Politika uz čaj

Amerikancima je „malo dosta“ američke vlade i svega što ih je dovelo u Veliku krizu. Faktografski: početkom šezdesetih godina prošlog veka oko 80 odsto Amerikanaca je imalo poverenja u svoju vladu. Na kraju prve decenije drugog milenijuma takvih ima tek nešto više od 20 odsto. I posle isfabrikovane obamomanije, vrhunski spinovanog procesa pri izboru poslednjeg američkog predsednika, usledio je odgovor američkog društva. Tea Party Protests je pokret nezadovoljnika koji žele da se oslobode „vladinih agencija koje štite njihovo zdravlje i imovinu ... da budu slobodni od eksperata koji misle da znaju više nego što znaju; da budu slobodni od političara koji niti pričaju niti izgledaju kao što rade (ni Barak Obama)“, napisao je Mark Lila, istoričar ideja. Ovaj populistički pokret, koji ni danas nema vođu, nastao je u 2009, a ime „čajanka“ (Tea Party) je dobio iz namere da se poveže s poznatim istorijskim događajem iz 1773. – protestom američkih kolonista protiv poreske politike britanske vlade prema koloniji. Da bi prekinuli kolonijalno favorizovanje britanske kompanije u prodaji čaja kolonisti su upali na britanske brodove i uvezeni čaj bacili u more. „Bostonsko pijenje čaja“ je jedan od uvoda u američki rat za nezavisnost iz 1776. Ili, Američku revoluciju. Spektakl je zauvek upamćen kao „Bostonska čajanka“. „Pokret čajanka“ (Tea Party Movement) sada je reakcija srednje klase na krajnje neizvesne intervencije američke vlade na „pucanje balona“ (slom u Volstritu 2008), na „stimulativni paket“ kojim je pomoć onima koji su doveli do krize stigla iz državnog budžeta i na Obamine „zdravstvene reforme“. Protesti su se prvo održavali širom Amerike, neko se setio „mahanja kesicama čaja“, a televizija Foks, koja je jedva dočekala kritiku Obaminog „socijalizma“, objavila je u februaru 2009: „Vreme je za čajanku.“ NJut Gingrič, poznati konzervativni političar, neka vrsta uzora pokreta, rekao je da je Tea Party Movement „naša šansa za usmeravanje našeg besa i naša opozicija ka neozbiljnim politikama i političarima u Vašingtonu nesposobnim da reše probleme“. Pokret je, inače, inspirisan Gingričovim „Ugovorom s Amerikom“ ponudio svoj „Ugovor od Amerike“ od 10 tačaka. Istraživanja pokazuju da jedan od pet Amerikanaca (18 odsto) podržava „čajanku“. Pokret je kao i svaki populistički otpor institucijama mešavina velikih zahteva i prizemnih priča. Pokret koji okuplja 89 odsto belaca, prema neznatnih jedan odsto crnaca, promoviše „tvrdnje da bi američki predsednik mogao da bude ’ilegalac’ koji je upotrebom ustavnih pravila ubačen u Belu kuću“. „NJuzvik“ javlja kako je govornik na skupu u Nešvilu objašnjavao gomili da je mesto „Obaminog rođenja misterioznije od rođenja Isusa Hrista.“ Iz te priče se izvlače zgodni zaključci da je „Obamina kandidatura zavera lidera Novog svetskog poretka, koja će američki narod odvesti u globalno ropstvo“. Tu je i strah od ugroženosti suvereniteta SAD, jer će „svetska socijalistička diktatura biti vođena iz Ujedinjenih nacija sa Menhetna“. Začin je „aktuelna priča“ kako će liberali „razoriti dolar“, pa svoje dugove platiti bezvrednim papirima, a onda će „stvoriti novu valutu amero za NAFTA uniju, u kojoj su još Kanada i Meksiko“. Bar petina stanovništva podržava „čajanke“ i to ne bilo koja petina: pripadaju višoj srednjoj klasi, natprosečnog su obrazovanja, prosek starosti oko 45 godina. Teme koje pokreću, inače, vrlo su vruće u Americi dubinski uzdrmanoj Velikom krizom. Oko 52 odsto Amerikanaca vidi u Obaminim intervencijama „socijalizam“, što u ovoj zemlji zvuči neuporedivo „opasnije“ nego u Evropi. „Čajanka“ je, u stvari, odgovor konzervativne Amerike na krizu. Svojevrsna pobuna srednje klase koja je „stabilizator“ kapitalističkih društava. Oni naginju republikancima. Ali u „izranjavanoj Americi“ nepartijski protest je mnogo ozbiljnija poruka. Zato se pokret „godina njihovog nezadovoljstva“ ne pretvara u organizaciju.