Mundijalisti

Nemojmo se zavaravati: marketing je najdelotvornija ideologija današnjice. U tom smislu, reklame za kojekakva piva koje se besomučno vrte tokom Mundijala, pokazale su nam kakav profil podanika priželjkuju ideolozi naše vlasti. Kako vidimo, najviše im odgovaraju beslovesne spodobe odevene u gaće i majice sa parolom „Srbija“ koji se maloumno raduju gajbi piva i TV prenosima utakmica, sve pogledajući ispod čepova u nadi da će nekom da se osmehne sreća, pa da izvuče automobil ili kompjuter. Opisujući doba u kome živimo, Rene Genon je svojevremeno napisao: „Krivotvorenje je glavna odlika naše epohe.“ I bio je potpuno u pravu. Ne postoji više nijedna stvar, uključujući igre, koja neće biti upotrebljena kao lažni novac na tržištu globalnih iluzija. Na lokalnom nivou, mislim na Srbiju, fudbalska euforija je pokrenuta mnogo pre početka svetskog prvenstva. Naša politička elita po pravilu ne propušta nijednu priliku da ionako polumrtvu pažnju javnosti preusmeri sa gomile vrištećih problema na svakojake besmislice. „Orlovi“ i njihov trener zauzeli su lavovski deo medijskog prostora, a čitava stvar podignuta na nivo državnog projekta. Predsednik Tadić lično odlazi u Kovilovo, na pripreme, da u fudbalerskim srcima učvrsti borbeni duh, a fudbaleri sa svoje strane kolektivno odlaze u crkvu po blagoslov. Nedostajalo je samo da se umešaju vojska i SANU, pa da idiličan utisak srpske sabornosti bude kompletan. Onda je usledio hladan tuš. Poraz od Gane, donekle ublažen činjenicom da ova afrička zemlja nije priznala Kosovo. Kao što to ovde već biva, euforiju je smenila teška potištenost. Spin doktori su se ućutali, a ćepenački sportski komentatori se dali na analiziranje propusta i manjkavosti u našoj igri. E sad, digresija. Moram priznati da se fudbal nalazi na samom dnu lestvice mojih interesovanja. To praktično znači da nikad ne gledam utakmice niti znam šta se zbiva u srpskom i evropskom nogometu. Ali Svetsko prvenstvo je ipak Svetsko prvenstvo, pa sam – pored naših utakmica – pogledao još nekoliko. I zaključio da je – poput svega ostalog – „najvažnija sporedna stvar na svetu“ takođe uprosečena, uštrojena, pa čak i politički korigovana. Što će reći da, bar na uzorku koji sam video, više nema izrazito loših niti izrazito dobrih reprezentacija. Svi timovi nekako slično igraju. Gotovo svi fudbaleri vladaju približno istom tehnikom. Iz čega proizlazi da više nije nikakvo čudo ako bilo ko pobedi bilo koga. Ima tu i jedna dobra stvar: sudije, naime, ne tolerišu grubu igru i raznobojni kartoni se potežu mnogo brže nego ranije. Pa u tom smislu rastu šanse reprezentacijama koje izbegavaju krljanje. Kako stvari stoje, očas ostaneš bez dvojice igrača, pa ti vidi posle šta ćeš. No dobro, natrag na stvar. Došao je na red meč sa Nemačkom u kome su „orlovi“ zasluženo pobedili iako, ako me utisak ne vara, na početku nisu mnogo verovali u tu mogućnost. Tu ne treba prećutati zasluge Radomira Antića (koga sam kao klinac gledao u dresu užičke „Slobode“). Antić je postigao ono što nijednom selektoru pre njega nikada nije pošlo za rukom: naučio je, naime, srpske fudbalere dvema veoma bitnim stvarima za fudbal: da svi moraju da trče i da utakmica traje 90 minuta, bez produžetaka. Mada se još uvek vidi da im te lekcije teško padaju, naši su igrači ipak poslušali selektora i nije, kažem, čudo što su pobedili. Čudo je usledilo posle pobede. Cela Srbija je izašla na ulice, a režimski mediji su momentalno počeli da stvaraju virtuelnu sliku da je pobeda reprezentacije zapravo pobeda nad Vermahtom i pravedna osveta za germansku antisrpsku delatnost. Nešto ulja na tu vatricu dolio je i Antić nemuštom metafizičkom izjavom, nešto u smislu da su u nacionalnom timu koncentrisane stremljenja i snaga čitave Srbije. I bla, bla, bla. Sad će, pomislio sam u šali, uslediti fuzija reprezentacije i Vlade Srbije, a Antić će biti postavljen za načelnika