Kabinetski boj za Kosovo

Jedna statusno neutralna rezolucija prošla je u Savetu Evrope, a druga, statusno i te kako određena, usvojena je gotovo neprimetno dva dana kasnije u Odboru za spoljnu politiku Evropskog parlamenta. U rezoluciji o „mogućnostima članstva Kosova“, od članica EU koje nisu priznale Kosovo zahteva se da doprinesu jedinstvenoj politici „evropske perspektive“ Kosova, a od Srbije se očekuje „da bude pragmatična i odblokira učešće Kosova u međunarodnim institucijama“. Samo mesec dana pre donošenja neobavezujuće presude Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova ova je rezolucija još jedan u nizu pritisaka na Srbiju da odustane od insistiranja na ponovnim pregovorima o statusu i da prihvati rešenje koje nazivaju „tehničkim pregovorima“. Rešenje koje bi se završilo tako da Srbija zvanično ne prizna nezavisnost, ali da s Kosovom o ekonomskim, graničnim, pravosudnim i drugim pitanjima uspostavi „dobrosusedske odnose“. Rešenje kojem se Priština nada. Sadržina ove rezolucije, istina, u nepisanoj formi čula se poslednjih meseci sa više uticajnih strana, a diplomatska borba za Kosovo se toliko zahuktala da je kroz zatvorena vrata kabineta izbila u javnost. Britanski ambasador u Beogradu Stiven Vordsvort prvi put je otvoreno kazao da status Kosova i evropske integracije Srbije nisu dva odvojena procesa, te da bi insistiranje na pregovorima o statusu, Srbiju odvelo u ćorsokak. Vašington je već odbacio podelu Kosova kao rešenje, ali i bilo kakve razgovore o statusu. Američka ambasadorka Meri Vorlik bila je još otvorenija kazavši da Srbija samo gubi vreme u integracijama dok pokušava da izdejstvuje nove pregovore o statusu, a američki zvaničnik DŽejms Stajnberg poručio je da je „Kosovo nezavisno i suvereno i da se to neće promeniti“. Iako je očigledno da ni EU nema jasnu strategiju za rešavanje problema Kosova, čiju nezavisnost pet država članica nije priznalo, jasno je i da se vodi pravi diplomatski rat u kome se pritisak Amerike povećava kako na što više zemalja da priznaju nezavisnost tako i na Srbiju da prihvati jedino rešenje koje i Priština odobrava - razgovore o tehničkim pitanjima. U tom diplomatskom ratu, Srbija sve snage ulaže na uticaj preko Pokreta nesvrstanih i Ujedinjenih nacija, u kojima se uzda da će, u zavisnosti od toga ko predsedava Savetom bezbednosti nakon mišljenja MSP, uspeti da nametne raspravu o novim statusnim pregovorima. „Nisam siguran da EU uopšte ima bilo kakav jedinstven stav o Kosovu,“ kaže Predrag Simić, profesor spoljne politike na Faklutetu političkih nauka. „Ali da pritisci postoje govori i samit u Sarajevu, na kome se nisu pojavili najvažniji ministri, nije nam data mapa puta, niti se išta novo dogodilo od 2004. godine. U ovom trenutku, Srbija nema strategiju za Kosovo, ali nema ni EU strategiju za zapadni Balkan i to u momentu kada je region postigao najveću konsolidaciju do sada.“ Igri „gluvih telefona“ između Prištine i Beograda ne vidi se kraj nego se čini da se u nju intenzivno uključuje sve više igrača. Dok Hašim Tači iz Prištine sa sigurnošću objavljuje da je Grčka sledeća zemlja koja će priznati Kosovo, Boris Tadić gostujući u Istanbulu odgovara na pritiske tako što ponavlja da „Srbija nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati Kosovo“. Simić, međutim, smatra da, bilo da je u dogovoru sa Amerikom ili ne, Hašijeva najava predstavlja samo probni balon za zemlje koje su zaokupljene sopstvenim