Rusija i Belorusija

Belorusija ne uplaćuje poskupeli gas i “veliki dispečer” na istoku je zabrinut. Reč je o dugu Gaspromu na ime razlike u ceni, naraslom za tri meseca na 200 miliona dolara. Prvi čovek Belorusije Aleksandar Lukašenko požurio je u Moskvu, verujući da će se o tome možda dogovoriti sa predsednikom Dmitrijem Medvedevom i premijerom Vladimirom Putinom. Ali, Medvedev je bio neumoljiv; naložio je da Minsk za pet dana kaže na koji će način Rusima namiriti potraživanje. U protivnom – “moraće se primeniti druge mere” - mogućnost da se za račun duga smanje isporuke gasa. “Ja sam govorio s Lukašenkom”, rekao je Medvedev. “On kaže – to je zbog teških finansijskih okolnosti (Belorusije). Pošteno govoreći, danas je svima teško: i mi sami imamo svoje probleme, mnogo problema je i kod Gasproma... Prema tome, to je nedovoljno objašnjenje”, rekao je šef Rusije. “Gušenje gasom” Belorusije posledica je povećane cene tog energenta, sa 150 na 169,20 dolara (za hiljadu kubnih metara) u prvom, odnosno na 184,80 dolara (za istu količinu) već u drugom tromesečju 2010. Sabrano, to je više od pola milijarde dolara većeg izdatka iz kase. Rusi tvrde da Belorusija ima sa čim da namiri račun – Minsk je primio dve i po milijarde dolara za pedeset odsto (sada ruskog) vlasništva nad beloruskim gasovodom. Lukašenku se, međutim, ne dopada logika ruskog posla – da se novac dobijen za nacionalni ključni objekat vraća Rusiji, njenim uvek skuplje i skuplje naplaćivanim gasom. Koridor donosi Minsku lepe tranzitne prihode. Svaki peti kubik ruskog gasa Evropi transportuje se kroz Belorusiju. Lukašenko ima utisak da bi se po “ruskom pravilu” Belorusija lako mogla obresti i bez gasa i bez gasovoda. I to brzo, za nekoliko godina. Prošlog meseca, šef Belorusije je ponudio da Beltransgas ustupi čak i kontrolni paket akcija – ali u zamenu za gas po cenama za Rusiju. “Ako Rusi kažu da će Belorusiji prodavati gas po domaćim cenama i jednakim uslovima, mi nemamo ništa protiv da zagospodare i većinskim interesom. Ali oni bi želeli da ta preduzeća uzmu gotovo ni za šta. Ja sam im otvoreno rekao – nema te stvari kao što je besplatan ručak. Mi ništa nećemo prodavati ni za šta”, poručio je Lukašenko. Debata Minska i Moskve “o gasu” preobraćena je ovim momentom u razgovor o nečem drugom – mnogo bližem srži Lukašenkovog politički batrgajućeg savezništva s Kremljom. Čini se da je to savezništvo obojeno strahom da Minsk ne bude “progutan”, i u perspektivi izgubljen, negde u spisku ruskih provincija. A Lukašenko misli drugačije, i njegov ponekad otrovan jezik to kaže. Naročito kada sebe oseća ovlašćenim da misli i na Rusiju. Na primer, izjavom da je spreman da “Putinu i Medvedevu pomogne da vladaju Rusijom”. Govoreći studentima Mogiljova, Lukašenko je nedavno saopštio da Moskva nastoji da Belorusiju pritera u ugao. “Odlučili su da nas podvrgnu pritisku”, rekao je. “Rekli su nam: dajte nam preduzeća, mi ćemo vam dati naftu bez carina, to jest po cenama koje će biti jednake onim u Rusiji. Posle beloruskog odbijanja, Rusija je zavela naftne carine kojima je cena udvostručena. Petrolej nam je postao nepriuštiv. Oni su izračunali da će to biti tako i odlučili su da nas priteraju u ćošak”, citiran je (BelTA). Utisak o priterivanju u tesnac potkrepljen je tvrdnjom da uslov postavljen Belorusiji ne važi na primer za Kazahstan, koji je drugi član carinske unije te dve zemlje s Rusijom. Tročlani carinski savez je tek prohodalo čedo Moskve (od januara 2010), i to jedva, živnulo tek posle više od cele jedne decenije jalovih pokušaja da Rusija i republike SSSR-a dobrovoljno organizuju nekakav sopstveni ekonomski prostor, eventualno sličan onom kojim se širi Evropska unija na Zapadu. Dolazak Janukoviča na vlast u Ukrajini podstakao je Moskvu da užurbano radi da carinskom klubu priđe i Kijev. Međutim, Lukašenko prigovara da je Kremlj neprincipijelan i da je sklon da u zavisnosti od odnosa prema pojedinom savezniku menja kriterijume. “A ako nema jednakosti, o kakvom onda savezu može biti reči?”, pita Lukašenko. “Carinski savez ima tri člana, a odnos Rusije prema Belorusiji i Kazahstanu se u jednoj istoj stvari