Artisti i modeli

Priča je aktuelna i danas, iako se odigrava pre trideset i kusur godina. Jedan mladi čovek, poput hiljada drugih, trbuhom za kruhom, otišao je na rad u Nemačku. Otišao je kao hipik (taj pokret je tada još bio živ) sa kosom do ramena, u cvetnim „haljinama“, prezirući novac i ostale materijalne vrednosti. Posle godinu dana došao je na odmor i rekao: marka je velika. Srbija i njeni građani, a ponajviše tajkuni, liče na tog eks-hipika. „Finansijski socijalizam“ u kome su živeli i u koji su verovali (na)učio ih je da cena nije važna pa su kupovali i zaduživali se na pitajući pošto je i da li će, i kako će, taj račun moći da plate. Nisu oni bili krivi. „Privredni i društveni okvir“ bio je takav, i građani i tajkuni, prvi naravno manje, drugi naravno mnogo više, koristili su blagodeti „sistema“. Dok krčmar nije došao po svoje. Neko bi sad, dakle, ovu našu „decu cveća“ trebalo da oduči od onoga na šta su navikli i nauči onome što je junak one male anegdote naučio za godinu dana i zapamtio za ceo život: evro je veliki. Eto filozofije, eto modela, posle se sve jedno iz drugog izvodi samo. Ali, navika jedna muka... Ne radi se, naravno, ovde o tome da ta lekcija nekome nije jasna, prosto je to ko pasulj, bitka se vodi oko toga ko će pristigle račune da plati, a ko da izbegne, ko manje, a ko više. Zato je sva ova tobožnja rasprava oko novog modela rasta, koja se s manjim ili većim intenzitetom vodi već gotovo godinu dana (a od kojeg modela, bar do novih izbora, neće biti ništa) isforsirana i više služi da se čitava stvar odloži nego da se pokrene. Sama tema nametnula se ili (nam) je, tačnije, nametnuta, nakon zaključivanja aktuelnog aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, kada se priča da nam pare ič ne trebaju preko noći premetnula u to da nam trebaju tri milijarde. Evra, naravno. Kako se „situacija intenzivira“ (Peter Bačo, „Krunski svedok“), tj. približavaju izbori, tako se pojačava i diskusija. Što po medijima, što po, javnim i tajnim, forumima. Samo u prvoj polovini ove godine u tom smislu beležimo nekoliko značajnih događaja. Najpre „trojni pakt“ Vlade, sindikata (Samostalnog) i biznismena (tj. Kluba „Privrednik), koji će, doduše, po svemu sudeći, ostati mrtvo slovo na papiru; zatim kopaonički „Biznis forum“; u jeku rasprave, kao svojevrstan doprinos iz vedra neba došla je (kontroverzna) ostavka guvernera Jelašića; posle male, time izazvane konsternacije, usledilo je već čuveno Pismo trojice – trojici (Grujića, Spasojevića i Đuričina Tadiću, Cvetkoviću i Šoškiću); dan po zaključenju ovog broja NIN-a, u Narodnoj banci Srbije održana je, iza zatvorenih vrata, prva rasprava o velikom (od Programa za razvoj Ujedinjenih nacija podržanom) projektu razvoja Srbije do 2020. godine, a sutradan, u četvrtak, kad se ovaj broj NIN-a pojavljuje pred čitaocima, na Mokroj Gori počinje Letnji Vivaldi forum, neka vrsta mini Kopaonika, gde će, samo u nešto užem sastavu, svoje stavove opet sučeliti ministri, poslovni ljudi i ekonomisti. Lapidarno sročena tema, „Planirajmo 2011“, obuhvata zapravo sva ključna pitanja daljeg, ne samo kratkoročnog, nego i dugoročnog razvoja Srbije. Da li će i koliko bajkovita atmosfera Drvengrada i okoline podstaći maštu kreatora naše stvarnosti u njihovoj potrazi za hepiendom videćemo, ali sudeći po reakcijama javnosti Studio GSĐ se svojim prvencem nije proslavio. U temi ovog broja o tome pišemo opširno pa ćemo ovde istaći samo dve, čini se ključne, primedbe na predloženi scenario. Prvi je kontradiktornost same radnje, tj. predloga: zagovaraju se međusobno suprotstavljeni ciljevi, postavljaju se protivrečni zahtevi. Drugo, kad se priča malo razgrne, ostaje nepodeljen utisak da autori za realizaciju ovog svog modela pare traže – od države. A to, priznaćete, i nije baš neko kreativno rešenje. Umesto toga, bilo bi bolje da su naši biznismeni napisali, konkretno: mi bismo uložili u tu i tu industriju, ali nam smeta to i to (može i: ti i ti); možemo da proizvedemo i izvezemo ovo i ovoliko, ali pod ovim uslovima; naši poslovni partneri čekaju da unesu kapital u Srbiju, ali ne mogu zbog toga i toga... i tome slično. Verujemo da i o tome imaju šta da napišu. Domaćim (a i stranim) biznismenima se, međutim, ma koliko bili krivi, mora priznati jedna olakšavajuća okolnost. Država. Umesto, dakle, da država pravi ambijent, olakšava poslovanje, ukida loše firme i propise, raščišćava teren za dobre preduzetnike i investitore, ona se sama bavi preduzetništvom i investiranjem. Naravno, tuđim, tj. parama (jednih) poreskih obveznika, kupujući glasove drugih poreskih obveznika. U tim okolnostima najviše stradaju oni koji su u svim zemljama nosioci proizvodnje i zapošljavanja: mala i srednja preduzeća, zanatlije, „individualni poljoprivredni proizvođači“. A oni, već godinama, opstaju (čak se i razvijaju) bez ikakve državne pomoći, naprotiv, preskačući sa uspehom mnogobrojne državne prepreke, bez subvencionisanih kredita i bez ikakvih kontakata sa državnim i političkim vrhom. Oni su pravi umetnici biznisa. NJih treba pitati za model.