Dekada brige za vekove nemara

Selo Jabuka se jednom zvalo Apfeldorf. U vreme Drugog svetskog rata. Po naredbi tadašnjeg šefa pančevačke policije, ubijeno je 10.000 Srba, Roma i Jevreja. Neki minut posle istorijskih 1:0 protiv Nemaca u Južnoj Africi, ekipa NIN-a stiže u Jabuku. Nema na ulici žive duše. Tri Jabučanke na biciklima, jedine na koje smo naišli pre romskog naselja, uvređene su pomalo: „Sve su ovo novinari zakuvali. Živimo zajedno tolike godine, sad vi da nam kažete kako se mrzimo?“, mešaju im se glasovi sa vuvuzelama na utakmici Srbija – Nemačka čiji prenos se čuje s radija iz automobila. Pokažu još kuda ćemo do Tamiške ulice, u romski kraj, odmahnu, pa na pedalu. Ni Romi nas nisu bolje dočekali. Starica, mlađa žena i mladić sede ispred kapije, dve kuće od porodice uhapšenog Bojana J. (17) osumnjičenog za ubistvo vršnjaka Dejana S. Ne žele priču, ne žele da kažu kako se zovu. Kažu da decenijama tu zajedno žive i Makedonci i Romi i Srbi i Mađari i Rumuni. „Ja sam udata za Srbina. Nikad ovo nije bilo“, kaže mlada žena. „Za to dete ubijeno i njegovu porodicu, strašno. Al’ što nama kamen u prozor i pljuvanje jer je pala krv srpska?“ pita starica. Kad vide da slikamo njihov polomljeni prozor, povlače se u dvorište. Nedavna opomena Amnesti internešenala Vladi Srbije nije bila zbog pančevačke Jabuke razdora nego zbog „nasilnog iseljavanja Roma ispod Gazele“. Pomalo preteći, naglasiše da imaju „i politička i ekonomska sredstva“ za „pritiskanje“ nadležnih da „prekinu kršenje ljudskih prava Roma“. Da, u stvari, mogu da zahtevaju „da se prava Roma čvršće vežu za pristup Srbije u EU“ i da utiču na Evropsku investicionu banku, Evropsku banku za obnovu i razvoj, pa i Svetsku banku, „da ne finansiraju projekte dok srpske vlasti ne obezbede uslove za raseljavanje Roma“. Uzalud se Dragan Đilas pravdao „da su ljudi dve godine znali da treba da se pomere odatle...“, da nije tačno da nisu stigli ni stvari da spakuju, kako tvrdi Amnesti internešenel. Uzalud je gradonačelnik ponavljao da su raseljeni Romi dobili bolji smeštaj od onog koji su imali, da je većina nameštaj odmah prodala, da imaju kanalizaciju, uslove za ličnu higijenu, struju, grejanje, i da sve to plaćaju građani iz budžeta, da 80 odsto njihove dece nije išlo u školu a sada ih 60 odsto ide. DŽabe se pravdao. Amnesti internešenel je ostao neumoljiv. Što zbog Jabuke, što zbog Gazele, pitanje položaja Roma od jedne junske noći postalo je ozbiljno političko pitanje za Srbiju i njene evrointegracije. Tu ne pomaže mnogo ni kada Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije i nacionalni koordinator Dekade inkluzije Roma, dan pre reagovanja Amnesti internešenela, objavi da je Srbija ove godine izdvojila pola milijarde dinara za obrazovanje Roma. Jer je to najvažnije za njihovu inkluziju u društvo. A poslednjih nekoliko godina i pored teške ekonomske krize u koju je Srbija zaglibila, ulaže se pet puta više sredstava za projekte o poboljšanju položaja Roma. Ne pomaže ni to što je Vlada Srbije predložila da se iz predpristupnih fondova EU (IPA) na nivou zapadnog Balkana izdvoji 30 miliona evra za dva projekta – zapošljavanje Roma (20 miliona evra) i deset miliona za smanjenje napuštanja obrazovnog sistema što je jedan od prioriteta u obrazovanju