Oštro i bez veze

Ovogodišnji opozicioni miting na Vidovdan u Kruševcu ostaće, čini se, mnogo više upamćen po tome što je policija pojačala obezbeđenje skupa zbog opasnosti od atentata na lidera naprednjaka Tomislava Nikolića, koji je naručio njegov dojučerašnji šef Vojislav Šešelj, nego po političkoj poruci koja je sa njega poslata. Okupio se na kruševačkom Trgu kosovskih junaka i pristojan broj ljudi (prema nekim procenama čak oko 10.000), govorila je i skoro najjača postavka opozicionih lidera (Nikolić, Ilić, Vučić, Tabaković), sem Vojislava Koštunice koji je za izaslanika odredio Miloša Aligrudića. Nedostajalo je samo malo više originalnosti u nastupu i konkretnije poruke, odnosno ponude biračima. Suština je da su SNS, DSS i NS, uz podršku Aleksandra Vulina i njegovog Pokreta socijalista, poručili da su Srbiji neophodni vanredni parlamentarni izbori i da je to jedino rešenje za nagomilane probleme u državi. Posao opozicije i jeste, pored ostalog, da traži vanredne izbore i da kritikuje vlast ako ne radi dobro. Posao opozicije je, međutim, i da ponudi konkretna rešenja za konkretne probleme što se, bar ako je suditi po medijskim izveštajima sa kruševačkog mitinga, nije dogodilo. Godinama je srpska opozicija i u doba dok je na vlasti bio Slobodan Milošević patila od istog problema – kritiku vlasti nisu istovremeno pratila i predložena rešenja. Svojevremeno je takvu, gotovo standardnu opozicionu taktiku, Milan Božić, jedan od nekad čelnih ljudi Srpskog pokreta obnove, krstio kao „oštro i bez veze“. Stvari su se promenile onda kad je opozicija izašla sa jedinstvenom platformom, konkretnim planom u 10 tačaka, kada su građanima ponudili konkretne zadatke na koje su se obavezali, što je dobrim delom i uticalo na one koji su se do jutra 24. septembra 2000. godine možda kolebali da li će tog dana da glasaju ili neće da glasaju. Druga je priča šta je od tih 10 tačaka ispunjeno. Ali upravo je neka jedinstvena platforma ono što nedostaje i današnjoj opoziciji. Svesni su toga i stranački prvaci, ali veruju da u sadašnjem trenutku mogu zajednički da nastupaju i bez nje, uprkos evidentnim razlikama koje među pomenutim strankama postoje, čak i oko nekih ključnih pitanja kao što su rešavanje kosovskog problema ili pitanje evrointegracija Srbije. Bez toga, opoziciji izgleda jedino preostaje da se osloni na moć brojeva – milione potpisa za raspisivanje vanrednih izbora ili procente iz istraživanja javnog mnjenja, koji, bar zasad, nisu proizveli efekat kakav su želeli, odnosno nisu naterali vlast da se okrene novim izborima. Miljenko Dereta, predsednik Građanskih inicijativa, kaže da još nije video programe nekih opozicionih stranaka „jer nisu ni napisani, ili bar ne kako treba“. - NJihov je program „da ovi više ne budu na vlasti“, a to nije dovoljno. NJihova je moć jedino u brojkama i podeljenosti u biračkom telu, koja je prisutna još od 1990. godine. Prava moć bi bila da utiču na politiku, ali oni to izbegavaju. Ne daju drugačije predloge, kritikuju poteze vlasti, ali ne daju alternativne predloge – kaže Dereta za NIN, uz ogradu da se od ostatka opozicije razlikuje LDP, koja „nudi jasan program“. Nije, prema njegovom mišljenju, dovoljno reći da ćete se boriti protiv korupcije, jer to govore i stranke na vlasti, već treba ponuditi i konkretna rešenja kako da se taj problem sistemski reši. I Slaviša Orlović, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, naglašava