Špijuni su među nama

Sećate li se popularnog filma “Ubice su među nama”?

Ako je suditi po naslovu, film kao da je iz novije srpske produkcije. Ali, nije. To je francuski film, snimljen pre više od pola veka, a režirao ga je Andre Kajat, bivši advokat.

Naslovi su zakonom zaštićeni, ali njihove varijacije su slobodne. Uostalom, ne vidim neku naročitu potrebu za filmom “Ubice su među nama, drugi deo” kada već imamo film “Vidimo se u čitulji, prvi deo”. Ono što je aktuelna (i večna) tema ovdašnjeg (tajnog) života moglo bi da posluži kao siže za film koji bi se zvao “Špijuni su među nama”. Jesu li?

Inače, ne volim špijunske romane i filmove. Oni su komplikovani, prepuni (lažnih) obrta, obavezno preopširni i gnjavatorski, kako bi se prikrio stvarni nedostatak “razvoja radnje i karaktera”. Ono što je na početku, kada se postavlja problem (zadatak), ujedno je i “telefoniranje” onoga što će biti na kraju, kada se problem (zadatak) uspešno rešava. To su, prosto, “filmovi sa tezom”. Teza ima nedvosmisleno ideološki predznak. Znači da su špijunski romani i filmovi cvetali u vreme “hladnog rata”. Alfred Hičkok i DŽon Le Kare se izuzimaju iz ove definicije. Ende.

Što bi rekao voditelj onog kviza, brzo se vraćamo u stvarnost, u našu svakidašnjicu. Pored svih glavobolja koje nam stvara politika, sada su nam samo još špijuni trebali. Mislim da je špijuniranje - koje danas nije geostrateške prirode, već više kriminalna delatnost pod zaštitom države ili moćnih lobija - prirodna, normalna pojava. Nije špijunaža izumrla sa Rihardom Zorgeom. S tim da DŽejms Bond nije špijun. On je ubica, ali ga ljudi vole kao kućnog ljubimca, poistovećujući njegove avanture sa video-igricama.

DŽordž Smajli, junak mnogih romana DŽona Le Karea, bivši profesor engleskog jezika u nekoj nemačkoj školi, surovo napušten od supruge (koja je, uostalom, bila radodajka), verovatno alkoholičar u potaji, oličava današnju špijunažu kao ubitačni činovnički posao. Na terenu stradaju samo sitne ribe, potrošni materijal. Na vrhu, pak, vlada nepojamna dosada, sve je “smarajuće” i prašnjavo, plus onolike usedelice.

Otuda mi se čini da je aktuelna domaća opsednutost špijunima infantilna i u jednom i u drugom pogledu. Ali je neizbežna. Možda se radi o novoj (karakternoj) crti kolektivnog mentaliteta. Ni izbori lepote ne mogu više da prođu bez pominjanja špijuna. Tako je, na primer, vlasnica licence za ovdašnju “mis SCG”, prilikom poslednjeg završnog čina tog konkursa (na kome je pobedila svastika bivšeg ministra kulture), sa scene Centra “Sava” glasno poručila posetiocima (među kojima je bio i bivši ministar kulture): “Braćo i sestre, znajte - DŽejms Bond je Srbin!”

Ovaj zaključak je izveden na osnovu činjenice da je jedan od čuvenih “dvostrukih agenata” iz vremena II svetskog rata bio zbilja Srbin. Zvao se Dušan Popov. Nije mala stvar za jednog Srbina, pa još i Popova, da postane 007. Ali je mala verovatnoća da je Janu Flemingu baš Dušan, zvani Duća, poslužio kao model “iz života” za njegove romane o DŽejmsu Bondu. Više se u pisanju ugledao na samog sebe. Jer je i Fleming bio špijun. Nije nastradao u “službi NJenog veličanstva”, ali je stradao u literaturi. Filmovi o njegovom junaku učinili su ga, pak, besmrtnim. Srpska nacionalna infantilnost se, osim u odnosu na špijune, demonstrira i težnjom ka besmrtnosti. Mi smo, dakle, narod-dete, narod “sa greškom”, Uzgred budi rečeno, besmrtnost je (neuspeli) projekat Frenka Sinatre. On nije bio špijun. Bio je mafijaš.

