Desnica, levica, ekonomija

Da li će i Srbija na sledećim izborima dobiti vladu desnice? U poslednjih nekoliko meseci birači u Mađarskoj, Češkoj, Velikoj Britaniji i Holandiji odlučili su se za nacionalistički, protekcionistički populizam desnice kao zaštitu od „leve” redistribucije dohotka u korist „stranaca”, „drugih” i svih koji nisu „pravi” i nisu „mi”, šta god to „mi” i „pravi” značilo. Da li su učestala prebijanja stranaca, rast netrpeljivosti prema “drugima” gde su “drugi” nepravoslavci, ili nisu istih seksualnih sklonosti, ili su prosto Romi (kao što se to otelo u jednom saopštenju zdravstvenog odbora Srpske napredne stranke) simptomi jedinstvenog političkog talasa koji podstaknut svetskom (i domaćom) ekonomskom krizom, talasa i Srbijom? Da li ima mesta generalizaciji, ili je ona, naprotiv, neutemeljena? Da li je desni izbor stvar okolnosti u svakoj zemlji ponaosob, ili pitanje ekonomske predestinacije? Da li ćemo u doba Velike recesije doživeti globalni uspon ekstremne desnice, kao što se to dogodilo u vreme Velike depresije tridesetih godina prošlog veka? Dva profesora ekonomije, Markus Brikner i Hans Peter Griner, zapitala su se baš to i svoj odgovor saželi sredinom maja u jednoj jednačini: svaki procentni poen pada bruto domaćeg proizvoda po stanovniku donosi jedan procentni poen rasta podrške ekstremnoj desnici. Nalazi koji su dobili značajnu pažnju u kolumni ekonomiste i nobelovca Pola Krugmana u NJujork tajmsu i u tekstovima objavljenim u britanskom Ekonomistu, naslanjaju se na tradiciju sličnih istraživanja povezanosti političkih ciklusa, makroekonomskih kretanja i glasanja birača u zavisnosti od njihovog klasnog položaja, sugerišu intuitivno prihvatljivu ideju da što su ljudi siromašniji, to su spremniji na ekstremne desne solucije. Nebitno je da li je zemlja generalno bogata ili siromašna. Ono što birače tera u desno je stepen pada društvenog proizvoda po stanovniku, zaključuju autori. Iako se nama bliske zemlje vidno pomeraju udesno, a kriza, čini se, produbljuje, svet nije na pragu - slažu se Brikner i Griner - da iznedri jednog novog Hitlera. Ipak, kontinuirani pad blagostanja u zemljama OECD, i pomeranje biračkog tela ka desnici, mogli bi biti presudni u konačnom izbornom rezultatu u kojem se birači opredeljuju između levog i desnog centra, smatraju Griner i Brikner (detaljnije o istraživanju u okviru). Iako i Srbija, po svim istraživanjima javnog mnjenja, oscilira na toj tankoj liniji, Briknerova i Grinerova formula neprimenljiva je na našu zemlju, smatraju politikolozi, ekonomisti i sociolozi sa kojima je NIN razgovarao. Iako su srpskim biračima puna usta krize, ekonomija u našem biračkom telu i dalje nije bitan politički zamajac. To, međutim, uopšte ne isključuje mogućnost da bi, ne možda pre svega iz ekonomskih razloga, ali uz njihovu asistenciju, na narednim izborima pobedu mogao da odnese desni centar. Zašto je to tako? Zato što „ne postoje stranke koje su u percepciji ljudi opredeljene kao leve ili desne”, kaže Srđan Bogosavljević, direktor Stratedžik marketinga; zato što polovina birača uopšte ne razume ove termine, kaže Srećko Mihailović; zato što u Srbiji sve stranke imaju iste „levo-desne” programe i nikad ih se ne drže, kaže Aleksandra Praščević sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu; zato što u Srbiji nema partije koja taj nacionalizam i desni populizam može da artikuliše, jer je Napredna stranka krenula u drugom pravcu, a druge su beznačajne - smatra Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije; zato što je ogroman broj naših birača po svom osećanju na levici (između 60 i 80 odsto njih) i onda je gotovo nemoguće između njihovog osećanja socijalnog statusa i političkog izbora uspostaviti ozbiljnu korelaciju, misli sociolog Milan Nikolić i, na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, zato što je kroz Srbiju nacionalizam već protutnjao i „istrošio se”, kaže Dušan Pavlović, politički ekonomista. Svako od ovih „zato” i još poneko pride, traži izvesnu elaboraciju, ali pre nego što pređemo na