da je zadatak opozicije da ponudi alternativu vladi, kako programski, tako i personalno, kao neku vrstu „vlade u senci”. - Građani su imali priliku da upoznaju većinu partija kako se ponašaju kada su na vlasti, otuda su često u prilici da misle na način „zlo se trpi u strahu od goreg“. Saveznik opoziciji je kriza i nizak standard građana. U tom slučaju glasanje je „protiv“, a ne „za“. Sa druge strane, vlada ima svojih slabosti ali je interes svih partija u vladi da ona opstane, ako je moguće do kraja mandata – objašnjava Orlović. Slično strankama vladajuće koalicije, i opoziciju „vezuje“ vlast, odnosno činjenica da u njoj ne učestvuju i želja da se nje što pre domognu. Prema oceni Vladimira Goatija, predsednika Transparentnosti Srbija, to je, ipak, „prilično oskudno vezivno tkivo“. - Kad težite da zamenite vlast morate da imate neku alternativnu ponudu. Voleo bih da vidim šta su to makar srednjoročni ciljevi opozicije. Ali oni su previše podeljeni da bi formulisali bilo kakvu zajedničku platformu u koju bi se uklopila goruća pitanja za Srbiju – kaže Vladimir Goati. Upravo to nepostojanje zajedničke platforme, nejedinstvo i gotovo nemogućnost zajedničkog pristupa je, i prema oceni Slaviše Orlovića, jedan od najvećih problema sadašnje opozicije. - Pojedine opozicione partije su bliže vladajućoj koaliciji nego međusobno. SNS je navodno za evropski put Srbije, ali ne podržava evropske zakone kao LDP. Pojedine partije je teško zamisliti zajedno, na primer LDP i SRS, a odskora i SRS i SNS. Osima toga, Koštunica nerado prihvata Nikolića za lidera opozicije – dodaje Orlović. Razlike među partijama možda su najočitije na primeru odnosa prema EU. S jedne strane su DSS i SRS, kao, najblaže rečeno, izraženi evroskeptici, dok su sa druge strane naprednjaci, kojima se očigledno približava i Nova Srbija, koji gotovo svakodnevno poručuju da je Srbiji mesto u Evropskoj uniji. Ta transformacija, pre svega naprednjaka, koji su do pre dve godine bili deo Šešeljevih radikala, međutim, još stvara određenu dozu nepoverenja prema stranci Tomislava Nikolića, jer mnogi još nisu uvereni da je ta promena iskrena i konačna. - Deluje mi da su oni prešli tu crvenu liniju koja ih razdvaja od radikala, kad je reč o odnosu prema EU, ali unutarstranačka transformacija je proces koji traje. Sumnje u njenu iskrenost će trajati godinama. Lično mislim da je ta promena iskrena, bez obzira na to što neki njihovi gestovi, pre svega neka glasanja u Skupštini to ne pokazuju – kaže Goati. Da je vuk promenio dlaku, a da će o promeni ćudi sud dati vreme misli i Slaviša Orlović, koji ističe da je nesporno samo to da su naprednjaci najjača opoziciona stranka. Miljenko Dereta, međutim, ne veruje u iskrenost naprednjačke transformacije, jer, neki njihovi postupci govore drugačije. - Ne možete ostvarivati nove ciljeve starim metodama, a njihove metode pripadaju radikalima, baš kao i jezik koji koriste – dodaje Dereta. Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS, naravno odbacuje takve primedbe nazivajući ih lažima koje vladajuće stranke lansiraju preko ljudi koji sebe nazivaju analitičarima, a zapravo su simpatizeri režima, iz straha da ne izgube vlast. - Ne mislim da još ima onih koji ne veruju da su naprednjaci nešto drugo u odnosu na radikale – dodaje Vučić za NIN. Biračima, kako kaže, nude i veću odgovornost u delovanju, ne samo u odnosu na SRS, već i u odnosu na aktuelnu vladajuću koaliciju, ali najavljuje da će im ponuditi i plan, svojevrsni „ugovor sa narodom“ na čijem će ostvarivanju da rade. Isti taj plan naprednjaci će da ponude i potencijalnim koalicionim partnerima, koji će se o njemu dalje izjašnjavati. Ipak, na pitanje šta naprednjaci trenutno konkretno nude biračima i kako, recimo, praktično nameravaju da se izbore sa problemom korupcije, zamenik predsednika SNS odgovara da se ne zavarava da će to da bude lak posao, da ne sumnja da će biti velikih problema, da ne sme da bude zaštićenih... - Svako uvek misli da se ta borba odnosi na neke druge ljude, a ne na nekog njemu bliskog. E, to mora da se promeni – kaže Vučić, a na ponovljeno pitanje kako konkretno to naprednjaci misle da urade, odgovara: „ili ćemo to da uradimo, ili treba brže-bolje da pakujemo kofere.“ Vučić se slaže da bi mnogo lakše bilo funkcionisati kad bi opozicione stranke uspostavile nekakvu jedinstvenu platformu, do koje je, kako kaže, teško, ali nije i nemoguće doći. - Nije moguće ujedinjenje u smislu zajedničke liste ili stranke, ali je moguće zajedničko delovanje u borbi za rušenje vlade i raspisivanje vanrednih izbora. Razlike između naših stranaka postoje, ali je zajednički interes da dođemo do novih izbora – kaže Vučić i dodaje da ne veruje da bi, recimo DSS-u, smetao stav Tomislava Nikolića koji je rekao da bi bio spreman da razgovara i sa predstavnicima kosovskih Albanaca koje oni izaberu. Miting opozicije održan je na Vidovdan, u Kruševcu – na dan i u mestu koji su neraskidivo vezani za kosovski mit. Pa ipak, Tomislav Nikolić je u nekoliko navrata davao relativno pomirljive i prilično realne izjave u vezi sa Kosovom, i potrebom da se razgovara i sa predstavnicima Albanaca koje su oni izabrali. - Kosovo i Metohija i Ratko Mladić su upravo ona pitanja koja naprednjaci najviše prećutkuju, a na koja birači od njih očekuju odgovor. Tu se značajno razlikuju od DSS-a – primećuje Slaviša Orlović, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka. Evidentnih razlika, pre svega po pitanjima EU i Kosova, između DSS i SNS, svestan je i Miloš Aligrudić, koji osnov za saradnju ovih stranaka vidi samo u „zajedničkom interesu da se sruši ova neodgovorna vlast i da se raspišu vanredni izbori“. - Sigurno bi bilo bolje da imamo zajedničku platformu, ali je nemamo. Naša platforma su naši programski stavovi, ali i o tome može da se razgovara. U politici je sve stvar kompromisa. Ništa nije zakovano, osim onoga što se tiče države kao supstrata, a to se pre svega odnosi na pitanje Kosova i Metohije. Druga stvar koja je fiksirana je neophodnost promene sadašnje ekonomske politike – kaže Aligrudić za NIN. Predstavnici opozicije najavili su da će okupljanja građana poput ovog poslednjeg vidovdanskog biti organizovana i u drugim gradovima Srbije i u Beogradu. Svakako je dobro da vlast čuje glas opozicije, ali je još bolje ako on nije samo manifestacija taktike koju je onako prosto još pre petnaestak godina definisao Milan Božić. U protivnom sva ta okupljanja mogla bi na kraju da se završe kao nekadašnji mitinzi Saveza za promene s kraja 1999. godine, koji su se vremenom sami od sebe ugasili, ostavljajući iza sebe jedino Čedine šetače. Politička upotreba Vidovdana Carstvo nebesko za carstvo zemaljsko Šta bi se desilo da je knez Lazar odlučio da se Turcima na Kosovu polju ne suprotstavi 15. juna, po starom, odnosno 28. juna po novom kalendaru i da