Doktori i „donori”

Jedinu svoju uspešnu utakmicu na Svetskom fudbalskom prvenstvu naša reprezentacija je odigrala u Port Elizabetu, na stadionu koji se zove „Nelson Mandela”. Izveštači na radiju i televiziji svi odreda su govorili „Mendela”. Nelson jeste englesko ime, ali prezime Mandela nije englesko, i nikakvog razloga nema da se „a” izgovara kao „e”. U Beogradu, roditelji nesretnog Brisa Tatona došli su na suđenje njegovim ubicama. U medijima je očevo ime objavljeno kao Alan, a majčino kao Suzan. Alan bi bilo na engleskom, a na francuskom je Alen (da li se iko još seća izvesnog Alena Delona?). Francusko U kod nas se prenosi kao I, dakle Suzanne je Sizan, isto kao što je Gustave – Gistav, Hugo – Igo, Dupont – Dipon i tako dalje. Englezi i Amerikanci, međutim, u tim imenima izgovaraju “u”, a to znači da i mi moramo da pređemo na “u”. Uostalom, zašto bi majka tamo nekog ubijenog navijača imala veće privilegije nego reditelj Lik Beson, kod nas najčešće nazvan “Luk”, ili teniserka Žistin Enen, u svim našim sportskim rubrikama prekrštena u “Žastin Enan”? Na Radio Beogradu, jedna voditeljka emisija klasične muzike najavljuje kompoziciju u izvođenju Bavarskog simfonijskog orkestra, pod vođstvom “Rafaela Kjubelika”. Ima dosta Amerikanaca koji se prezivaju Kjubelik, ali svi su oni poreklom Česi, Kubelik je češko prezime, a Čeh je bio i dirigent Rafael Kubelik, sin slavnog violiniste Jana Kubelika. Sve te voditeljke su bez sumnje završile Fakultet muzičkih umetnosti, gde su učile da se stari instrument s dirkama, preteča klavira, zove čembalo, klavičembalo ili klavsen; ali one danas ne upotrebljavaju nijedno od ta tri imena, nego ga zovu po engleskom “harpsihord”. Učile su da tonalitete nazivaju Ce-dur, Ef-dur, Ge-dur i slično, ali danas im zvuči modernije da najave “Tokatu in Ce”, “Koncert in Ef” ili “Rapsodiju in Ge”. U muzici je odavno prihvaćen italijanski kao jezik u međunarodnoj upotrebi, mi smo najveći deo muzičkih termina primili iz nemačkog, ali nam stvarno nije potrebno da ih sad naknadno prevodimo na engleski. Nijedan ozbiljan lingvista danas se ne zalaže za purizam, za “čišćenje” jezika od stranih reči na način kao što to čine Hrvati. Ovde, međutim, nije reč o tome, nego o (ne)znanju i o opštoj kulturi. Ako namršteni doktor Haus, u seriji na TV Avala, u prevodu kaže da pacijentu “treba izmeriti nivo sodijuma u organizmu”, to pokazuje da prevoditeljka nema potrebna znanja ni iz srpskog, ni iz engleskog, ni iz srednjoškolske hemije, inače bi znala da se taj element, osnovni sastojak kuhinjske soli, u srpskom zove natrijum. Zdravstvene organizacije sve češće nas pozivaju da budemo “donori organa” i da uzmemo “donorsku karticu”. Mi smo ranije govorili o davaocima krvi, davaocima koštane srži i slično, a imamo i imenice darodavac i darivalac. Kad se njima pridružio latinizam donator, to nije bilo suvišno, utoliko pre što on dolazi sa imenicom donacija, za koju nemamo pravu domaću zamenu. Donor je, međutim, samo engleski oblik od donator, i ne služi savršeno ničemu, osim da pokaže kako smo zaboravili latinski, kako ne vodimo brigu o srpskom, a u ušima nam po ceo dan bruji engleski.