problemima u ovom trenutku i predstavljaju najlakšu metu za nove ucene. On, ipak, ne veruje da će do toga doći, iako i sama Grčka ima problem sa Amerikom, jer je lobi koji se bori protiv njenih interesa, najsnažniji među tamošnjim lobijima. Srpskoj diplomatiji su lobističke agencije u Vašingtonu, s druge strane, savetovale da pregovore o statusu ne nameće pre odluke MSP. A kad za manje od mesec dana MSP bude saopštio mišljenje, moguća su tri dalja puta od kojih je samo jedan povoljan za Srbiju. Ukoliko bi nezavisnost bila proglašena nelegalnom, odnosno odluka stajala na srpskoj strani, Vuk Jeremić je najavio da bi Srbija u tom slučaju insistirala na novoj raspravi o statusu pred Savetom bezbednosti. Doduše, nije rekao kako, ali pretpostavlja se da bi taj plan kome se Jeremić nada mogao da se realizuje samo ako u tom trenutku recimo Libija, trenutno jedna od nestalnih članica koje se biraju na dve godine, bude predsedavala Savetom bezbednosti. To je ujedno i jedini ishod koji bi se u ovoj nezavidnoj poziciji Srbije mogao smatrati diplomatskom pobedom. „Posle odluka MSP koja bi bila direktno na strani Prištine, usledili bi tehnički pregovori kojima se Srbija protivi, jer ne vidi da su mogući bez zadiranja u pitanje statusa“, objašnjava profesor Simić. „I treća mogućnost je da od MSP dođe neutralno mišljenje. Da se, na primer, kaže da stanje nije legalno, ali je legitimno i ono može značiti samo podsticaj kontakata Beograda i Prištine.“ Ali, taj podsticaj bi, s obzirom na ucenjivački kapacitet onih koji su se i do sada borili za nezavisnost Kosova, na kraju Srbiju doveo u isti ćorsokak. U tom slučaju, smatra Simić, Srbiji jedino preostaje da svoju diplomatsku borbu koncentriše na ono na šta je i do sada - insistiranje na međunarodnom pravu, uticaj kroz nesvrstane i UN, te na regionalnu saradnju. Kad smo kod regionalne saradnje, u koju je Srbija uložila onoliko, ni nikad bolji dobrosusedski odnosi nisu sprečili sastanak albanskog, crnogorskog i makedonskog predsednika sa Fatmirom Sejdijuom u Prizrenu. U pokušajima da se razazna šta sve čini Beorad, a šta Priština da svako na svojoj poziciji što spremnije dočeka odluku MSP, bilo je vesti i o tajnim pregovorima između dve zavađene strane, kao o novom planu, pa i o novoj rezoluciji koju navodno sprema Vašington, a čije bi se važenje produžavalo. Danijel Server, potpredsednik Američkog instituta za mir, poznavalac prilika unutar Bele kuće i još bolji poznavalac planova Prištine, kaže za NIN da u Vašingtonu nema novog plana niti Vašington ima potrebe za tim. „Za tango je potrebno dvoje, kao i za pregovore. Ne mislim da će se Priština složiti sa novim razgovorima o statusu. Srbija je učinila dobru stvar u svojoj kampanji da blokira priznavanja. Ali, zaista ne vidim šta je to dobro donelo za Srbe na Kosovu ili u Srbiji, pa ni posle odluke MSP,“ kaže Server. „Krajem 18. veka Britanija nije imala ništa bolje raspoloženje u pogledu američke nezavisnosti nego što Srbija ima u pogledu Kosova danas. Ali Britanci su to prevazišli i otkrili da su specijalni odnosi sa SAD od vitalnog značaja za njihovu nacionalnu bezbednost. Beogradu bi možda više odgovaralo da prihvati suverenitet indirektno, tako što će signalizirati prihvatanje članstva Kosova u Generalnoj skupštini UN. Ali na jedan način ili drugi, moraće da se napreduje u vezi s pitanjem statusa ukoliko Srbija želi da postane članica EU, koja, uzgred, zahteva dobrosusedske odnose sa svim komšijama.