to, vredi u diskusiju uvesti još jednu nepoznatu: „da bismo u Srbiji mogli da napravimo korelacije između ekonomskih pokazatelja i političkih opredeljenja birača, morali bismo da imamo znatno bolju i precizniju statistiku izračunavanja bruto društvenog proizvoda (BDP), koja se u razvijenim zemljama prati detaljno i na mesečnom nivou,” kaže Bogosavljević, dok u Srbiji za sada postoje samo delimične kvartalne procene rasta BDP, bez potpunog obuhvata privrede. Čak i kada bismo imali perfektnu statistiku, bilo bi nam teško da jasno odgovorimo na pitanje - koje su stranke u Srbiji ekstremne? Ako su to nacionalističke stranke, onda možemo da kažemo da su sasvim suprotno pravilu koji važi za 12 zemalja OECD iz Grinerove i Briknerove jednačine - tokom recesione 2009. godine, najveći pad popularnosti zabeležile dve takve stranke - Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka. „NJihov nacionalizam je nekako romantičarski, to nije ekonomski nacionalizam koji kaže `izbacimo gastarbajtere`, kao na Zapadu, nego kaže `jedino smo mi u pravu oko pitanja Kosova`”, objašnjava Bogosavljević. Te stranke su imale uspon tokom perioda hiperinflacije. Na prvi pogled, birači u Srbiji veoma mnogo polažu na ekonomske teme. Na izborima se iz godine u godinu kao ključna pitanja javljaju ekonomski rast, zapošljavanje, rast plata i penzija, a iza njih su korupcija, kriminal, kaže Nikolić. Međutim, kad se, posle izbora uđe u analizu motiva birača, vidi se da u zemljama kao što je naša ideološko vrednosni stavovi ne utiču sa više od 20 do 30 odsto. Tako je i kod nas i u Hrvatskoj, na primer. „Mnogo su veće korelacije između drugih motiva i političkog izbora, pa čak i tako bizarnih kao što je da li birač ima nekog komšiju koji je funkcioner partije”, kaže Srećko Mihailović. I biračima koji veruju da razlikuju političku levicu i desnicu, lako je da se zbune. Ako bi naše birače u jednom istraživanju pitali da li, na primer, smatraju da država treba da učini sve da bi podstakla zapošljavanje, mnogi ispitanici bi odgovorili potvrdno, a ako im u sledećoj seriji pitanja ponudimo suprotan odgovor, da na primer ljudi moraju sami da se potrude da sebi nađu posao, ti isti ispitanici će takođe odgovoriti potvrdno i smisliti racionalno opravdanje za oba stava. Među sagovornicima NIN-a ipak vlada uverenje da većina srpskog biračkog tela ima maglovita socijaldemokratska shvatanja. Razlog se može tražiti i u daljoj prošlosti, jer je i predratna Jugoslavija, a i država pre nje, bila siromašna, što birače čini naklonjenima nekoj vrsti egalitarizma. “Po toj teoriji, uslovno bi se moglo reći da se i Titov pristup i kasnije Miloševićev naslonio na to osećanje i zbog toga bio dobro primljen, kaže Dušan Spasojević, asistent na Fakultetu političkih nauka. U jednom istraživanju “Stratedžik marketinga”, ispitanicima je postavljeno ovo pitanje: “Šta mislite šta ste vi i šta je vaša, a šta ostale stranke?” Ispostavilo se da u percepciji ljudi stranke nemaju jednoznačan predznak “levog” ili “desnog”, tako da sve stranke imaju “odrednicu za sve”. Ukratko za jedne birače DS je bio desno, a za druge levo. Isto važi i za Srpsku naprednu stranku. Jedan od razloga zbog koga birači ne raspoznaju kakva je orijentacija njihove stranke je u tome što je one i nemaju. „Stranke se ponašaju utilitaristički i biračima nude ono što misle da će im se dopasti, a njih, partije, dovesti do pobede”, kaže Aleksandra Praščević. Drugi razlog mogao bi biti to što je partijama mnogo lakše da umesto teških odgovora na ekonomska pitanja biračima nude velike teme vrednosti i identiteta (na primer, „Kosovo u Srbiji” i „Srbiju u Evropi”) a ne pitanja koja se tiču njihovih neposrednih interesa. Treći razlog je to što u Srbiji od promena 2000. godine nijedna partija nije imala prilike da se zaista predstavi biračima. „Mi imamo vlasti koje su imale 18 pa 12 pa 15, pa šest koalicionih partnera. U ovom trenutku u vladi je pet stranaka”, kaže Bogosavljević. Logično, mnogi koalicioni partneri zastupaju sasvim različite stavove. Verovatno najvažniji razlog