Bura i beštije

Seća li se još neko onog filma Živka Nikolića, „Beštije“ u kome dune jugo, pa meštani načisto prolupaju. Izgleda da u Srbiji sve češće duva jugo ili nekakva još nezdravija vetruština. Dva-tri meseca stvari se odvijaju koliko-toliko normalnim tokom, a onda se sve surva u bujicu teško objašnjivih društvenih zbivanja. Pa da krenemo. Predsednik Republike je izjavio da je, eto, zabrinut za privatnost građana, ali je ipak potpisao zakon kojim je Bezbednosnoj agenciji omogućio „nepristojno“ veliku kontrolu nad pučanstvom. Ja, recimo, nikada nisam imao strah od Udbe i Udbinih prisluškivanja. Em sam verovatno bio bezbednosno „neinteresantan“, em ne bio niko u koži mučenika koji bi po zadatku morao da prisluškuje razgovore između, recimo, mene i mog druga Branka Kukića kad oko dva noću krenemo u „geopolitičku“ zajebanciju i prekompoziciju domaće politike. Tu se pominju Belmondo, Lepa Brena, čuveni Dabić, posleratni predsednik opštine Požega, papa Pavle II, Žika Obretković i Markiz de Sad. Mada, ne bi bilo loše da je to snimljeno. Vredelo bi pročitati. No, dobro. Neke stvari ne mogu da razumem. Sa jedne strane naša se država naoko uljuđuje. Evo prezident podržao gej paradu i primio nekoliko gej aktivista, ugostio stripadžiju Somborca i pročaja, a nekako paralelno sa tim se događaju stvari – ona famozna pisma iz Bora, na primer – koje su prestale da se događaju još za Miloševićevog vakta. Taman pomisliš: sada se u miru može krenuti ka opštem prihvatanju stava da gej parada nije pitanje seksualnosti, nego ljudskih prava, koja podrazumevaju i pravo na privatnost, kad eto, usvaja se zakon. Ode privatnost Bezbednosnoj agenciji na poverenje. Zašto je to razlog za zabrinutost i pored svih razložnih uveravanja da BIA mora da ima neka diskreciona prava? Zato što je u ovoj zemlji nemoguće kontrolisati jednu važnu, ali javnu i dobroćudnu instituciju kao što je pošta. Pa će sad, je li, kontrolisati tajnu službu. Opet mi ga sašio Đura. Utom izbi i skandal sa fiktivnim univerzitetima državne sekretarke za kulturu koju pod hitno smeniše, ali ne odgovoriše: kako su je tu postavili? Valjda pri zapošljavanju moraš da podneseš neke dokumente? Ko zna koliko još Nadica sedi kojekuda? Ko zna šta se još iza brda valja. I šta će se tek dovaljati. Nema druge nego menjati politički sistem. Ne mislim na ovaj papirnati koji je, uprkos manjkavostima, sasvim OK. Treba menjati onaj sistem koji decenijama funkcioniše iza, sada već sasvim providnih, paravana države. Govorim o „burazerskom pluralizmu“ – veoma komfornom za vladajuću klasu, a krajnje neudobnom za ostatak naroda. Istrošenost tog sistema je toliko očigledna da – uprkos tome što raspolaže svim polugama moći – politička elita više nije u stanju da prikrije sveopšte pucanje po šavovima. Kada se ono otcepilo Kosovo, intuicija mi je dosta tačno predočila budući razvoj stvari. Fokusiranje svih resursa i ogromnog dela političke energije na jednu „odsutnost“ neizbežno je morala rezultirati u opustošenju ostatka Srbije, pa sa distance od nešto više od dve godine vidimo da je u Koštuničinoj Srbiji vaistinu bilo više reda i poretka nego u ovoj u kojoj danas živimo. Igrom slučaja imao sam priliku da provedem četiri godine u zemlji sa sličnim i težim problemom. Kipar je bio izgubio trećinu teritorije. Ni