“ Prema Serverovom mišljenju sve poruke koje su stigle kao pritisak usmeren ka Srbiji, u poslednje vreme, znače samo jedno - da Srbija mora da reši problem Kosova pre nego što bude spremna da postane članica EU. „Zapravo, nemoguće je za Srbiju da čak i otpočne proces integracija bez da je počela da rešava status Kosova, s obzirom na to da kandidatura mora biti jasna u pogledu teritorije i granica. One 22 zemlje članice koje su priznale Kosovo želeće to da reše na osnovama srpskog priznavanja Kosova. Svaka od njih ima pravo veta na članstvo Srbije u EU - jedinstvena politika nije im ni neophodna. Onih pet država koje nisu priznale Kosovo, s druge starne, ne mogu učiniti da Srbija postane članica EU.“ U Serverovim rečima, nažalost, ima istine, a ona se očitava već na prvim koracima u integracijama. Kad Srbija ne zna kako da odgovori na pitanje granica i broja stanovnika u Upitniku Evropske komisije, ona ga i ne dobije iako ga je očekivala. Profesor Simić smatra da je za Srbiju zato važno jačanje u regionu, ali i da se potrudi da pitanje Kosova u priči o integracijama odloži na neko vreme i dok se ne javi bolji, pozitivniji kontekst. „Znate, u politici dva i dva često mogu biti pet, ako se tako dogovorimo. Zato je važno pokušavati da se ta tema još ne stavi na dnevni red kad je reč o integracijama, uprkos pritiscima na Brisel da se i to učini. Ako stvar ne možemo rešiti u jednom kontekstu, promenićemo kontekst. Tako su Nemci i Francuzi izbegli temu koja je izazvala tri rata između ove dve zemlje.“ U pogledu širenja EU, britanska adminsitracija, koja snažno zagovara razgovore o tehničkim pitanjima, i u prethodnom krugu insistirala je na grupnom prijemu zemalja Varšavskog pakta. Stoga, pita se Mark Olmond, profesor moderne istorije na Oksfordu i gostujući predavač u Ankari: ako se na Rumuniju i Bugarsku sada gleda kao na zemlje koje su preuranjeno dobile prijem zbog korupcije, problema sa vladavinom prava, može li se Kosovo sa prisustvom Euleksa zaista videti spremnim za prijem u bliskoj budućnosti. „Kao što ste i sami rekli, budući da su neke zemlje u EU odlučne da neće priznati Kosovo, kako će se britanska strategija prijema nastaviti, ako Srbija ne popusti i prizna Kosovo prva? Možda su potezi iz Brisela način da se prijem „odloži“ dok ne bude jasno da je, kako Englezi kažu, lopta u dubokoj travi. Ovog trenutka nema ni pritiska da se prijem nastavi iz američke administracije, kakav je bio 2004. i 2007. godine. „Poziciju Prištine, međutim, čvrsto drži i Turska čiji se uticaj, takođe, ne može zanemariti, jer i sama sve više teži da se nametne kao ekonomski i politički važan igrač u ovom delu Evrope. „Ankara ne želi da i danas bude ostavljena po strani kao 2007. godine kada su primljene zemlje za koje je turska administracija smatrala da nisu ništa bolje kvalifikovane“, kaže Olmond. Rezolucija EP potencijalno je opasna za Srbiju najmanje iz dva razloga. Jedan je da, iako ne postoji jedinstvena politika EU prema Kosovu, ona može biti argument da se pred Srbiju status Kosova stavi kao dodatni uslov. A drugi razlog je to što ona izbija jedini realan i čvrst adut koji Srbija danas ima - mogućnost da blokira učešće Kosova u međunarodnim institucijama pre svega u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Druga rezolucija, ona u Savetu Evrope, u kojoj se pokazuje zabrinutost zbog stanja ljudskih prava na Kosovu, potvrdila je dezorjentisanost međunarodne zajednice u