ako je bilo onih koji su mislili da nećemo pobediti Ganu, malo ko je mogao da predvidi poraz. Otuda i gomila pitanja bez pravog odgovora i nemoć pred stranim kolegama koji pitaju „Šta bi sa Srbijom ?“ Zaista, šta bi ? Pošto su u Srbiji gotovo svi „selektori“, svako ima svoje mišljenje i objašnjenje ali ako je nekome do utiska izveštača sa lica mesta onda bi se on sveo na nekoliko faktora: - Reprezentacija je izdala sopstveni ofanzivni stil igre kojim je sigurno osvojila prvo mesto u kvalifikacionoj grupi - (Pre)opreznu taktiku odredio je selektor Antić - Opet su nam se desile nesmotrenosti poput isključenja igrača zbog nepotrebnog faula na sredini terena i „glupog“ penala, vrlo sličnog onima koje je pre četiri godine u Nemačkoj napravio Dudić u utakmici sa Obalom Slonovače. - Igrači su se, uprkos iskustvu, suviše stegli, tremirali i odstupili od stila koji ih je doveo u Afriku. Krasić i Jovanović nisu probili nijednom po krilima, bekovi nisu bili ofanzivni, na sredini nije bilo pravog „plejmejkera“, između linija tima bilo je suviše praznog prostora... Poraz od Gane bio je peti u nizu na tri poslednja svetska prvenstva. U Francuskoj 1998. u osmini finala izbacila nas je Holandija (1-2), u Nemačkoj 2006. izgubili smo sve tri utakmice (Holandija 0-1, Argentina 0-6, Obala Slonovače 2-3). Istovremeno, naš naredni rival, Nemačka, otvorio je svoja tri poslednja mundijala sa 8-0 protiv Saudijske Arabije (2002), 4-2 protiv Kostarike (2006) i 4-0 protiv Australije (2010). Oni su dali 16 golova na 3 utakmice, mi smo primili 13 na pet. NJihov napadač Miroslav Klose dao je bar po gol na svakoj od tih utakmica i sada je sa 11 golova peti na listi „svih vremena“, sa izgledima da stigne i vodećeg Ronalda (Brazil) koja je na svoja tri mundijala dao 15 golova... Uz kvalitet, očito je, ide i mentalitet. Naravno, ne treba sada ići u drugu krajnost i omalovažavati igrače i selektora Antića. To su oni isti junaci koji su nam tokom kvalifikacija doneli onoliko radosti i koji će od jeseni krenuti u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2012. Normalno je da se na svako takmičenje ode sa nadom u dobar plasman, ali kad se želje sudare sa realnošću najbolje da se ta realnost prihvati i shvati da verovatno nikada nećemo biti svetski prvaci u fudbalu i da ćemo jako teško stići do neke završnice, recimo u poslednjih osam. Ko to shvati, lakše će „svariti“ poraz od Gane i, eventualni, prerani povratak kući. Od prošlog javljanja najveća novost je da se lopta zakotrljala, šampionat je počeo i u prvim danima doneo prilično traljav fudbal. Igra se neka „ziherica“, mada nema klasičnih „bunkera“. Svi kao da čekaju grešku protivnika ili kiks golmana. A bilo ih je nekoliko zaista grubih, od Engleza Grina koji je omogućio Amerikancima izjednačenje, preko usluge alžirskog golmana Slovencima za njihovu prvu pobedu na jednom mundijalu do utrčavanja u prazno paragvajskog golmana u meču sa Italijom. Od favorita, dobro su startovali Nemačka (4-0 sa Australijom), Argentina (1-0 sa Nigerijom) i Holandija (2-0 sa Danskom). Brazil je igrao u noći zatvaranja ovog izdanja NIN-a. Te četiri ekipe su po Bori Milutinoviću, jedinstvenoj figuri svetskog fudbala sa pet učešće na svetskim prvenstvima sa pet različitih selekcija, u grupi „prvih favorita“. - Šampionat sveta je specifično takmičenje, osim kvaliteta tima traži mentalnu spremnost, takmičarski duh, iskustvo, psihološku stabilnost... Mislim da ove četiri selekcije sve to imaju. U drugu grupu favorita ja bih svrstao Englesku, Italiju pa i Francusku - kaže Bora Milutinović u razgovoru za NIN. Iz razumljivih razloga Milutinović izbegava da govori o igri naše reprezentacije protiv Gane, ali kao nepopravljivi optimist misli da nije sve izgubljeno: - Ja još uvek mislim