Kuća sa okućnicom (7)

Pre trideset godina napisao sam i objavio sonetni venac, pod nazivom KUĆA, posvećen roditeljima Milesi i Mihailu. Pisan je ijekavicom i u formi narodnih poslovica. Moji roditelji su tim jezikom i u toj formi bratu i meni davali savete, kada su želeli da ih ozbiljno shvatimo i zapamtimo. Ja sam te savete dopevao i složio u petnaest klasičnih soneta. Bilo je to vraćanje emotivnog duga roditeljima i zavičaju, ali i pokušaj da blago koje su oni meni darovali prenesem dalje, svojim sinovima, i još dalje - svojim čitaocima. Želeo sam da čvršće spojim dva različita vremena, dva načina mišljenja, dva stila vaspitanja, dva etička i estetička sveta. Sada, posle trideset godina, učinilo mi se lepim i nadasve korisnim da objasnim savremenom čitaocu neke reči i neka suštinska značenja poruka u sonetnom vencu KUĆA. A biće svakako i literarno zanimljivo pročitati kratke zapise o poreklu pojedinih stihova iz ove sonetne građevine. To prozno dograđivanje nazvao sam OKUĆNICOM. TREĆA PJESMA Lasno steći lašnje sagubiti Prelivodi ne daj u dvorište Vatru vatrom ne moreš ubiti Radin ima šta neradin ište Nije đedo bijel što je zima Lukav čoban vodi a ne ćera I batina dva porupca ima Idi kišom nisi od šećera Tuđa ruka leđa ne počeša Utišani kad se zakomeša Ne daj srcu daleko iz grudi I drvo bi otišlo da more Od najgoreg ima jošte gore Eno krša ako šta zagudi PRELIVODI NE DAJ U DVORIŠTE Došla struja u LJubiš, došla televizija, telefon došao, pa sa njima došle i reklame. - Vidiš li, bolna, šta prikazuju na televizoru? Neka agrokoka snese za dan deset jaja, - priča Slavka našoj majci. - Pušti, bogati, Slavka te dokolice, zar vjeruješ sve šta ti televizor kaže? - Ja bogami vjerujem, što da ne vjerujem. - Zato što lažu. - Onda i tvoj sin laže, Mico. - Laže, nego šta radi. Sve su ti to prelivode, moja Slavka. - Svedno, ja bi voljela jednu taku kokoš, tu agrokoku. - A ja bi voljela da bacim ovaj televizor na bunjak, da ga ni u dvorištu ne gledam. VATRU VATROM NE MOREŠ UBITI U Čajetini stanujemo kod babe Mare. Drvena kuća u centru varošice, lepo dvorište. Milivoje, Marko i ja, i jedan dečak iz Dobroselice, Milan. Pomažemo baba Mari u svemu. Zimi joj cepamo drva, idemo u prodavnicu da kupimo šta treba. I lepo se slažemo, branimo jedan drugoga. Zovu nas „Baba Marina vojska”. Jednog dana smo se nešto zakačili sa braćom Pekovićima iz Semegnjeva. Pravimo planove kako da ih izdevetamo, da im se osvetimo. Baba Mara sluša naše dogovore. - Đeco moja, mante se toga, ne morete vi vatru vatrom utuliti, samo ćete je još više razgoreti. Poslušali smo baba Maru, jer je i ona nas u svemu slušala. RADIN IMA ŠTA NERADIN IŠTE U vreme kolonizacije Periša s Bukava se odselio u Banat, gde je dobio zemlju da obrađuje, a njegovo imanje u LJubišu je pripalo Zemljoradničkoj zadruzi. Perišin sin Milan je tamo izrodio decu, LJiljanu i Peru, i preselio se u Vršac. Bio je nekako „na svoju ruku”, kako je narod govorio, nije mogao ni sa najrođenijima, i tako je zaradio nadimak DŽule. Jednog dana DŽule se pojavio u LJubišu sa željom da na svojoj očevini ponovo živi. Zadruga nije imala pravnog osnova da mu to omogući. On se malo bunio, ali nije imao kud, pa je kupio plac i napravio kuću, malo podalje od Bukava, a pobliže groblju u Prentovoj strani. Bio je ćutljiv i LJubišani su ga izbegavali. Sreli smo se na putu i on me zamolio da dođem kod njega da o nečemu popričamo. Otišao sam. On se zauzeo da istraži poreklo imena našeg sela LJubiša. Pokazuje mi jedan spomenik koji je našao u groblju iz 1747. godine. Nečitak natpis, pa se mučimo da ga rastumačimo. Dogovorismo se da sarađujemo, dok