Kreativni očaj zbog bahate vlasti

Gledanost „Farme“ nije merilo uspešnosti i kvaliteta televizije na kojoj se emituje, već Beogradskog univerziteta i SANU - rekao je Ivan Tasovac, čelnik Beogradske filharmonije, koja je nedavno promovisala slogan svoje naredne sezone, programe i na Brajevoj azbuci. Zanimljivo, više od dve trećina karata za njihovu narednu sezonu je rasprodato, a Ivan Tasovac, kojim su se nedavno bavili i hrvatski mediji, za NIN govori o Filharmoniji, stanju u ovdašnjoj kulturi, filantropiji… Na opasku da je pretprošlogodišnju sezonu najavio motom “Sviramo po kućama, svadbama, razvodima i krštenjima i sahranama”, prošlogodišnju “U inat svima i uprkos svemu”, a da predstojeća sezona ima slogan na kineskom, Ivan Tasovac, kroz smeh, kaže: ”Pa, jesmo se razumeli? Verovatno ste primetili da kupovinom sezonskih karata za koncerte Filharmonije dobijate samo karte za koncerte Filharmonije. Ni manje ni više. Nešto mi nije blizak ovaj manir prodaje kompakt-diskova i karata za koncerte uz  besplatne mobilne telefone, SMS poruke, prašak za veš ili autobuski prevoz za publiku, od kuće do koncerta. Pametni ljudi su mi rekli da se to zove krosmarketing i da je to oproban način za podizanje market-šera. Pretpostavljam da su u pravu. Uostalom, da oni nisu pametni, ja ne bih ni saznao da postoji market-šer. I ne samo da postoji već i da se diže. E sad, kad smo već kod dizanja, meni se, ovako staromodnom, čini da motivisanje ljudi da kupe malo muzike, bilo kog žanra, uz besplatna sredstva za higijenu, ima više veze sa artističkom  impotencijom nesigurnih u svoj proizvod, nego sa tržištem. Ali, ruku na srce, ako imate svoje patrone u vlasti, ne morate ni da razmišljate o tržištu ili kvalitetu. Pošto to kod filharmoničara nije slučaj, mi prodajemo samo karte za naše koncerte, i za prvih deset dana pretprodaje prodali smo više od polovine svih karata za sezonu 2010/2011. Pre nekoliko dana u hrvatskim medijima je osvanuo naslov „Ivan Tasovac - savjeti za spas Zagrebačke filharmonije“ o vama, a u tekstu se kaže da je došlo vreme da vi podučavate hrvatsku/zagrebačku filharmoniju šta i kako treba raditi, a ona je decenijama bila visoko iznad Beogradske? Nisam sklon preteranom nacionalno-romantičarskom zanosu u poređenjima naše filharmonije sa bilo kojom u regionu, makar i u našu korist. Ali, izbegavajući da na tuđem terenu kritikujem naše prilike, u tom intervjuu nisam rekao koliko sam zabrinut jer sam odavno svestan da je dobar deo naše inventivnosti i duhovitosti posledica kreativnog očaja zbog kontinuirano bahatog odnosa vlasti prema institucijama i građanima. Ali OK, takvi su nam zapali. Ipak, reklo bi se da sve skupa izgleda kao dobro vreme za Beogradsku filharmoniju? Jeste. I ja ne bih da trujem u tom, nesporno dobrom trenutku, ali, umesto fokusiranja pažnje na komplimente koje Filharmonija dobija zbog kvalitetnih sezona, siguran sam da bi za ovdašnje institucije od mojih „poduka” zagrebačkim prijateljima bilo korisnije da naša štampa, ponukana hrvatskim tiskom, zamoli ministra kulture Hrvatske da „posavjetuje svog srbijanskog kolegu“ o načinu finansiranja institucija od nacionalnog značaja. Ili konkretno: kako to da Zagrebačka filharmonija ima trostruko veći budžet od Beogradske, a muzičari duplo veće plate nego njihove beogradske kolege. U vreme poslednje posete Zubina Mehte, zahvaljujući i njegovom obraćanju predsedniku Tadiću, kao i ukazivanjima na očigledne vrednosti Filharmonije, doneta je odluka o gradnji koncertne dvorane. Dokle se stiglo? Za sada se razmatra nekoliko mogućih lokacija za novu koncertnu dvoranu Beogradske filharmonije, koja je, istina, uvrštena u dokument razvojne strategije grada. U pomenutom tekstu hrvatskih medija “optuženi ste” za ozbiljne ideje i vizije, koje umete da začinite “manguplucima”, što je okarakterisano kao više nego dobar spoj. Principijelno, to otvara pitanje mere, vrednosnog sistema u kome živimo, sadašnjih idola..? “Smišljeno drsko i agresivno izvesna vrsta titularnih intelektualaca već godinama uspeva da proturi nerad i nedarovitost pod zaštitnim znakom lažne ozbiljnosti. Najzad je ovaj način pakovanja misli postao dominantan i čak obavezan stil domaće kulture. Grč se predstavlja kao dostojanstvo, naduvenost služi za zastrašivanje argumenata, kruta suvoparnost postaje sinonim vrednosti.