je za datum odsudnog boja izabrao, recimo, 9. jul po starom, odnosno 22. jul po novom kalendaru? Da li bi taj kultni status koji u srpskom narodu danas nosi Vidovdan sada pripadao sveštenomučeniku Pankratiju? A možda je baš sveti Pankratije i trebalo da bude Lazarov „prvi pik“ pri određivanju datuma da se izađe na crtu moćnom Muratu. Jer, ako je verovati predanju, sveti Pankratije je „noseći u ruci nepobedivo oružje – Krst časni“ spasao ceo hrišćanski grad Tavromen u Pontu (današnja Turska) od bezbožnog vojvode Akvilina učinivši „tako da se napadači okomiše jedan na drugog i izbodoše se i isekoše mačevima“ (uzeto iz „Pančevačko čitalište: naučno – stručni časopis za teoriju i praksu bibliotekartsva“). Ali, avaj, u tom slučaju Srbi bi možda i pobedili na Kosovu, pa onda taj datum i ne bi bio toliko zanimljiv za buduća pokolenja, jer zašto bi se slavila pobeda i carstvo zemaljsko, umesto carstva nebeskog koje je za „uvek i doveka“. Ovako, tu je Vidovdan, dan poraza srpske srednjovekovne države, mada je kao turski vazal opstala još nekih šezdesetak godina, koji je i kasnije označavao prelomne trenutke, posle kojih su često sledili veoma teški trenuci za srpski narod i za državu. Posle Sarajevskog atentata izbio je Prvi svetski rat u kojem je Srbija izgubila gotovo trećinu radno sposobnog stanovništva. Donet je i Vidovdanski ustav Kraljevine SHS, i to bez učešća Hrvata, što je svakako uticalo na to da izdrži jedva nekih osam godina do uvođenja šestojanuarske diktature. I na kraju, Vidovdanom je, praktično počela i završila se politička era Slobodana Miloševića – od sletanja helikopterom na Gazimestan 1989. godine, do odletanja helikopterom za Hag iz dvorišta Instituta za bezbednost na Banjici 2001. godine. U međuvremenu, mnogi su pokušali da se ovajde od Vidovdana. Prvo je to pokušao DEPOS, organizovanjem sedmodnevnog Vidovdanskog sabora 1992. godine, sa kojeg su zahtevane ostavka Slobodana Miloševića, raspuštanje parlamenta i formiranje vlade nacionalnog spasa. Od svega toga dobijeni su samo vanredni parlamentarni izbori u decembru, na kojima je opozicija opet izgubila. Deset godina kasnije Vuk Drašković, ali ne više kao kralj ulica i trgova, organizovao je novi Sabor, sa zahtevom da se DOS-ova vlada Zorana Đinđića povuče i da budu raspisani vanredni izbori. Izbori su zaista i usledili, ali tek decembra 2003. godine, i to ne kao rezultat Drugog vidovdanskog sabora, već kao posledica ubistva Zorana Đinđića i krize u kojoj se vlada Zorana Živkovića tad našla. Bilo kako bilo, vreme se ne može vratiti unazad, a Vidovdan ostaje jedan od centralnih datuma srpske istorije. Momčilo Pavlović, direktori Instituta za savremenu istoriju, za NIN kaže da je Vidovdan pre svega verski praznik, kako ga narod i doživljava, ali ga istovremeno poštuje i kao datum na koji su se odigravali značajni događaji koji su u znatnoj meri opredeljivali sudbinu i naroda i države. Zbog svega toga, taj datum može da bude i predmet manipulacije. U poslednjih dvadesetak godina, prema njegovom mišljenju, uglavnom je bilo reči o manipulaciji ovim datumom, počevši od Miloševićevog gazimestanskog nastupa, pa nadalje. Vidovdan je, naime, uvek predstavljan kao nekakva prelomna tačka, prekretnica. U poslednjih četvrt veka, međutim, ta prekretnica je, obično, značila dalje pogoršanje situacije. U najboljem slučaju, stanje je posle nekih vidovdanskih dešavanja ostajalo manje-više nepromenjeno.