Špijuni u kratkim pantalonama

FBI nije bio lenj, i dok su Obama i Medvedev, Amerikanac američki neformalan i Rus uočljivo šarmiran, obedovali čizburger i uzgred i krčili put vizijama o rusko-američkoj saradnji posle godina surevnjivosti – kontraobaveštajni ogranak Federalnog biroa razvrstavao je papire o “ruskim agentima” u SAD, uvezujući vrpcu na paketu “s dokazima”, koje će služba predati pravosuđu zemlje već 27. juna, ni dva puna dana posle posete šefa Kremlja Vašingtonu i susreta dvojice lidera ispunjenog “velikim sadržajima”. Desetoro od jedanaest osumnjičenih bilo je u tom trenutku već iza brave, za jednim se i danas traga, pošto je posle privođenja u Larnaki neoprezno oslobođen i nestao – veruje se, u turskom delu Kipra. Sutradan 28. juna, pohapšeni “ruski agenti” izvedeni su pred sud. Petoro na Menhetnu, troje u Aleksandriji (Vašington), dvoje u Bostonu – obećavajući toliko velikim brojem upletenih “jedan od najvećih kontraobaveštajnih slučajeva u istoriji SAD”, pišu svetske novine. Državni vrh SAD i Rusije izbegao je međutim da od ove, vrlo gromko reklamirane stvari odmah učini i međudržavnu senzaciju. Ostao je pri tonu mukotrpno obnavljanog i jedva nekako okrepljenog političkog dijaloga Moskve i Vašingtona. Bivšeg predsednika SAD Klintona, američko “hvatanje špijuna” zateklo je u Moskvi, u gostima kod Putina. “Došli ste u pravi čas – vaša policija izmakla je kontroli i hapsi ljude!”, dočekao ga je predsednik vlade Rusije, još malo pa kao šaleći se. Ipak, dodao je Putin, – “ljudi koji cene rusko-američke odnose mogu to razumeti” . Drugim rečima, bože moj. Pokazaćemo možda i mi vaše! Dobavljanje informacija koje neko drugi čuva za sebe zanat je stari, a Rusija i SAD davnašnji su u takvom esnafu znanci. Staljinov politički rival Trocki ubijen je uz angažovanje špijuna OGPU (tada, sovjetskog Političkog direktorata) u Americi. Među američke komuniste ubačen je Ramon Merkader, koji će Trockog usmrtiti u Meksikositiju, sekirom – u kući, u kojoj ga je primio izbegli organizator boljševičke Crvene armije. Prva okca mreže u SAD “prikačena su” koncem dvadesetih, uz oslonac na šefa američke KP Braudera. Prva rezidentura NKVD uspostavljena je ubrzo zatim, kada je iz Berlina prebačen u Ameriku Boris Bazarov, kome će se godinu kasnije (1935) stižući pravo iz Moskve pridružiti i “enkavedeovac” Isak Ahmerov. Ahmerov se oženio rođakom komuniste Braudera, Amerikankom. I Brauderova sestra Margarita je bila “enkavedeovac”, ali raspoređena u Evropi. Prva “država radnika i seljaka” na svetu izdašno je takav svoj ugled koristila u organizaciji špijunske mreže u inostranstvu. Liberalni kapitalistički Zapad teško je sebe izvlačio iz ekonomske krize tridesetih. Glasan je bio hropac ljudi bez posla – i bez hleba, u redovima ispred kazana sa hranom. U Sovjetskom Savezu nije bilo bolje. Na stranu fizički teror boljševika nad građanima. Milioni ljudi su umrli od gladi, uzrokovane kampanjom “raskulačivanja” i kolhozne kolektivizacije, ali spolja, to se nije moglo videti. Moskva je hermetički zatvorenim držala granice – propuštajući u inostranstvo jedino idealizam o jednakosti, propagandu. Na Zapadu, česte žrtve takve zatrovanosti lažima bili su intelektualci – vrbovani “da pomognu zemlji socijalizma da izdrži”. Sovjetska najezda špijunima na Ameriku datira takođe iz tridesetih, kada se u areni ukazala Državno-obaveštajna GRU, vojna. Uz Braudera, imena tog perioda su još Piters, His, Abt, Presman, Golos, Bentli, Silvermaster, Vajt… a u analima stoji da su Sovjeti uz pomoć ovih ljudi prodrli i u pojedine resore (tada Ruzveltove) administracije. Vođa “američkog kluba” bio je DŽejk Golos (Jakob Golosenko, Ukrajinac ), boljševik s karijerom početom u ČE-KA (Feliksa Đeržinskog). Četrdesetih, Moskva je izgubila poverenje u Golosenka, pokušavši da ga se dokopa – međutim, Amerikanci su bili brži. Za čim je jurila ova družina pojedinih, kasnije pominjanih, poznatih, ali i brojnih anonimnih agenata? Za onim što Moskva i danas nastoji da dobije na Zapadu, za najmodernijom tehnologijom. A