katkada razlikuje. Recimo, u carinama na naftu. Tamo – bescarinska nafta, a ovde, uvode se carine”, prenela je BelTA. Šef beloruskog režima povređen je i jednim “vancarinskim” izuzetkom, u slučaju Ukrajine. U zamenu za zakup baze u Sevastopolju, Janukovič je dobio jeftiniji gas. Zbirni finansijski efekat takve ruske povlastice Kijevu dosegnuće 40 milijardi dolara za nekoliko godina. Lukašenko, očigledno zatečen štedrošću Kremlja prema samo jednom od partnera, “čestita ukrajinskim kolegama na pobedi, uštedeli su milijarde dolara” – međutim, i podseća: “Ako je neko zaboravio, Rusija na beloruskom tlu ima dve vojne baze. (Jednu za rano upozorenje na eventualni raketni napad!) i Rusija za te baze plaća nula rubalja, nula kopejki i nula dolara. A Rusija, osim Belorusije, nema drugog nikog na svom zapadnom krilu”, citiran je Lukašenko. Juna 2009, u pauzi između dve krize “zbog gasa”, Minsk je na isti način “davljen i mlekom”, kada je Moskva bez najave obustavila uvoz čak 500 beloruskih mlečnih proizvoda. Stotinu pogona te prerađivačke industrije, izgrađenih uz oslonac na izvoz u Rusiju, prinuđeno je da obustavi rad i radnicima nisu mogle biti isplaćene zarade. Rusija je stvar objasnila neodgovarajućim papirima. Ipak, pre je to bila opomena Minsku, zbog Lukašenkovog flerta s Briselom. EU “trojka” posetila je bila Belorusiju, hvaleći njegov progres u saradnji sa EU, kroz tzv. istočno partnerstvo. Međutim, “šuškanje s komšilukom” na Zapadu nije se dopalo Rusiji – i belorusko mleko i mlečni proizvodi, umesto da idu u Rusiju, ostavljeni su Minsku. Onda je Moskva zaustavila poslednju četvrtinu već odobrenog kredita od dve milijarde dolara, uz izgovor na nevericu da će solventnost Belorusije potrajati do kraja godine. Ipak, štampa je protumačila drugo – sumnja “u solventnost” ticala se Lukašenkovog odbijanja da prizna “nezavisne” Abhaziju i Južnu Osetiju. Neposredno pre toga, Minsk je na zahtev MMF-a devalvirao belorusku rublju. Ušteđevine građana obezvređene su za petinu. Nezadovoljstvo zbog izostalih plata potencirano je žamorom zbog oslabelog novca – a naokolo, u Atini, u Sofiji, u Rigi, u Vilnusu, na ulicama su svuda bili demonstranti, i to ne zbog “kolor revolucija” nego u protestu zbog uslova života. Novembra 2009, Lukašenko i Medvedev debatovali su o dvostranim odnosima osam i po časova, ali bez uočljivog rezultata. Kap koja je prelila čašu ruskog strpljenja kanula je s azilom Belorusije kirgiskom vođi Bakijevu – slučajem u kojem je šef Belorusije otvoreno stao uz svrgnutog predsednika, aludirajući da je u puč protiv Bakijeva prste umešala Rusija. Lukašenko, koji je na vlasti već petnaest godina i spreman je da se 2011. kandiduje još jednom, prepoznao je u sudbini Bakijeva nešto što se možda sprema i njemu. Upitan da li veruje da je “Rusija upletena”, i može li nešto slično da se dogodi zemljama “kao što je Belorusija”, Lukašenko je izjavio da bi takav pokušaj u Belorusiji “ranio one koji to pokušaju”. Rekao je da “nema evidenciju” o ruskoj umešanosti u Kirgiziji, “ali ga zabrinjavaju izjave ruskih političara”. “Rusija i Zapad čine užasne presedane pomažući ilegalnim vladama koje vlast uzimaju krvoprolićem”, rekao je. Povodom Kirgistana, Lukašenko je u jednom trenutku zapretio bojkotom zasedanja šefova država članica “ruskog pakta” (potpisnica Ugovora o kolektivnoj bezbednosti) – jer, “kakva je to organizacija”, ako se “nasilni prevrat u jednoj od njih ne može staviti na dnevni red”? “Izvršeno je krvoproliće” a to telo “ćuti”. Da li se šef Belorusije boji da će se u njegov eventualni reizbor “umešati Zapad ili Istok”? “Možda bi neko u Rusiji voleo da ovde vidi drugog predsednika”, odgovorio je Lukašenko. “Ali, za Rusiju, Lukašenko nije dobar jedino time što ne miruje pod palcem Kremlja, što se ne klanja i ne moli. Nisam im ugodan, ali ne verujem da će potražiti nekog drugog”, rekao je. Kako se god situacija u Belorusiji bude razvijala, Lukašenko veruje da u njoj “niko nema ni najmanju mogućnost” da silom svrgne ljude na vlasti. Pojedinost da “poslednji diktator Evrope”, kako ga ponekad nazivaju, o tome uopšte i govori, dopušta međutim pitanje da li je u pravu?