Na sve se to nadovezao bivši ministar policije Dušan Mihajlović, koji je, poslednjeg dana svog (davno isteklog) mandata, u godišnjem izveštaju nadležnom skupštinskom odboru o radu svoje službe, uz obilje statistike i političkih definicija, pomenuo i špijune. Izveštaj je odbijen. Ali je ministar priču o obaveštajcima, posebno onima iz “susednih zemalja”, ponovio i u raspravi o svom “referatu”. Je li uhapsio nekog špijuna? Nije.

Mihajlović je, kao većina Srba, sklon fami o špijunima. Čak i više od proseka. Ne zato što je bio ministar policije, već otud što ima iskustva - kao mlad čovek, radio je u lokalnoj DB (ili kako se to već zvalo). Priča se da je, skriven u žbunju, lično i revnosno špijunirao mlade Valjevce koji odlaze u crkvu. To mu je prešlo u naviku. A navika je druga priroda. Otuda nije čudno da je u svom “najbližem okruženju” dugo godina gajio jednog špijuna, koji se lažno predstavljao kao vlasnik zlatarske radnje. Špijun je radio svoj posao, slušao, zapisivao, i onda prebegao u Holandiju da izigrava “zaštićenog svedoka” u Hagu. Taj se prezivao Tanić. Krezavi vuk u koži crne ovce Srbije na Zapadu, evo ruke! Priča se da je, posle plastične operacije, novo mesto boravka potražio u Kanadi. No, šta da se radi.

Kada je upozorio na špijunsko vršljanje po zemlji Srbijici, Mihajlović je poseban akcenat stavio na odgovarajuće hrvatske službe. Prirodno. Koga ćeš da špijuniraš nego “bivšu braču”?! Kada je o špijunaži reč, mi imamo odlične dobrosusedske odnose. Pitanje je šta hrvatski špijun radi u Srbiji kada Srbija radosno daje sve što Hrvatska zatraži?

Otaljava lični dohodak, dnevnice teku, naknada za “odvojeni život” isto tako. To mu odnosi malo vremena. Ali, tajni agent sa šahovnicom u srcu crkava od posla. Bavi se industrijskom špijunažom (verovatno je već provalio u tajni plan novog “Zastavinog” automobila na nožni pogon) ili je, prosto, “krtica”. Kakva sad “krtica”!? Termin možda nije ispravno upotrebljen (“krtica” je, naime, klasični špijun), ali je praksu lako dešifrovati.

Hrvatski špijun u Srbiji (kao, verovatno, i srpski špijun u Hrvatskoj) veza je između dva podzemlja, odnosno, po definiciji ovdašnjeg bivšeg ministra policije, između dve grane “organizovanog kriminala”. To su deca iste majke. A globalizacija im je omiljeni ujak.

I šta je Mihajlović hteo da kaže? On svakako i ne pomišlja da bi, razbijanjem hrvatske špijunske mreže, izašla na videlo povezanost bivše vlasti sa podzemljem, kako ovdašnjim, tako i ondašnjim. O tome i vrapci mnogo znaju. Ostavljajući novoj vladi u amanet “špijunski problem”, on otud želi da je skrene sa - ‘ajmo reći - magistralnog puta. Umesto da se bavi aferama “dosovskog” režima, zakonima, oživljavanjem proizvodnje, revizijom slučajeva sumnjive privatizacije - neka ganja špijune!

A to zahteva mnogo napora, mnogo vremena, a o rabljenju policijske tehnike već da i ne govorimo. Možda će novi ministar policije Jočić, koji je u mladosti bio pravi nestaško, “uhititi” nekog špijuna, sitnu ribu. I šta onda? Onda će i Hrvati uloviti neku sitnu ribu, srpskog špijuna. Pa će doći do razmene svi za sve, jedan za jednoga. Zamajavanje. Ma, pustite ljude da rade svoj posao. Oni su posledica. Valja se baviti uzrocima. To je ono što Mihajlović, poput ostalih kolega iz bivše vlade, nikako ne želi.