da je prolaz u drugi krug moguć, ali igrači će morati da reaguju, da se motivišu...Nisu oni zaboravili da igraju fudbal, ali moraju da se oslobode grča koji sam video u duelu sa Ganom. Milutinović je u Južnoj Africi - novinar. Komentariše zbivanja za jedan američki radio koji emituje program na španskom za brojnu hispano-populaciju u SAD. Gde god se pojavi presreću ga novinari, pitaju za mišljenje o nečemu ili nekome, mole za sliku....Bora je istinska zvezda i zaista ne razumem FS Srbije koji nije imao dovoljno sluha da Boru uvrsti u našu zvaničnu delegaciju , makar se nekom imaginarnom funkcijom „savetnika“ „posmatrača“ ili bilo čega...Propaganda koju bi za Srbiju uradio Bora Milutinović je, jednostavno, nemerljiva. Znam da mu je bilo stalo da se pojavi na svom šestom mundijalu u nekoj zvaničnoj funkciji, ali nije mu se dalo a FSS je izgubio (besplatnog) reklamnog agenta prve vrste. Iako je reprezentacija stigla u Afriku bez „repova“ koji su u prošlosti opterećivali odnose (premije, oprema, klanovi...), FSS je pre meča sa Ganom malo „trenirao strogoću“ prema novinarima. Brojno obezbeđenje stalno je imalo neke zabrane. Te nemojte ovo, te nemojte ono, ovo nije za slikanje, ovamo se ne može...Posle poraza od Gane „sve je moglo“ a predsednik Karadžić pozvao je novinare na večeru najavivši da se Savez okreće „infrastrukturnim projektima“ i kvalifikacijama za EP 2012. Posle nekoliko incidenata (krađe, napadi na novinare u hotelu ili na ulici) na početku šampionata, pitanje bezbednosti nametnulo se kao jedno od osnovnih ali, na sreću, poslednjih dana nije bilo sličnih neprijatnosti. Možda je na kriminalce, bar delimično, uticala neverovatna ekspeditivnost policije i „prekog suda“, formiranog za delikte za vreme Mundijala, koji su napadače na trojicu novinara u njihovim hotelskim sobama pronašli za 24 sata i za isto toliko osudili na 34 godine zatvora! I valja reći da razbojnici nisu bili Južnoafrikanci već stranci, jedan iz Nigerije i dvojica iz Zimbabvea. Prvenstvo, definitivno, neće ući u istoriju kao najbolje organizovano, ali i dalje mislim da je FIFA donela ispravnu odluku. Afrika je zaslužila svoju šansu i verujem da će izgurati šampionat. Ono osnovno, stadioni i tereni, su na sasvim zadovoljavajućem nivou, nekako je rešen i problem smeštaja, sve ostalo je - sa izuzetkom bezbednosti - manje važno. LJudi su ljubazni, postoji mnogo dobre volje i to treba ceniti. Kad je već o FIFA reč, ona je verovatno jedina organizacija na svetu koju ne pogađa ekonomska kriza. NJene „devizne rezerve“ procenjene su na milijardu dolara! A kako ta moć izgleda u praksi videli smo u ponedeljak na meču Holandija-Gana. Jedna holandska fabrika piva, koja nije zvanični sponzor, pokušala je da se reklamira na „mala vrata“. Obukla je u narandžaste majice holandskog tima grupu devojaka i kao slučajno provukla svoj logo. U drugom poluvremenu 40-ak agenata došlo je do sektora tribina na kome su sedele pomenute devojke i nimalo nežno odvela ih na saslušanje u prostorije FIFA gde su bile optužene za „ilegalnu propagandu“. Policija im je saopštila da po lokalnom zakonu mogu da budu osuđene na šest meseci zatvora, ali se posle nekoliko sati sve završilo fotokopiranjem pasoša i puštanjem uz pretnju da se „ništa slično ne ponovi“. Ono što je Žil Rime pre 80 godina, uz mnogo napora i sa samo 13 učesnika i jedva četiri evropske selekcije jer mnogi nisu hteli na daleki put, osmislio - odavno je najveća i najunosnija zabava na svetu koja svake četvrte godine parališe planetu. Srbija je, pod imenom Jugoslavije, bila prisutna u Montevideu pre osam decenija i stigla do polufinala. U Južnoj Africi će, po svemu sudeći, svoje prisustvo svesti na Kubertenovu devizu „važno je učestvovati“ ali zar nije svaki početak težak?