to ne dokučimo. Na kraju ga pohvalih kako je napravio lepu kućicu, i uredio okućnicu, sa puno ruža. Ne hvaleći se, nego kao usput on reče: - Radinu čoeku je lako da ima, a neradin mora da traži i prosi. To je onaj odozgo tako udesio. Otišao sam od njega u nedoumici: čime li je zaslužio onaj ružan nadimak? NIJE ĐEDO BIJEL ŠTO JE ZIMA Dvadesetog januara, na Jovanjdan, najpre nam na slavu dođe očeva „tazbina”, majčina rodbina iz Gostilja, deda Stevan i Majka Jovanka sa ukućanima. Mi deca se radujemo rođaku Marku, i odmah bismo napolje, da se grudvamo ili sankamo. Ali deda ne dozvoljava dok nas dobro ne ispregleda. On ima neverovatnu sposobnost da na prvi pogled proceni da li smo bolesni ili nismo. Tek kad on kaže možemo na sneg. Ubrzo stiže i deda Božo sa svojima. On nije ozbiljan kao deda Stevan, odmah počne sa nama da peva i da nas uči neke nove psovke. I on je imao jednu lepu sposobnost: postavljao nam je obična pitanja pevajući na neku ariju koju je na licu mesta izmišljao: - Kako si mi danas, LJube moj? Naravno, svaki put, instinktivno i ja sam odgovarao pevajući, obavezno tom istom intonacijom: - Dobro sam ti danas, đedo moj! - Nešto si mi osjedio sinko. - Nisam sijed, to je samo snijeg! - I meni je po glavudži snijeg! - Nije snijeg, đedo, ti si sijed. Milivoje i Marko su se iznajpre smijali, a onda bi se i oni pridružili u pevanju, sve dok se majka ne pojavi na vratima sa podbočenim rukama. Deda bi pogledao, pa pokazao prstom na nju i prošaputao: - Znate li koje je ono slovo? - Znamo, F. - Fajront. LUKAV ČOBAN VODI A NE ĆERA Sanjam jedne noći kako se vraćam iz Careva polja sa govedima i konjima. Cvetko ide napred, on je pametan konj, zna put, a za njim idu krave i junad, pa na kraju kobila Cura. Ja se Curi držim za rep, ona je mirna, neće se ritnuti, a mene to spasava da se ne plašim. Mrkli je mrak, ali u snu ja primećujem da ne idemo pravim putem niz Bučje, da smo zabasali na neku drugu stranu, kroz neku nepoznatu šumu. Počinje da me hvata bojazan da sasvim ne zalutamo. Puštam Curin rep i trčim napred, prestižući goveda. Stižem na čelo i vidim da nema Cvetka. Umesto njega ide jedan patuljak, pravi patuljak sa kapom na glavi, kao onaj Snežanin iz bajke. - Gde je Cvetko? - pitam ga zadihano. - Ja sam Cvetko, - kaže patuljak. - Ali ti nisi konj, ti si čovek. - Kakav bre čovek, ja sam konj, samo mali, sad se zovem Poni. - Poni, gde je Cvetko? - pitam u panici. - Pojeli ga kurjaci. Počnem da plačem. Cvetko je moj konj, Cura je Milivojeva. Šta da kažem kod kuće? Patuljak me dodirnu rukom: - Moraš biti lukaviji čobanin, pa voditi konja, i plašiti kurjake, a ne skrivati se Curi pod suknju. - Cura nema suknju. - Svaka Cura ima suknju, - reče mi patuljak oštro. Okrenuh se, i to više nije bio patuljak nego Cvetko. Zagrlih ga i povedoh dalje, putićem koji mi je odjednom bio potpuno poznat. I BATINA DVA PORUPCA IMA U Čajetini kod ujaka Ratka, veterinara, razgovaramo o batinama u školi i u porodici. Ujna Bosa tvrdi da je ponekad potrebno pripretiti prutom detetu, ali ga nikako ne treba tući. - DŽabe ti je to, od prijetnje nema ništa, - uverava je ujak. - Šta pričaš, čoeče, kad si ti digo prut na Zvonka, samo si mu prijetio. - Nije tačno, ponekad ga je i upotrebio, - dobaci Zvonko. - Ne laži, kad sam ga upotrebio? - začudi se ujak. - Eto vidiš, zaboravio si. - Lažeš, pa nek si mi sto puta sin jedinac. - Ne lažem ja što sam ti sin jedinac, nego što si ti malo sklerotičan. - Pa ti je moja skleroza alibi da lažeš? - Da te podsetim... Naljutio si se kad sam ti reko da i batina ima dva kraja... - Kako da se ne naljutim? Ti bi na oca jedinca digo batinu?