Roma. Najavio je vicepremijer i uključivanje Roma u poslove reciklaže i legalizaciju sakupljanja sekundarnih sirovina. Amnesti internešenel je ostao neumoljiv. Elem, kako je, ali stvarno, Romima u Srbiji? I ako postoji mogućnost da Srbija u svojim evro-integracijama bude uslovljena rešavanjem romskog pitanja, na koji način će EU rešiti pitanje ugrožavanja romskih prava i diskriminacije Roma u svojim državama-članicama i tako, sutra zaštititi i srpske Rome? Naime, italijanski mediji i političari su digli hajku na rumunske gastarbajtere, Rumune uopšte, optuživši ih za ubistva, pljačke i silovanja Italijanki koja su počinili, u stvari, pojedini rumunski Romi iz kartonskih naselja oko velikih italijanskih gradova. Nema tome ni godinu. Prštalo je od govora mržnje upućenog novom članu EU – Rumuniji. Rumunski mediji su upozorili na “vaskrsavanje fašizma” u Italiji. Rumune je najviše nažuljalo to što ih već dugo, ne samo Italijani, nego cela EU, poistovećuju s Romima, valjda zato što najviše Roma u celoj Evropi ima baš u Rumuniji (više od pola miliona po poslednjem popisu, mada Romi tvrde da ih je dva i po miliona). O nasilju prema Romima u Češkoj, da ne govorimo. I Vlada Češke je priznala da češki Romi traže azil u Kanadi zbog sve jačeg ekstremizma, a Kanada je zbog toga ponovo uvela vize za građane Češke, pa je bilo prilično napeto na diplomatskoj žici Češka – Kanada. I sve se to, razume se, dešava u Dekadi Roma 2005 – 2015. evropskom planu za Rome o kojem je Alija Krasnići, prognani romski književnik sa Kosova, ovom novinaru nedavno rekao ovako: „Vekovni društveni problem ne samo ove zemlje, nego i Evrope, treba da se reši preko Dekade, za samo deset godina. Zato Evropa na tome insistira, pare se troše, a malo rezultata.“ U romskom naselju Reva, još jednom domaćem karton sitiju, srećemo devojčicu G. I. iz Svratišta u Krfskoj 7a iz kojeg smo krenuli da upoznamo život Roma u Srbiji. Bila je okupana, očešljana i lepo obučena, s mašnom u kosi. Raduje se što me vidi i viče: „Nastavnice, nastavnice.“ Kao što zove vaspitačicu u Svratištu. Tek uči srpski, sa Kosova je. LJudi nas presreću, kažu da nemaju ni struju ni vodu, da su bolesni, i da nemaju za život, da o njima niko ne misli. Dobro je ovde podsetiti na prošlogodišnje istraživanje Stratedžik marketinga o diskriminaciji u Srbiji. Iako su građani Srbije prepoznali Rome kao najviše diskriminisane (50 odsto), siromašne je najveći broj ispitanika prepoznao kao najviše diskriminisanu grupu (63 odsto). Za njima slede osobe ometene u mentalnom razvoju (62 odsto). A Romi dele tek treće mesto sa osobama sa fizičkim invaliditetom (60 odsto). Po ovom istraživanju za posao učitelja Romi su najnepoželjniji, ali su viđeni i kao grupa koja najbolje obavlja posao radnika gradske čistoće. Na Orlovskom brdu, sedam kilometara od centra Beograda, starom beogradskom romskom naselju u Mirijevu, u kući Jankovića s fasadom ciklama boje, Vesna, majka tri ćerke i sina, dok nam kuva kafu i priča o zetovima, kaže da još nije išla da vidi nove komšije Rome koji žive u kontejnerima: „Ne želim, to je meni strašno ružno. Tu su sedam, osam meseci. Taj nas narod u kontejnerima bruka. Jesu naši Romi, ali mi se stidimo zbog njih. Kao i zbog onih u kartonskim naseljima koji neće da rade. Ja se plašim za dete. Oni volu da kradu, da uzmu, da maltretiraju decu. Iskvarena su im deca“, priča Vesna koja radi u GSP-u. Pere autobuse. Plata 20.000 dinara. U Beograd je došla iz Valjeva, kad se udala. Suprug Zoran, Beograđanin, radio je u Gradskoj čistoći 12 godina. I dobio otkaz: „Uspela sam da ga zaposlim u GSP-u. Sad je i on tamo. Došao je na mesto jednog što neće da radi, nego valjda da skuplja gvožđe i papir. To mu se više isplati. Ja to ne razumem.