dan-danas Kiprani ne odustaju od celovitosti ostrva. Kako stvari stoje, mogla bi se uskoro i uspostaviti. Ali Kiprani u odbrani severa nisu demolirali Nikoziju, niti su spaljivali trafike i ambasade. Progutali su gorku pilulu i od ostatka Kipra napravili bogatu i uspešnu državu. E, kamo lepe sreće da postignemo polovinu od toga. Na taj način, prilježnošću i strpljenjem, popravili su svoj položaj, pa tako „Tursku Republiku Severni Kipar“, priznaje samo Turska, a Kosovo je priznao popriličan broj država. Šta ja, zapravo, hoću da kažem? Budući da raspolaže realno ogromnom vlašću – što nigde nije dobro ali je ovde tako – predsednik bi Tadić trebalo da porazmisli zašto mu ta vlast curi iz ruku, ali ne u korist neke druge političke opcije, nego u provaliju bezvlašća. Jer borski skandal nije, kako oštećeni vide, izborna krađa; to je bezvlašće. Činilo se ono u ime očuvanja ove ili instalacije neke druge vlasti – potpuno je svejedno. Red i poredak se ne mogu zavesti neredom i besporetkom. Zapošljavanje istopartijskih srednjoškolaca na mesta koja zahtevaju fakultetsko obrazovanje, nije greška srednjoškolki, nego manjkavost sistema burazerske partokratije. Pa u tom smislu, bilo bi bolje da je predsednik umesto Somborca, inače simpatičnog momka, u predsedništvo pozvao (nabrajam nasumično) Vesnu Pešić, Vojina Dimitrijevića, Ivana Torova, Srđu Popovića, Mišu Vasića, Svetlane iz „Peščanika“, Dubravku Stojanović, Dragoljuba Žarkovića i mnoge druge, a da je na istu sedeljku pozvao i tzv. „nacionalnu inteligenciju“. Mada sumnjam da bi ovi potonji došli, jer ti ne idu na mesta gde nije sve sam go Srbin i istomišljenik. I onda, kad se posluži kafa i rakija, da prezident lupi rukom o astal i upita: „Šta nam je, dame i gospodo, raditi?“ Spisak je, kao onaj iz „Fame o biciklistima“, nepotpun. Lako bi se dao sastaviti. Ali ako Boris misli da će se iz ovog belaja izaći oslanjanjem na snagu DS-a ili svejedno koje druge partije, onda ne misli dobro. Političke partije su operativni ešeloni jednog važnog posla u koga treba da se upregnu sve raspoložive intelektualne energije. Ako li se političke partije uortače sa tajkunima, ako u tom ortakluku ugledaju obostrani interes koga predstavljaju kao „nacionalni“, onda će mast da ide u propast. Jer, šta ćemo, počem, dobiti predsednikovom podrškom gej paradi ako ekstremističke grupe izađu na ulicu i naprave pokolj. Šta ćemo dobiti eventualnom smenom direktorke neke pošte, kada će opet brzo doći neki izbori i uslediti novi pičvajzi. A šta dobijamo smenom srednjoškolke posle koje će doći neka druga. Ja doista ne vidim način kako će se u ovoj inerciji i relativizaciji svega i svačega uspostaviti realan sistem u kome politika neće biti najbrži način za bogaćenje i promociju, nego posao težak i odgovoran kao i svi drugi. Lepo napisa pre neki dan Miroslav Prokopijević da korupcija izrasta iz neodgovornih politika. Tamo gde političari nisu korumpirani, jamačno neće biti korumpirani ni lekari, ni taksisti ni marksisti. Ili će bar biti podnošljivije korumpirani. Koliko, eto, da ne usmrćuju pacijente citostaticima ne bi li inkasirali neku kintu više. Sad, što je Tadiću (za koga mislim da nije korumpiran) zapalo da predsedava Srbijom u trenutku žestokog posrnuća, to je istorijski usud. Neka misli šta mu je činiti.