Antikrizni predlozi

Je li to na pomolu formiranje nove koalicije – Poslovnog kluba „Privrednik“, Udruženja korporativnih direktora i Saveza ekonomista – čiji su čelni ljudi uputili pismo sa svojim viđenjem privrednog oporavka i napretka predsedniku države, premijeru i budućem guverneru centralne banke? Odmah se, međutim, javio i problem: brojni ekonomisti nisu podržali do kraja ideje iza kojih je stao predsednik Saveza ekonomista. Kakve su reakcije šireg kruga privrednika do sada nije poznato, premijer je ocenio da su u pismu dati globalni stavovi koji su manje-više prihvatljivi, da će koncepcija – u zavisnosti od toga da li ima dobrih ideja – biti uključena u strategiju Vlade Srbije za koju se priprema materijal koji će biti daleko ozbiljniji i zasnovan na mnogo više analitike. Konkretnije, rekao je da je i osnova antikriznih mera Vlade ulaganje u infrastrukturu i promena koncepta privrede. Zaista, u tom pogledu pitanje nije „šta“, nego „kako“. Podsetiću na decembarsko savetovanje Naučnog društva ekonomista, sa temom „Ekonomska politika Srbije u 2010. godini – ka novom modelu makroekonomske stabilnosti“. Na njemu je – u analitičkim i obilno dokumentovanim referatima – ukazano na „nužnost napuštanja dosadašnjeg modela rasta privrede“, koji je doveo do izrazito nepovoljne strukture privrede u kojoj je učešće razmenljivih dobara relativno nisko. Prikazan je i predračun – udvostručenje nivoa investicija tokom narednih pet godina i njegovo podizanje na kritični nivo od oko 10 milijardi evra godišnje. Umesto stimulacije finalne potrošačke tražnje, ekonomske politike bi morale konvergirati oko podsticanja investicija koje bi vodile promeni strukture BDP-a i otvaranju novih proizvodnih jedinica koje bi mogle da ponude proizvode konkurentne na inostranom tržištu. Investicije u infrastrukturu i njena izgradnja su istaknuti kao prethodni uslov za aktiviranje svih ostalih investicija koje bi vodile tom cilju. U međuvremenu, promena modela razvoja i proinvesticiona strategija sa obilnim ulaganjima u infrastrukturu već na početku postali su opšta mesta u svim diskusijama i u odlučivanju na temu „kako dalje“ – uključujući i one u okviru redovnih revizija stend-baj aranžmana sa MMF-om. Ministar Mrkonjić je upravo izašao u javnost sa razvojnim scenariom za transportnu infrastrukturu, koji predviđa ulaganja od preko 22 milijarde evra do 2027. godine. Nemam primedbi na predlog, pitam se samo mogu li se namaknuti tolika sredstva. Ako se sada vratimo predlozima trojne koalicije navedene na početku, u okviru „ofanzivnih strategijskih mera“, one usmerene na razvoj novog privrednog modela sa proinvesticionom logikom u načelu su prihvatljive, ali postoje dve ograde. Prvo, zašto dokapitalizacija državnih preduzeća u okviru „investicija u strategijske grane“ treba da bude izvedena baš sa strateškim partnerima iz Kine, Rusije, Norveške, Kuvajta... – ali tačkice na kraju ovog nabrajanja valjda pokazuju da i drugi strateški partneri mogu biti dobrodošli, pa ovo možemo smatrati nespornim. Sporan bi mogao biti drugi „paralelni put“: industrijalizacija putem ulaganja u prehrambenu industriju. Čini mi se da ona nema prostora za natprosečni rast kojim bi se povećao udeo dodate vrednosti industrije u stvaranju BDP-a, te da i u ovom delu strategije treba računati na strateške partnere, unos tehnologije i iniciranje otvaranja novih radnih mesta (poput aktuelnog slučaja sa Fijatom). Ne bih ulazio u to da li ovde neku ulogu igra okolnost da značajan deo predlagača u okviru ove koalicije pripada upravo prehrambenom sektoru – u celini gledano, novi privredni model sa proinvesticionom logikom nije sporan, ali ni u čemu nije ni nov. Ono što je opasno jeste predloženi „novi monetarni model“. Predloženo rešenje, po kome bi se nominalni kurs usklađivao prema inflaciji, poništava sva prethodna. Investicije bi stale a deficit bi se uvećavao. Jer – kada bi monetarna politika (čitaj: centralna banka svojim intervencijama) po svaku cenu obezbeđivala da kurs evra raste u skladu sa inflacijom (zašto ne za razliku u rastu cena kod nas i u zoni evra?), nezavisno od kretanja izvoza, uvoza i ukupnih transakcija u platnom bilansu – to bi bio siguran put za svođenje deviznih rezervi na nivo koji bi značio eksternu nelikvidnost. To smo i na savetovanju i više puta u MAT-u debelo argumentovali. Ako se među zadatke monetarne politike uvrsti i smanjenje nezaposlenosti, to znači da u zadatke centralne banke spada i otklanjanje nelikvidnosti preduzeća, odnosno – da stabilnost kursa treba obezbediti uporedo sa monetarnom ekspanzijom u zemlji. Može – ali samo brzom erozijom deviznih rezervi! Konačan rezultat: inflacija i devalvacija. Pitanje koje se meni ovde postavlja jeste pitanje da li su izneti predlozi rezultat brige za ekonomiju Srbije, ili brige za pojedine grupe u njoj.