pogledu južne srpske pokrajine. Ona se može smatrati neuspehom međunardone zajednice u rešavanju pitanja Kosova, a bez obzira na to profesor Simić smatra da se ne može očekivati da SAD promeni svoje mišljenje. „Jer velike sile ne bi to bile da menjaju svoje mišljenje“. Krajnje pesimistična rezolucija o stanju ljudskih prava ostaje, međutim, na neutralnom stavu prema nezavisnosti Kosova. A srpska delegacija je smatra velikim uspehom, jer Savet Evrope čine i one zemlje koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost. „Da se statusna neutralnost ugradi u rezoluciju bilo je pitanje od konkretnog državnog interesa i za to smo se izborili. Svaka naša primedba u raspravi pred komitetima je usvojena i ovu ćemo rezoluciju moći da koristimo u daljoj diplomatskoj borbi za KiM“, kaže Nataša Vučković, predstavnica srpske delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Iako Srbija nije u potpunosti sprečila nova priznavanja Kosova, usporila ih je (od početka 2010. godine Kosovo je priznalo pet zemalja). Još je samo 69 od 192 zemlje članice UN, podleglo pritiscima daleko snažnijim od mogućnosti srpske diplomatije. Na simboličkoj ravni mogućnosti Srbije u trci sa vremenom i borbi sa gigantskim protivnikom, slikovito su dočarane kada je i FIFA, na čijem se sajtu trenutno koncentrišu „informacije od najvažnijeg značaja za planetu“, dan nakon što je naša reprezentacija ispala sa Svetskog prvenstva u fudbalu u svom biltenu objavila kartu Srbije bez Kosova. Ni ta izgubljena trka, međutim, nije nevažna kako bi se dalo pomisliti.  Podsmeh međunarodnom pravu Dejvid Čendler, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vensminster Izjave u kojima se kaže da integracije Srbije i status Kosova nisu odvojeni procesi, iako se donedavno tvrdilo da priznavanje Kosova nije neophodno da bi Srbija postala članica, za Dejvida Čendlera, profesora međunarodnih odnosa na britanskom Univerzitetu Vensminster, dokaz je pritiska da Srbija prizna jednostarno proglašenu nezavisnost Kosova. - Ali, EU je podeljena u vezi sa tim pitanjem i ne želi da rasprava o statusu utiče na njihov odnos prema Kosovu, pa je malo verovatno i da će EU, kao takva, nastaviti otvoreno da insistira na tome da Srbija prizna. Odbor za spoljnu politiku je, takođe, usvojio rezoluciju o perspektivama članstva Kosova u kojoj se članicama preporučuje da poštuju jedinstvenu politiku prema Kosovu, a Srbiji da bude pragmatična u tom pogledu. Ali, jedinstvena politika ne postoji. Šta se, zapravo, očekuje od Srbije ovom rezolucijom? Strahujem da je Evropskoj uniji zadovoljstvo da radi na statusu Kosova kao na „izuzetku“. Tako ona neće dozvoliti da ilegalnost priznavanja Kosova stane na put njenoj rastućoj kontroli nad zapadnim Balkanom. Uprkos nedostatku jasne politike u pogledu statusa Kosova, EU će pritiskati Srbiju da se ponaša baš kao i EU sama - da gura nelegalnost situacije pod tepih. Što će reći, pritiskaće Srbiju da se ubrzano ponaša kao da je Kosovo nezavisno bez formalnog priznavanja od strane Srbije. Ima li Srbija šanse da uprkos snažnom protivljenju SAD, izdejstvuje nove pregovore o statusu? Ova situacija je najgora moguća i veoma zbunjujuća za svaku zemlju koja bi se u njoj našla, jer, uopšte, ismeva međunarodne konvencije i onemogućava jasnost političke odgovornosti u odnosima EU sa zapadnim Blakanom. A politička odgovornost je tema koja je od vitalnog značaja za zemlje koje, poput Srbije, teže članstvu u EU.