Kuća sa okućnicom (8)

Pre trideset godina napisao sam i objavio sonetni venac, pod nazivom KUĆA, posvećen roditeljima Milesi i Mihailu. Pisan je ijekavicom i u formi narodnih poslovica. Moji roditelji su tim jezikom i u toj formi bratu i meni davali savete, kada su želeli da ih ozbiljno shvatimo i zapamtimo. Ja sam te savete dopevao i složio u petnaest klasičnih soneta. Bilo je to vraćanje emotivnog duga roditeljima i zavičaju, ali i pokušaj da blago koje su oni meni darovali prenesem dalje, svojim sinovima, i još dalje - svojim čitaocima. Želeo sam da čvršće spojim dva različita vremena, dva načina mišljenja, dva stila vaspitanja, dva etička i estetička sveta. Sada, posle trideset godina, učinilo mi se lepim i nadasve korisnim da objasnim savremenom čitaocu neke reči i neka suštinska značenja poruka u sonetnom vencu KUĆA. A biće svakako i literarno zanimljivo pročitati kratke zapise o poreklu pojedinih stihova iz ove sonetne građevine. To prozno dograđivanje nazvao sam OKUĆNICOM. IDI KIŠOM NISI OD ŠEĆERA I oca i mene i Milivoja baba Anika oslovljava sa „dijete”. Ocu je baba a nama prababa, pa ima pravo na to. U Prvom svetskom ratu poginuo joj muž i tri devera. Odmah posle rata 1919. godine umiru joj sin LJubiša i snaha Ivanka, Mihailovi roditelji, mladi, devetnaest i osamnaest godina. Anika je odgajila Mihaila, bila mu i baba i majka. Posle sve te Anikine muke ja sam nekako posebno srećan: Moji deda i baba i danas, posle devedeset godina, imaju devetnaest i osamnaest. To me hrabri i pomaže mi da budem pisac za decu. Babu Aniku je život školovao. Bila je puna narodne mudrosti, praktične i lekovite. Sećam se, šalje me u Mariće da od Anđelije uzmem mlin za kafu. Pada kiša napolju, i ja se nećkam. - Ajde, blago babi, pa da porasteš veliki! - Ali ja sam veliki, baba, neću dalje da rastem. - Oćeš, oćeš, blago babi. Tako mali se ne moreš oženiti. - Neću ni da se ženim. - Oćeš, oćeš, samo još malo da porasteš. - Pokisnuću, baba. - Pa nek pokisneš, nisi od šećera! TUĐA RUKA LEĐA NE POČEŠA Mica, naša majka, bila je vrlo aktivna članica AFŽ-a, Antifašističkog fronta žena. Hiljadu devetsto pedeset i neke godine ona odluči da ide na radnu akciju u Jabučki rit, gde se gradio veliki poljoprivredni kombinat „Beograd”. Otac je radio u Čajetini, u Opštini, nas dvojica smo išli u osnovnu školu u LJubišu. Imali smo stoke, dvadesetak ovaca, dve krave, dvoje teladi, tri svinje, kokoške... Neko je morao voditi računa o kući. Majka se raspitala, pa otišla u Jasenovo i dovela jednu devojku da se brine o stoci i o nama dvojici. Zvala se Kosana. Bila je uvek namrštena, kao da nije umela da se smeje. Uzalud smo se Milivoje i ja glupirali da joj izmamimo osmeh. Nismo je baš mnogo simpatisali. A ni ona nas verovatno. Kad se majka posle mesec dana vratila zatekla je i stoku i nas u prilično jadnom stanju. Majka je ćutala, samo se baki Jovanki požalila. - E moja Mico, tuđa ruka leđa ne češe. Bila ranije misliti šta ćeš zateći kad se vratiš - prekorno joj je odgovorila baka. Majka je, ipak, zadržala Kosanu, godinama je učila i naučila mnogim stvarima, opremila je i lepo udala. Čak se i nama na kraju umilila, pa smo je kao braća ispratili u novi dom. UTIŠANI KAD SE ZAKOMEŠA Našao sam kod dede Stevana na stolu knjižicu, pre bi se moglo reći - sveščicu, pod naslovom NEĆEMO RATOVE, koju je potpisao Miroljub. - Kako se preziva taj Miroljub? - pitam dedu. - Preziva se Tucović. To je naš Dile pisao. Dimitrija Tucovića smo smatrali svojtom, jer je naša Majka, baka Jovanka, iz Tucovića. Knjižicu je Dimitrije napisao 1914. godine, a izdala njegova Srpska socijaldemokratska partija, znači posle Balkanskih ratova, kad je već bio mobilisan. Kao socijaldemokrata borio se protiv rata, ali kao rezervni oficir nije to smeo javno pisati, zato je potpisao pseudonimom. Na jednom mestu, pod