“ Diskriminacija Roma je i socijalne i etničke prirode, a ogroman postotak siromašnih Roma je razlog što je ovaj narod od davnina omalovažavan, maltretiran, proterivan... Pored siromaštva, nepismenost i neobrazovanost su drugi veliki problem romske nacionalne zajednice. Među dobro poznatim procentima je i 95 odsto nepismenih u ukupnoj populaciji Roma, 60 odsto romske dece nikad ne završi osnovnu školu, a samo 0,9 odsto nastavi dalje školovanje. „Nikad nisam imao problem što sam Rom“, kaže na početku razgovora za NIN u beogradskom restoranu „Mamma mia“ Mikica Lalković, estetski hirurg na VMA, inače Požarevljanin koji je došao u Beograd na studije medicine. Otac bravar i majka domaćica omogućili su mu kao odličnom đaku studije medicine u Beogradu. „Tad su bila druga vremena, osamdesetih je ovde ipak mnogo moglo da se uradi, naravno ko je hteo, mada smo i tad živeli više nego skromno“, kaže dr Lalković. Ne pamti ni da su mu se ćerka i sin (supruga Lalkovićeva je Srpkinja) ikada požalili da ih neko diskriminiše po nacionalnoj ili nekoj drugoj osnovi: „Među decom uvek postoji zadirkivanje, neko je klempav, neko nosi naočare. Ali ne, mojoj deci se ništa slično nije događalo.“ Žive u Mirijevu. Ipak, Lalković misli da Srbija nedovoljno čini za poboljšanje položaja Roma, zato što je sama opterećena ne samo ekonomskom krizom, nego i nagomilanim problemima iz prošlosti: „Srbija je siromašna zemlja, a demokratski put koji Srbija pokušava da trasira od 2000. naovamo teško je ostvariv bez finansijske podrške socijalno najugroženijih. Socijalna zaštita je zapostavljena.“ O nehigijenskim naseljima u Beogradu kaže da je glavno pitanje zbog čega je grad na početku dozvolio da se taj narod smešta ispod mostova na Gazeli: „To su ljudi koji su mahom došli sa Kosova, najugroženiji su, trebalo je na vreme misliti i obezbediti im adekvatniji smeštaj.“ Vitomir Mihajlović, predsednik nedavno izabranog Nacionalnog saveta nacionalne manjine Roma i narodni poslanik, kaže za NIN da nehigijenskih tzv. kartonskih naselja ima mnogo manje nego što mislimo. Samo 160 od 605 romskih naselja u Srbiji, ocenjena su kao nehigijenska. Poznato je da u njima žive prognani Romi sa Kosova, kao i oni koji su ostavili svoje kuće na jugu Srbije i došli u Beograd „trbuhom za kruhom“ da skupljaju sekundarne sirovine. U takvim naseljima živi oko 8.000 Roma. Migracije sa juga su stalne, ali demografska slika je još uvek takva da se procenat romskog stanovništva povećava na jugu: „U Vojvodini nas je oko 7 do 8 odsto, u centralnoj Srbiji 10 odsto, a u Surdulici recimo – 30 odsto“, kaže Mihajlović. Ipak, karton siti na Novom Beogradu, poznatiji kao romski Belvil, stalno se uvećava. Iako ima i onih Roma sa prebivalištem u Beogradu, većina ih je došla sa strane. Mihajlović, najavljujući njihov povratak u matične opštine, kaže da im je nuđen posao u gradskom zelenilu, JKP-u, s platom od 23.000 dinara: „Oni se zamisle, preračunaju i kažu: Ne, hvala. U toku jedne nedelje mogu da sakupim 1000 kila papira, puta šest dinara, 6.000 dinara. To mogu da skupim za dva, tri dana u toku jedne nedelje. Puta četiri, imam 24.000 a samo osam dana radio. A ovamo i noćna smena, mesec dana se radi, za 23.000. To je matematika.