odsustva popularnosti ekstremne desnice (i levice) leži u tome što je Srbija za vreme Miloševića preživela svoj ekstremizam i od njega se umorila. „Taj nacionalizam je imao i ekonomski momenat, jer se računalo na to da će se dosta toga prigrabiti iz raspada Jugoslavije”, kaže Vladimir Gligorov. S obzirom na to da je zemlja bila multinacionalna, izgledalo je da ima puno toga da se podeli između „njih” i „nas”, dodaje NIN-ov sagovornik. Danas je, naprotiv, pokušaj političkih stranaka da se legitimizuju svojom sposobnošću da uvedu zemlju u Evropsku uniju toliko jak i tako dominantan da je sve ostale političke teme gurnuo u stranu, kaže Pavlović. Srpska napredna stranka ima proevropsku narodnjačku priču, Demokratska stranka ima socijaldemokratsku proevropsku priču, i mada ni jedni ni drugi nisu baš ono što kažu da jesu, činjenica je da te dve umerene političke struje u zemlji zauzimaju sve veći i veći deo kolača u istraživanjima javnog mnjenja, kaže Bogosavljević. Kad pogledamo izbore u Srbiji, dok kriza jača (a u percepciji ljudi vrhunac se dogodio u aprilu 2009. godine), na svim lokalnim izborima SNS i DS su bili najjači. Retorika kojom su pridobijali birače je izrazito umerena. U regionu vlada slično raspoloženje: Hrvatska je izabrala najneekstremnijeg predsednika u trenutku najvećeg pada životnog standarda u poslednjih 15 godina. Mislim, dodaje Pavlović, da će se izborima u Srbiji, krajem 2011. ili početkom 2012. godine pokazati da će radikalne desničarske stranke imati još manju podršku biračkog tela nego sada. Još jedan fenomen, koji se beleži i u Evropi i kod nas i remeti klasičnu podelu na „leve” i „desne” je „kartelizacija politike”. Etablirane stranke su vezane za finansiranje preko države i ne daju manjim partijama da rastu. Kad se na sve to „nalepi” društvo bez tradicije, dobijamo snažnu kartelizaciju političkog prostora što istovremeno znači da je i demokratski kapacitet društva za reforme znatno limitiran, kaže Spasojević. Svi NIN-ovi sagovornici saglasni su da će tri teme dominirati izborima koji su pred nama: Evropa, kriza i promene. “Pitanje je da će DS uspeti da kapitalizuje krizu, odnosno da predstavi biračima da je kriza pobeđena ili bar da je najgori deo krize iza nas, zahvaljujući vladi DS, kaže Spasojević. Bez obzira na trenutni pad životnog standarda, dokle god DS bude mogao da predstavi na primer „Ikeu” kao novi “Fijat” i kandidaturu za EU, kao što je to učinio sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, to bi moglo da bude dovoljno da odluči izbore, smatra ovaj sagovornik NIN-a. Uvek, međutim, postoji mogućnost radikalizacije biračkog tela, pogotovu ako se kriza u Evropi pokaže težom nego što sada izgleda. Gligorov smatra da bi dva aduta SNS mogla biti prvo to što ona i nema nikakav određeni program, nego se nudi kao neka manje-više personalna alternativa i, drugo, zasićenost biračkog tela, pošto je levica, odnosno DS, dosta dugo na vlasti i bilo bi prirodno da u nekom trenutku izgube. “Ako bi se stagnacija nastavila i svi problemi produžili, onda bismo mogli očekivati rečenicu ‘mi smo hteli u Evropu, ali su ove barabe na vlasti sve upropastile’, i bilo bi uslova da se stanovništvo pozove da bojkotuje strane banke, strane kapitaliste i slično”, kaže Gligorov. Atmosfera, na osnovu onoga što čitamo po novinama, pokazuje da ima dosta elemenata za ovakav diskurs, ali taj diskurs još nema svog političkog reprezenta. SNS se prirodno nameće kao glasnogovornik ovog nezadovoljstva, ali je, kaže ovaj sagovornik NIN-a, njihov manevarski prostor za povratak na desno, vrlo, vrlo sužen. “Verovatnije je da će oni čekati da se DS jednostavno sama od sebe uruši, na čemu ta partija prilično i radi”. U svim zemljama istočne Evrope, nijedna partija nije ostvarila ono što je obećala pa zato i ima teškoće da zadrži vlast (takav je slučaj bio u Češkoj i Mađarskoj). I ogroman uspeh SNS kod nas takođe se bazira na ovom sentimentu. Dakle, vi koji niste zadovoljni, pustite DSS, SRS, LDP, dođite svi kod nas, jer samo mi možemo da pobedimo DS”, kaže