“ Šta danas nije aktuelno u ovim rečima Dragutina Gostuškog, nastalim pre četiri decenije? A, pošto se naša intelektualna elita uglavnom i dalje čvrsto drži tog manira, za mene je ona, čak više nego političari, odgovorna za cvetanje pseudovrednosti. Tako da gledanost „Farme“ nije merilo uspešnosti i kvaliteta televizije na kojoj se emituje, već Beogradskog univerziteta i SANU. A naspram toga, mangupluk je čist intelektualni stav. Poznati ste po tome da se ne libite da nadležnima i vlastima kažete šta mislite. Kako danas vidite situaciju u kulturi (i šire)? Selektor fudbalske reprezentacije možda ne mora da se stidi svojih 125.000 evra mesečno, ali bi u narednom periodu mogao bar da nas poštedi patriotskih izliva emocija. Pretpostavljam da je visina poreza i doprinosa na njegovu platu, koje FSS verovatno plaća, glavni motiv što Krkobabić pasionirano voli ekipne sportove sa loptom, umesto da šeta po Kalemegdanu. Istovremeno, plate svih zaposlenih muzičara, menadžmenta i administracije u Filharmoniji ova vlast je vrednovala sa 73.626 evra mesečno, sa sve porezima i doprinosima, koje uredno plaćamo. To ne govori ništa o Filharmoniji, ali govori puno o njima. Za to Antić ne treba da se stidi. Za nadležne nisam siguran. Šta nam donosi Filharmonija u predstojećoj (kineskoj) sezoni? - Jesen, Zima, Proleće, Nove godine, Crno-beli i Hod po žici, to je šest ciklusa, po pet koncerata, koji predstavljaju sezonu 2010/2011. Novi šef, dirigent Muhai Tang i 71 umetnik iz 26 zemalja, na 30 koncerata, izvešće 98 dela od 63 kompozitora. I sve to po ceni karata koje ne uključuju besplatne SMS poruke i deterdžent. A kako ste onda formirali cene? Fondacija BF Zubin Mehta je presudno uticala na formiranje ovakvih cena za naše pretplatnike. Računali smo ovako: prosečna cena karata top orkestara u Americi - konkretno u Pitsburgu, gradu veličine Beograda - je 28 dolara po koncertu. U odnosu na srpska primanja i troškove života ekvivalent je oko 400 dinara. A onda proverite koliko koštaju karte Filharmonije u pretplati i videćete u kojoj meri „se razumemo” sa našom publikom jer s njom delimo zajedničku sudbinu. A onda to uporedite sa cenama karata od više hiljada dinara drugih promotera, koji se takođe delimično ili u potpunosti finansiraju iz budžeta. Ako se ubrajate u onih manje od deset odsto imućnih građana, baš me briga, neka vas opaljuju po ušima. Ali, ako ste deo ostatka Srbije, znate šta vam je činiti. I kad ste u prilici, srdačno im, i u moje ime, kažite šta mislite o tome. Ima ih koji smatraju da je to filantropska cena? Nije filantropska, neko bi rekao samo da je odgovorna prema ljudima koji nas slušaju, a ja bih rekao da stvarno ne smemo da prodajemo karte po cenama koje vređaju, ne samo inteligenciju naše publike. Uostalom, danas je malo neukusno govoriti o filantropiji u Srbiji. Zašto? Zato što se ona kod nas najčešće meri u bombonijerama, kesicama kafe, flašama pića, prasencetu ili par stotina evra u koverti. Kada bi izračunali koliko se para potroši na te male znakove pažnje, videli bi da se radi o pozamašnoj svoti novca koja se dnevno donira pojedincima koji mogu da utiču na rešavanje nekog našeg problema. U normalnim okolnostima, ako bi postojalo poverenje prema institucijama, našu malu donaciju uplatili bismo na zvanični račun ustanove, na primer bolnice ili univerziteta i time stekli ugled dobrotvora. Ali u Srbiji, gde svaki dan niče nova korupcionaška afera, takvog poverenja ne može biti. Mi smo velikodušan narod, ali naše poverenje prema institucijama i državi je ravno nuli i zato smo se opredelili za model „individualnih donacija“, koje opravdano potpadaju pod zakonske sankcije i čine da se svi osećamo pomalo bedno. A moglo bi veoma lako sve da bude drugačije. Mislim da se razumemo.