Lisice zbog Če Gevare

Če Gevara na majici? Fotografija čuvenog latinoameričkog revolucionara, ili pak Lenjinova, negde u kući, možda na koricama knjige, nad pisaćim stolom ili, svejedno, u toaletu? U Poljskoj bi to od prošle nedelje moglo da stvori problem, a u krajnjoj liniji, ljubitelju tih ili sličnih likova i simbola da donese i dvogodišnji zatvor. Likovi i simboli komunista, isto kao i likovi i simboli fašista, ne smeju se „popularizovati, izrađivati, uvoziti, čuvati, posedovati, pokazivati, prenositi ili slati na štampanje“ – osim, ako to nije upražnjavanje „umetničke, obrazovne, sakupljačke ili naučne aktivnosti“ onog koji to čini. Novouvedena zabrana je plod dogradnje krivičnog zakona zemlje, dopisivanjem dva nova paragrafa odredbama o kažnjivosti propagiranja fašističke ili drugih totalitarnih ideologija, uključujući i mržnju – nacionalnu, etničku, rasnu ili versku. Sličan pristup nije tuđ nijednoj od demokratskih zemalja. Međutim, poljskim „naknadnim radovima“, po takvoj eventualno principijelnoj odredbi protiv političkog ekstremizma prosuto je i boje pristrasnog antikomunizma – utisak je poljskih komunista. Komunisti smatraju da je to izraženo inkriminacijom već i samog posedovanja nekog od predmeta sa komunističkom simbolikom, a ne računajući modu, i naklonost omladine da na odeći ima popularne „likove“ poput Če Gevare – oštrica je u krajnjem okrenuta i protiv poljske Komunističke partije. Mora li ona sada svoje publikacije da liši srpa i čekića? „Antikomunistički amandman“ podseća na radioaktivnu padavinu posle neke mnogo ranije eksplozije, a prava „bomba“ je iz januara 2006. Zemlje Baltika i istočne Evrope predvođene Poljskom, uspele su tada da Parlamentarna skupština Saveta Evrope i Evropski parlament izjednače fašizam i komunizam – Skupština, rezolucijom svoje „osude zločina totalitarnih komunističkih režima“, a Evropski parlament, predlažući jedan opšti panevropski dan sećanja „na nacističke i komunističke zločine u 20. veku“ (svakog 23. avgusta). Zamisao je bila da se na Zapadu otvori put prodoru „nove istine“ o Drugom svetskom ratu. NJome bi se pak pokazalo da Poljska i pojedine druge države tog regiona nisu bile žrtve samo Hitlerove fašističke već i Staljinove komunističke represije, i da je u njihovom slučaju, oslobođenje od fašističke Nemačke podrazumevalo samo promenu jednog okupatora drugim. „Debata o simbolima“ počela je s jeseni 2005. – isprovocirana, koliko god to bilo neobično, jednim britanskim incidentom. Novine su, naime, bile objavile fotografiju princa Harija, u uniformi Hitlerovog oficira sa „svastikom“ na rukavu. Razume se, na nekakvom maskenbalu. Međutim, ova tipično engleska ležernost kada je reč o nebitnim stvarima, povredila je nekog (ili se uklopila u politički račun!) tek, „svastika“ na prinčevom rukavu „izvezena je“ preko Lamanša, „u Evropu“. Dobro je došla da se počne – o fašističkim simbolima. To je bio uvod u onu o komunističkim, pošto su se u relativno rutinsku priču, mnogo emotivnije umešali EU-istočnjaci. Članovi Evropskog parlamenta iz Litvanije, Estonije, Češke, Mađarske i Slovačke, isticali su da simboli kakav su srp i čekić, podsećaju na njihovo stradanje od SSSR-a. Tražili su evropsku zabranu. Evropska komisija odbacila je predlog da se zabrana isticanja fašističkih simbola proširi i zabranom komunističkih. Eventualno „izjednačavanje“ otvorilo bi i mnogo šira pitanja – na primer, uticaja takve odluke na odnose EU sa Kubom, Kinom.., svim zemljama koje na zastavi imaju petokraku. Prepušteno je da članice reše pitanje same za sebe, kod kuće. U Češkoj, za odluku protiv komunista nije bilo snage. Nemačka je zabranila javno isticanje fašističkih simbola. Mađarska, i fašističkih i komunističkih. Ali jedan poslanik Atila Vajnai (2003), uhapšen i kažnjen novčano zbog petokrake na reveru tokom nekih demonstracija, oslobođen