Generalštaba. Kad ono, stvari zbilja krenuše u tom smeru. Popečitelj inostranih dela, agilni Jeremić, ne časeći ni časa, ekspresno postavio fudbalera Ramba Petkovića za počasnog konzula Srbije u Brazilu, što je u sluganskoj štampi dočekano ovacijama. Vešt momak, nema šta. Mogle bi se tu staviti, doduše, neke formalne zamerke. Počasni konzuli su po pravilu državljani zemlje u kojoj obavljaju naše imaginarne počasnokonzulske poslove. Posao, naime, počasnog konzula jeste da ništa ne radi. Zato i jeste počasni. Ali dobro, poen je uknjižen, a Rambo možda ipak doprinese dodatnoj rešenosti Brazila da nikada ne prizna Kosovo. U prvi mah mi nije bilo jasno zbog čega nikome nije palo da na inače decentno dizajnirane dresove „orlova“ zapandrči parolu KOSOVO JE SRBIJA. A onda sam se setio da pravila FIFA-e najverovatnije zabranjuju upotrebu sporta u političke svrhe. Da nije tako, dresovi naših reprezentativaca bi ličili na naslovnu stranu „Kurira“ iz prostog razloga što se ovde još uvek slepo veruje u snagu političkog konceptualizma. Pošalješ određene tekstualne poruke sa majica, naša reprezentacija ispodobija mečeve, eto ti pobede srspke ideje. I bez toga se u postutakmičkoj euforiji polako kristalisala pomalo maglovita ideja da je 1:0 protiv Nemaca u stvari 10:0 protiv imperijalizma i globalizacije i da je povratak Kosova mnogo izvesniji. Zbivanja na političkoj sceni Srbije u predstojećem periodu biće u tesnoj vezi sa plasmanom naše reprezentacije. Krene li „orlovima“, a ne vidim razloga da im ne krene (osim ako zaborave Antićeve lekcije), očekuje nas već najavljeni izlazak iz krize, otvaranje stotina hiljada radnih mesta, a secite me gde sam najtanji ako se na sledećoj Guči ne pojavi orkestar vuvuzela. Što se tiče dometa marketinške kampanje – sudeći po snimcima sa ulica gradova u Srbiji, ona je u potpunosti uspela. Egzaltirani reporteri i reporterke presretali su oduševljene „mundijaliste“ i pokazalo se, bogme, da većina njih liči na one spodobe iz stupidnih pivskih reklama. I svi su oni udarali brigu na veselje, mada razloga za brigu ima na pretek. U senci svetskog prvenstva, iza zvučne kulise kretenizujućeg skandiranja „Srbija, tap, tap, tap, Srbija“, politički establišment je načinio nekoliko krupnih koraka u pravcu restauracije totalitarizma. Proturen je zakon o neograničenom Udbinom pravu na prisluškivanje, a ombudsman je nagrđen na pasja kola. Izvršena je privatizacija cenzure i gušenja slobode štampe, pa su se tog posla, pomoću privatnih, pretpostavlja se unapred dobijenih tužbi, prihvatili Tijanić, Velja Ilić, raspop Vilovski i „vrhunski intelektualac“ Vukadinović. Para je sve manje, pa popečiteljka finasija namerava da poveća PDV. Ništa neobično u zemlji u kojoj je fudbal nastavak politike drugim sredstvima. Sa jednom razlikom: „orlovi“ su nesumnjivo profesionalci, dočim su njihovi politički partneri čisti amateri. U senci fudbalskog trandibala, međutim, odvija se još jedna drama. Pokrenut je postupak protiv Dragana DŽajića, istinske fudbalske legende iz vremena kada je fudbal vaistinu bio fudbal. Ne dovodeći u pitanje tačnost optužnice, proces koji se vodi protiv DŽajića je zapravo suđenje jednoj epohi u kojoj je sve bilo mnogo gospodskije, mirnije i bolje i u kojoj je – paradoksalno – uprkos socijalističkom uređenju, bilo mnogo manje manipulacija, improvizacija i jajarenja. Zbog svega toga mi se diže kosa na glavi od potajnog priželjkivanja razočaranih da se zbude nekakav šesti oktobar. Neka nas Bog sačuva i od same takve mogućnosti. Svaki, naime, pokušaj konsolidacije, uljuđivanja i demokratizacije ove zemlje završava etabliranjem još većeg rasula. Tako to biva kada se politička legitimacija temelji na fudbalu, tlu i krvi: društvena zajednica se pretvara u prirodnu pojavu. Pa čak i u stihiju. Tada na snagu stupa zakon termodinamike saglasno kome „svaki pokušaj uvođenja reda, završava u povećanju haotičnosti.