naslovom „Za koga se ratovalo”, Dile piše: „Bogataši su u rat poslali volove a sirotinja svoje sinove; kapitalista je odvojio kakvu ragu a sirotinjska majka jedinca sina. Sirotinja je ratovala po onoj staroj narodnoj istini: Gospoda su intendanti, A trgovci liferanti, Činovnici na stanici, Siromasi na granici: Krvcu liju, Turke biju, Da gospoda gospoduju, Bogataši da blaguju, Žene, deca da gladuju!” - Igrao se Dile glavom - kaže mi deda, kad sam mu pročitao. - Da su saznali, streljali bi ga. - Ali, deda, Dile je u pravu! - Dijete, upamti: pravo je samo pokvareno krivo! Zato je najbolje utišaniti, ne dizati prašinu kad počne vrtutma! NE DAJ SRCU DALEKO IZ GRUDI U avgustu mesecu na Ilindan održava se vašar kod crkve. Omladina se raduje, doći će bombondžije iz Čačka i sladoleddžije iz Užica. Majka nas kupa i pere kosu cijeđom. To je voda koja je, uz povremeno mešanje, prenoćila u velikom loncu sa pepelom. Oblačimo bele košulje, jer će biti i slikanja. Ja sam voleo da slušam trubače, da gledam kako momci i devojke igraju kolo. Upravo sam se spremao da se uhvatim u kolo, kad mi priđe, nekako neprimetno, jedna devojčica, nešto mlađa od mene: - Umeš li i ti ovo da igraš? - Umem, al neću! - odbrusih. - Ja ne umem, a volela bi da naučim, `oćeš li mi pokažeš? - Neću. - Što si takav? - pogleda me tužnjikavo, pa mi bi krivo što sam bio tako odbojan. Pokazao sam joj. Brzo je učila, i već posle pola sata hvatala se u kolo i igrala kukunješte i užičko. A onda se smejala i ljubila me, zahvaljujući se. Ceo dan smo proveli zajedno. Ona je sa tetkom došla iz Čačka, imaju rodbinu u Donjem selu, u Terzićima. Zove se Marijana. Dogovorili smo se, na kraju, da se opet vidimo na Veliku Gospojinu, kada je vašir na Smiljanskom brdu. - Smije li se znati ko ti je ona namigušica? - dira me majka kad smo pošli kući. - Marijana - kažem ozbiljno. - Opet ćemo se viđeti, uskoro. - Da se ti nisi... gledaj me vamo... da se nisi malo..? - uozbilji se i majka. - Pa šta ako jesam! - Neka, neka si, odakle je? - Iz Čačka. - Poslušaj majku, pričuvaj srce za neku našu, odavde. Đe je sebe Čačak! Đe je sebe (lokalizam) - daleko je. I DRVO BI OTIŠLO DA MORE Čistimo Murtenicu od granja i polomljenih stabala. Šumsko gazdinstvo plaća odraslima pedeset, a nama deci petnaest dinara dnevno. Nije težak posao, a raduje nas dnevnica. Milivoje će kupiti bombone, Janićije će pare dati Andriji, bratu, da mu kupi „nešta” u Užicu. Neće da kaže šta je to „nešta”. Za našu grupu čistača zadužen je Branisav „Ćopo”. Omladince tera da rade, da ne zabušavaju, a nama gleda kroz prste kad malo stanemo da se odmorimo. Onda nam se i on priduži. Pita nas jednog dana šta ćemo da budemo u životu. Ja kažem samouvereno: - Doktor. Milivoje ne zna šta će biti. - A ti, Janjco? - Ja ću da bidem Rus - kaže Janićije. - Pravilno - kaže „Ćopo”. - Treba bježati odavle, što dalje, nema sreće u Murtenici. I ovaj bor bi otišao, samo da more. OD NAJGOREG IMA JOŠTE GORE Deda Stevan se stalno hvali da je on najbolji lovac u Gostilju i okolini, ali drugi lovac, Velimir Tuzur, nikako mu to ne priznaje: - Ne moreš biti najbolji dok ne ucmekaš bar jednog međeda! I deda se zaricao i obećavao da će uskoro, da samo što nije, i da mora već jednom ubiti međeda. Baba Jovanka ga je jedanput preda mnom opomenula: - Stevane, ti znaš da si jednom imo međeda pred puškom, pa ga nisi ubio. - Kako da ga ubijem kad je bio u nevolji! Baba se prekrsti tri puta prema dedi i žalostivim glasom reče: - Bog s tobom, Stevane! Upitah babu zašto je Bog premetno čoeka u međeda? - Uprežo ga jednom da nogama mijesi ljeb, pa zato. Najgori je grijeh tako ljeb unižavati! - Ima, ima i gorega, Jolušino! - upade deda, gledajući u mene. - Ja za gorega od najgorega, vala, ne znam. - E pa evo da sad znaš, gori grijeh od najgorega je nemati od čega mijesiti ljeba!