je kazne pred Evropskim sudom za ljudska prava. Sud je presudio da je zabrana protivna pravu na slobodu govora, i da je preobuhvatna. Onaj koji kontroliše prošlost kontroliše budućnost. I onaj koji kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost, pisao je DŽordž Orvel. I golim okom se, znači, moglo videti da su amandmani Evropi, na njenu „istinu“ o prošlosti, izazvani nečim sadašnjim. Poljska, Baltik i Ukrajina (Juščenko - Timošenkova) zastrašeno su posmatrali političko zbliženje i ekonomsko srastanje Rusije i Nemačke. One su primerno lako rešile čak i najteže posleratne sporove (tandemima Gorbačov – Helmut Kol, Jeljcin – Kol, Putin – Šreder, Putin – Angela Merkel, Merkelova – Medvedev) i vrlo brzo počele da ubacuju cement u vrlo stabilne buduće odnose. Do mere – da u danima „krize evra“ (ili krize EU), autoriteti svetske političke analitike pronalaze da te dve sile ekonomski jedna drugu idealno dopunjuju, i da će se budućnost neke stabilnije integracije kontinenta možda plesti oko ose Moskva – Berlin. „Nova istina“ trebalo je prema tome da pomogne da se Zapad trgne, i eventualno ostane rezervisan prema nuklearnoj sili. Bar dok se ne razjasni na šta Rusija misli – dok ponavlja da ima pravo na zone svojih bezbednosnih interesa, dok osporava da NATO Evropi garantuje sigurnost i dok traži drugačije aranžiranu bezbednost Evrope. Kremlj je na „redigovanje istorije“ reagovao najvećom političkom žestinom. Morao je. Primicao se avgust 2009, sedamdeseta godišnjica pakta Molotov-Ribentrop i tajne nagodbe Moskve i Berlina o komadanju Poljske (u koju su trupe SSSR-a ušle odmah potom, septembra 1939). Slutilo se da će okrugli datum pridodati zamah kampanji izjednačavanja dva okupatora, pa je Moskva pokrenula točak - kontra. Kremlj je obrazovao „Komisiju za analiziranje i suzbijanje falsifikata istorije štetnih Rusiji“ – međuresorno telo od 28 članova, doduše sa svega tri istoričara. Na čelo Komisije seo je šef administracije predsednika Rusije Nariškin, a uz njega funkcioneri resora vojnog, spoljnopolitičkog, predstavnici Saveta bezbednosti, policije, obaveštajne službe i drugi – „merodavni za istoriju“. Žar ispravki i kontraispravki rashlađen je tek relativno nedavno, gestom Putina koji je shvatio da put do čvršćih veza s Nemačkom ne može zaobići Poljsku. Aprila 2010, premijer je otišao u Poljsku i kleknuo pred spomenik ubijenim Poljacima u Katinu. Predsednik Medvedev lično je predao Poljcima u ruke ruska dokumenta o masovnom zločinu. To je bio znak da Rusija ne beži od istine, ali i da misli da je vreme za novu stranicu Evrope. U Varšavi je to proizvelo utisak. Onda su Poljaci, uz Britance i Amerikance s Rusima prodefilovali Crvenim trgom (9. maj 2010), i saveznici rata protiv fašizma još jedanput su bili saveznici na istoj strani. U šta se uzda Komunistička partija Poljske, suočena sa oštrim zakonom? Posle stupanja famoznog paragrafa na snagu (8. juna), KPP je već sutradan samu sebe prijavila sudu, rekavši kako i čuva i koristi sve ono na šta se zabranom aludira, i ambleme i fotografije komunističkih legendi – a neka sud odluči. Komunisti znaju da je poslednja instanca sud Evrope, a presedan već postoji (slučaj onog mađarskog poslanika). Ukoliko do toga dođe, ili ukoliko Ustavni sud Poljske sam ukine „nadogradnju“ krivičnog zakona, odluka će izraziti novi poraz najkonzervativnijih elemenata poljske scene, recimo, Partije reda i zakona bivšeg premijera Jaroslava Kačinskog, Lige poljskih familija i drugih manjih. S njihovih kula teško je primetiti započeto „resetovanje“ Evrope, simbolizovano paradom u Moskvi. Jednostavno, previše je među njima protivnika i Rusije, i Nemačke i EU, zajedno. Mogućno je možda razumeti ih, ali vreme nije na njihovoj strani. Čak i kada poneka od akcija, kao što je ova sa ozakonjavanjem amandmana, privuče javnost i za kratko „zauzme scenu“.