“ U gradskom autobusu broj 37, zagrljeni sede mladić i devojka i ljube se. Pričaju na romskom. Na stanici kod Pionirskog parka, preko puta Skupštine, kroz prozor ugledaju ulične perače šoferšajbni kojima nervozni vozač plaća samo da mu ne diraju auto. Devojka iz autobusa glasno podrugljivo progovori na srpskom: “Vidi, Cigani!”, a momak joj odbrusi: “A šta si pa ti?” Ona podigne obrve i zapovednički ga uhvati za bradu: “Ja sam Srpkinja!” I nastave da se ljube. Zvanično, u Srbiji živi 108.000 Roma, po popisu iz 2002, ali to ne odgovara istini, jer po popisu iz 1982. godine, Roma je bilo 163.000. Nelogično je da se od tada nijedan Rom nije rodio, a 50.000 umrlo ili nestalo, reći će Mihajlović. Procene broja Roma u Srbiji su različite. Od 250.000 do 800.000. Kao i rumunski Romi, i srpski Romi će reći da je stvarni broj Roma prikriven zbog velikog broja onih koji ne žele da se izjasne kao Romi, već kao Srbi, ali i Jugosloveni. Mada je sigurno značajan broj i „pravno nevidljivih“ zapravo onih koji nisu upisani u matične knjige i apatrida, takođe. Vitomir Mihajlović kaže da je poslednji popis urađen pre pet meseci, kada su upisani u biračke spiskove svi pripadnici nacionalnih manjina. Tada je Romska nacionalna zajednica upisala 56.078 punoletnih Roma s pravom glasa: „Ako se taj broj pomnoži sa 4 ili 5 članova porodice koji su maloletni, dobija se cifra od 250.000 do 300.000 Roma. Milica Đorđević, iz Centra za integraciju mladih, NVO koja je pre više godina napravila prvo Svratište za decu ulice u Krfskoj 7a, koje je još uvek NVO projekat i nije u sistemu zaštite, kaže za NIN da država u stvari nema interes da registruje „pravno nevidljive“: „Ako nekog ne registrujemo, ne damo mu matični broj, nemamo ni odgovornost prema njemu, jer taj čovek ne postoji, a ne možemo da ga registrujemo jer nemamo dovoljno novca u budžetu, jer ne znamo šta bismo s njim. Romi ovu zemlju samo koštaju, to je stav ove zemlje, čini mi se.“ E sad, da bi bilo koji program integracije Roma mogao da se ostvari, neophodno je znati tačan broj lica koja će biti obuhvaćena merama socijalno-ekonomske integracije. Zato je važno utvrditi koliko je Roma u Srbiji. O tome za NIN govori Goran Bašić, zamenik Zaštitnika građana za zaštitu prava nacionalnih manjina: „Iz ovog osnovnog podatka sledi dalje planiranje dinamike integracije, budžetskih i ostalih sredstava. Dalje, razvijanje kapaciteta državne i javne uprave, utvrđivanje prioriteta i drugo. U uslovima ekonomske krize program integracije Roma svakako se otežano ostvaruje, ali i suočava sa novim izazovima. Društveno raspoloženje prema posebnim merama za najsiromašnije opada jer svakodnevno osiromašivanje sve većeg broja građana smanjuje solidarnost. Otuda sve više neraspoloženja prema merama integracije Roma, rasizma i diskriminacije koja se ispoljava. Ovaj trend je uočljiv u regionu, ali