Bogosavljević. „Zato je slogan ‘promene’ najbolji za zemlje u krizi. To nije uspon ekstremizma, nego dovođenje nekog novog”. Koliko će ti „neki novi” (odavno ne više klinci) doneti i nečeg stvarno novog, a koliko će to biti staro u novom pakovanju i koliko će, drugo, oni oko sebe okupiti nezadovoljnike svih boja, moći ćemo da vidimo uskoro, već na Vidovdan, 28 juna, za kada je SNS najavio veliki opozicioni miting. U Kruševcu! Ekonomija desnog Profesori ekonomije Markus Brikner i Hans Peter Griner objavili su nedavno rad pod naslovom “Prognoza rasta u zemljama OECD i politički ekstremizam”. Autori ispituju povezanost između rasta BDP po stanovniku i podrške ekstremnim političkim platformama u 16 zemalja OECD. Rad istražuje uspon ekstremističkih režima baziranih na ekstremnim političkim platformama i rastuću nesigurnost finansijskih priliva pojedinaca. Zaključak je da ekonomski rast čini tu neizvesnost znatno skupljom za glasače koji nisu skloni riziku. Opadajuće stope rasta GDP/pc smanjuju sklonost siromašnih individua da se klone ekstremističkih političkih platformi. Redistribucija dobara određenih grupa pokazuje se u uslovima opadajućih stopa rasta GDP/pc kao primamljivije rešenje ako se čini da u budućnosti ima malo uslova za napredak, zaključuju autori. U empirijskoj analizi autori ukrštaju podršku ekstremističkim partijama (prema udelu glasova koje dobijaju desno orijentisane i nacionalističke stranke) baziran na anketi ZEUS o opredeljenjima birača u periodu od 1970. do 2002. godine. (U istraživanju su uzete u obzir i kako autori veruju, „izolovane” kulturne razlike, istorijsko nasleđe, efekti naftnog šoka kao uzroci skretanja na desno.) Obračun je pokazao da postoji značajna negativna korelacija između rasta GDP/pc i podrške ekstremističkim političkim platformama, kažu Griner i Brikner. Uz to, autori smatraju da postoji veza između nivoa nejednakosti u zemlji i uticaja rasta GDP/pc na ovakva politička opredeljenja. Tamo gde je nejednakost više izražena, manji je efekat promene rasta GDP/pc na ovakav politički izbor. U zemljama sa većom jednakošću distribucije dohotka, pad od jednog procentnog poena, može da izazove porast udela glasova krajnje desničarskih partija za dva procentna poena. Autori zaključuju da se u skorijoj budućnosti ne može očekivati snažan porast popularnosti desničarskih ekstremističkih partija, izuzev ako procenat rast GDP/pc ne opadne kao u vremenima 1920-ih. Ipak, i sa znatno manjim padom ovog pokazatelja, rast podrške desnim partijama će uticati na rezultate izbora, kroz njihov uticaj na promene platformi glavnih političkih partija u društvu. Jedno drugo istraživanje ovih autora takođe pokazuje da od nižih stopa rasta više koristi imaju desne i nacionalističke partije, nego partije leve orijentacije. Jedno moguće objašnjenje koje autori navode je da oni opažaju desničarske partije kao one koje proizvode veću nesigurnost individualnih prihoda. Populisti i tajkuni Desni populisti idu u sprezi sa krupnim kapitalom. „Desnica obično spaja populističku priču u smislu brige za običnog pripadnika nacije, sa nacionalnim liderima u biznisu”, objašnjava Gligorov. Oba elementa iskoristio je Tomislav Nikolić. Jedan je već čuveno obećanje hleba od tri dinara, u vreme kada je bio potpredsednik SRS, ali se ono, kaže Srećko Mihailović „nije primilo”, možda i zbog toga što naš najsiromašniji sloj u društvu (na koji puca desnica) predstavlja stalne apstinente, ali „ne zbog toga što im ne odgovaraju nečija ekonomska obećanja, nego zato što u njihov svakodnevni život politika uopšte ne ulazi”. Nedavno je Nikolić, sad kao lider SNS, izjavio da se ne bi obračunavao sa srpskim tajkunima ako dođe na vlast kao i da njihov novac smatra legitimno stečenim. Činjenica je, međutim, da tajkuni u Srbiji podržavaju sve partije koje mogu da uđu u vlast. Jedan od razloga za to je „obezbeđenje od rizika”, o čemu govori Milan Nikolić: „Oni se prosto ponašaju kao jedan hedž fond koji ulaganjem u sve partije obezbeđuje da uvek ima uticaj na vlast, bez obzira na to ko formira vladu”.