Aferim Milovane!

Posle 40 (četrdeset) godina čitanja (i kupovanja) NIN-a i „uzgred“ pročitanih više stotina hiljada stranica različitih „pisanja“, apsolutno sam siguran da nisam pročitao kraći, jednostavniji, jasniji, precizniji, tačniji... itd. ogled (esej) o jednom čoveku, njegovoj ličnosti, njegovom (ne)delu, srpskoj gluposti, svetskom licemerju... itd, od Danojlićevog „Velikana našeg doba“!!! Fascinantno je da mu nije pomenuo ni ime! Neću ni ja („U snu se ne snio!“, što bi rekla moja pokojna majka Zorka). Znam da to cenjenom Danojliću ne znači ništa, ali potpisujem ceo ogled, od početnog do završnog slova (ne reči, baš slova), potpuno svestan osude brojnih mediokriteta koji, sa sladostrašćem, tvrde kako se u njegovo vreme „dobro živelo“. Što se, pak, mene tiče, njegovo vreme mi je ostalo u lepom sećanju samo po tome što sam mogao voditi ljubav i po desetak puta dnevno! A, to mi je, uglavnom, bilo i jedino dostupno. Sve druge „privilegije“, stečene u njegovo vreme, pošteno sam (a neretko i KRVAVO) zaslužio – zapatio, zaradio. Svestan sam hendikepa društvenih nauka (istorije posebno), što u istraživanjima ne mogu koristiti eksperiment, bilo kao istraživački, bilo kao verifikacioni metod. Ali, žarko želim da gospodin Danojlić, makar i spektakularnom metodom, da odgovore na pitanje: kako bi Srbi živeli danas da se on nikada nije pojavio?! Da nije bilo promene društveno-političkog sistema, da se 1975. godine vratio kralj Petar II Karađorđević itd, itd?!