Glasnik planiranih zločina

Mogu li dopola rešeni događiji u Srbiji 2003. godine da se upotpune odgovorima iz 2010? Ukoliko je suditi po tvrdnjama obaveštajnih službi, te ako je verovati iskazima kriminalaca, krug dugo najavljivanih zločina ipak je moguće zatvoriti. Nedavno uhapšeni pripadnik zemunskog klana Miloš Simović ispričao je 25. juna zameniku specijalnog tužioca, u pokušaju da za sebe izdejstvuje status svedoka saradnika, da je Šešelj naručio od Luke Bojovića ubistvo svog nekadašnjeg potpredsednika Tomislava Nikolića, sada predsednika SNS i ljutog političkog protivnika. Simović je lično uputio pismo Specijalnom tužilaštvu iz Zabele, a specijalni tužilac Miljko Radisavljević je o pomenutoj izjavi obavestio BIA i MUP. Direktor BIA Saša Vukadinović potvrdio je da BIA proverava informaciju o ugroženosti Nikolića. Sem što su potvrdili da su za informaciju saznali istoga dana kada je stigla u BIA, predsednik SNS Nikolić i njegov zamenik Aleksandar Vučić su pretnju shvatili veoma ozbiljno. „Ja ga najbolje poznajem“, izjavio je Vučić pred kamerama, iz čega je moguće zaključiti da su u vrhu SNS s razlogom uznemireni. Da li su činjenja i izjave Vojislava Šešelja karika koja bi mogla da poveže praznine između kriminala i politike koje su u mnogo čemu obeležile Srbiju u protekle dve decenije? I da li je osnovano pretpostaviti da je tačna poslednja informacija o Šešeljovoj želji da likvidira Tomislava Nikolića? Ako je odgovor na drugo pitanje potvrdan, a sluti se iz atmosfere koja se uvukla u vrh SNS, onda je u izvesnoj meri i očekivan s obzirom na izglednu hašku perspektivu vođe radikala i uveravanja da mu ništa drugo nije ni ostalo. Za odgovor na prvo pitanje, značajnije u meri da se vežu konci Srbije u vreme Šešeljovog vojvodstva u njoj i Srbije nakon njegovog odlaska, dovoljno je podsetiti na lajavost radikala koji nije uspevao da se uzdrži i njegovih najava zločina u koje, nažalost, niko nije verovao. Naime, u svojevrsnom odjavnom intervjuu za „Blic News“ iz februara 2003. godine, nepune dve nedelje uoči odlaska na suđenje u Haški Tribunal, Šešelj je na pitanje šta očekuje u Hagu, novinara zbunio kontra pitanjem: „A šta vi očekujete od 29. maja ove godine“? U nastavku razgovora lagodno konstatuje: „Spremaju se veliki obračuni u Srbiji. Verovatno i veliko krvoproliće. Ti su obračuni bili planirani do 31. marta...“, a potom navodi imena ljudi koje će biti hapšeni, ubijeni, isporučeni Hagu... Vrativši se pri kraju razgovora na pitanje koje mu je Šešelj postavio, novinar ponovo pita u čemu će biti značaj 29. maja, a odgovor lidera SRS i nastavak razgovora doslovce glasi: - To je veliki datum u srpskoj istoriji. To je godišnjica ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage. Valjda će biti na neki način obeležen taj veliki datum? Da li ćete vi imati udela u obeležavanju? - Ne, ja ću biti u Hagu. A vaša stranka? - Videćemo. Nije to stranački praznik. To je značajan datum u istoriji celog srpskog naroda. Samo da vas podsetim – kada je čuo da se priprema 29. maj 1903. godine, Nikola Pašić je odmah otišao u neku banju u Švajcarskoj... Ko bi trebalo 29. maja da otputuje u Švajcarsku? - Ne 29. maja, on je ranije otišao. Otprilike, negde ovako kao ja! Tragajući za političkom pozadinom i saznanjima o planu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, koje se dogodilo manje od mesec dana nakon vođenja razgovora sa Šešeljom, ni policija ni političari nisu se previše obazirali na insinuacije lidera radikala. Mada, niko nikada tako eksplicitno nije „naslućivao“ događaje u Srbiji. Čak ni izjave svedoka saradnika i zapisi sa saslušanja uhapšenih kriminalaca o susretima i prenetim delovima razgovora između Šešelja i vođa zemunskog klana nisu uzimani za ozbiljno, ili su jednostavno odbačeni zbog „predaje“ prvog među radikalima Tribunalu u Hagu. O Šešeljovoj vezi sa pripadnicima zemunskog klana najviše je govorio svedok saradnik Zoran Vukojević Vuk, čije je ubistvo prema tvrdnjama nedavano uhapšenog Sretka Kalinića, organizovao upravo Luka Bojović. Potpuno drugu težinu sada dobijaju i tvrdnje Dejana Milenkovića Bagzija da je Šešelj, pre putovanja u Sheveningen, poručio Dušanu Spasojeviću preko novinara Gradiše Katića da ubije Gašu Kneževića, tadašnjeg ministra prosvete - jer ga je izbacio sa fakulteta! Ne postoji nijedan pripadnik zemunskog ili bilo kog drugog kriminalnog klana koji je Šešelja zaobišao u svom iskazu. Tu su i Čume i Spasojević, Legija, Simovići, Bagzi, Vukojević... Odabrano društvo koje je imalo privilegiju da ih ugošćava političar od čijih je odluka zavisilo mnogo toga obelodanjenog, ispostavlja se sve više, i doskora prilično nejasnog u životu Srbije. Političar koji je pretio pištoljem i taksistima i studentima, vozio ukradeni džip čije poreklo nikada nije utvrđeno, primao novac od kriminalaca o čemu su svedočili kuriri s kovertama... sa ciničnim osmehom je „negirao“ da je izdavao naređenja za prebijanje neprijatelja. Kada se osetio uvređenim u TV studiju Šešelj je svom telohranitelju Petru Paniću naredio da pretuče advokata Nikolu Barovića. „Izdao je naređenje Paniću da me napadne, pokazavši rukom na mene. Ovaj me je tada napao“, tvrdio je Barović. Koliko je danas svrsishodno povezati događaje i njihovo tumačenje, ili pak najavljivanje, kroz reči i dela Vojislava Šešelja? S obzirom na sve što skriboman među političarima prosto vapi da se sazna o njemu, vredi se vratiti u prošlost.