se različiti programi, uz razne izazove i prepreke, sprovode skoro dve decenije tako da su posledice aktuelne krize manje. Važno je što pre utvrditi šta postojećim akcionim planovima nedostaje, gde su njihove slabosti, i na toj osnovi projektovati realan plan integracije. Najzad, treba voditi računa i da li se merama integracije menja kulturni identitet romske zajednice i šta je rezultat integracije.U suprotnom preduzete mere bi mogle da imaju povoljan socijalno-ekonomski tok, ali da odvedu u segregaciju ili asimilaciju Roma.“ Zato je suština u pronalaženju mere. U kandžama droge Otac Rom svakog dana automobilom vozi svoju decu da prose i vraća ih kući. NJihova porodica se u jednom romskom naselju u Beogradu tretira kao bogatija jer osim automobila, imaju struju i vodu i satelitsku antenu. Prostituciju dve 13-godišnje romske devojčice u blizini jedne prestoničke pijace nadgledaju baka i muž jedne od njih. Ovo nisu usamljeni slučajevi zloupotrebe maloletnika, koji na najsuroviji način prolaze kroz život u Srbiji. Umesto da su u obdaništima ili školi, oni rade na ulici a neretko na ulici i spavaju. Na prosjačenje, krađe, prostituciju ili dilovanje narkotika teraju ih roditelji, muževi, rođaci ili prijatelji. Devetogodišnja devojčica najmlađa je osoba koju su u Centru za integraciju mladih registrovali kao deo lanca prostitucije. Starija deca, od recimo 13 godina, povremeno na ulici prodaju svoje telo i tako zarađuju novac. Procene sa terena govore da je najmanje hiljadu romskih devojčica uključeno u prostituciju u Srbiji. NJihova „radna mesta“ najčešće su uz autoput. Mladi koji se bave prostitucijom u više od 90 odsto slučajeva postaju zavisnici od narkotika, a kasnije i dileri. Droga im je lako dostupna. Već sa šest godina duvaju lepak i puše, ubrzo prelaze na marihuanu, a do 15 godine postaju sitni dileri i ozbiljni zavisnici. Svakodnevna diskriminacija Policajac iz Rume tukao je romsko dete, a zatim ga terao da trči ispred automobila, Kada je maltretiranje prijavljeno on je posle samo nedelju dana i nakon unutrašnje policijske istrage suspendovan. Ovaj slučaj desio se pre godinu dana. Napadi na Rome u Srbiji, kako tvrde u romskim organizacijama, nisu prestali, ali policija sada mnogo brže reaguje nego prethodnih godina. Prema podacima Centra za prava manjina, u poslednje dve godine bilo je 11 dokumentovanih slučajeva napada na Rome, od kojih su u sedam slučajeva podnete i krivične prijave. „Srpsko društvo nije napredovalo u odnosu na, recimo, pre dve godine, ali je Srbija kao država izgradila bolji sistem mera“, kaže za NIN Srđan Šajn, predsednik Romske partije. Petru Antiću, ekspertu za prava Roma, danas pomoćniku ministra za ljudska i manjinska prava, i njegovoj supruzi je pre nekoliko godina zabranjen ulazak na jedan beogradski splav samo zbog činjenice da su Romi. „Više puta smo pokušavali da uđemo na `Akapulko` i posle neuspešnih pokušaja organizovali smo testiranje. Jednom su nas odbili navodno zbog privatne žurke, drugi put su tražili člansku kartu a zatim rezervaciju. Za to vreme pored nas su ulazili naši prijatelji koji nisu Romi, bez ikakve rezervacije. Bilo je jasno da je u pitanju diskriminacija zbog boje kože“, navodi Antić koji zbog toga vodi sudski proces koji još nije završen.