onda, uporedo, i za političkom informacijom. U prvom planu sovjetskog interesovanja bila je američka vojna tehnologija. Recimo, za ono doba, revolucionaran je bio sistem amortizacije trzaja topa na tenku, izumljen i ispitivan u SAD, a uz pomoć špijuna Moskve – “pozajmljen”, “precrtan” i primenjen na sovjetskom tenku, razvijenom posle u čuveni T34. Ili, raketa kakvom su Sovjeti 1960. pogodili U2 Garija Pauersa – razvijena je na osnovu ukradenih rešenja “Emerson radija” tokom rata za navođenje artiljerijskih zrna. NASA je na opisani način izgubila ekskluzivnost nad hiljadama svojih papira – ali Sovjetima američke političke informacije bile su ništa manje značajne. Recimo, pisma američkih ambasadora u Evropi predsedniku Ruzveltu uoči rata. Na početku rata, Rusi su nastojali da se dokopaju američkih tajnih informacija o Hitlerovim planovima za rat u Rusiji. Kada je rat počeo, želeli su da znaju šta je s anglo-američkim namerama da u Evropi otvore drugi front. Dalje, ne kuju li zapadnjaci plan da se možda separatno nagode s Hitlerom. I, u kojoj je fazi razvoja američko nuklearno oružje? Od vremena do vremena, ekipe na američkom terenu menjane su i dopunjavane. Neki su i uhvaćeni (Amis, Nikolson, Pits, Hansen, Trofimov...) a onda je s raspadom SSSR sve utihnulo. Hladni rat je okončan. Rusija se povukla iz arene? Ne, nije, obelodanjeno je kada je tadašnji šef države Putin pre tri godine posetio novoizgrađeni štab GRU – ruskog vojnog “intelidžensa” koji je osnovao još Lenjin, 1918. Putinov helikopter sleteo je na krov jednog od objekata na čak sedam hektara placa, u Harašovskim šose, u Moskvi. Kao na filmu, šef Rusije je minut kasnije već bio u mermernom holu “pećine”, na čiju funkciju upućuje amblem u podu – silueta slepog miša, s krilima koja prekrivaju globus. U Harašovskom su “oči i uši” Rusije, rečeno je tim povodom. NJeno, još neprobijeno jezgro inostrane špijunaže. U vreme SSSR, vojna obaveštajna je bila nezavisna u odnosu na bilo koji drugi unutrašnji faktor moći, uključujući i KP. Nijedan generalni sekretar KP nije mogao ući u glavni stan GRU, a da prvo nije “bezbednosno proveren”, posvedočio je Vladimir Rezun – jedan od retkih koji su prebegli na Zapad, 1978. Britancima. Čvrstina iznutra sačuvala je GRU lomljave spolja, kakvoj je podlegao toliko već pominjani KGB. Brojni pojedinci tajne policije izdali su vernost državi – jedni, postavši plaćenici, ubice ili “krtice” novih bogataša unutar KGB, a drugi, krčmeći to što znaju inostranim agenturama. To se nije dogodilo sa GRU. Vjaćeslav Baranov, jedan od retkih izdajnika u trenucima krize SSSR počeo je rad za CIA. “Krtica” GRU unutar CIA, ubrzo je međutim dostavila “koordinate” Baranova centrali. Ovaj je “pribavljen” nazad i osuđen na robiju. Naspram epizoda i pojedinosti koje pripadaju vremenu prošlom, teško je pronaći milje unutar kojeg bi logično bilo mesta za “ulov”, s kojim je pred američko pravosuđe došao FBI, koji navodi da je pojedinim članovima “ruske grupe” aktivno na tragu već deset godina. Biro navodi da su neki od uhvaćenih imali lažan identitet. Pojedini su imali kontakt sa Rusima u misiji pri UN. Neki drugi su takav kontakt imali elektronskom poštom. Pominje se i ruska novčana pomoć. Trebalo je da ona posluži da neki iz grupe pribave sebi smeštaj i uklope se u sliku “tipičnih” Amerikanaca u Americi. A najsumnjivije aktivnosti su im, bar po onome što je do sada javno navedeno – pokušaji da budu u vezi s određenim brojem fejsbuk-prijatelja, među njima i uticajnih ljudi. Karakterističan slučaj je Ana Čapman, sa 90 fotografija u “mreži”, sasvim prikladnih nekom reklamnom magazinu. NJen fejsbuk-frend Ilja Ponomarjov, bivši je funkcioner Jukosa, savetnik ruskog ministra za telekomunikacije, sada predsednik komiteta Dume za informacionu tehnologiju. Drugi “frend”, Ana Dvornikova, je osnivač i vlasnik ruske savetodavne firme u oblasti investicija...Itd. Pa, šta? Previše “dokaza” koji – Nušić bi rekao “mirišu na promincle”, a nedovoljno drugih, koji bi eventualno upućivali na špijunažu. Ili je poduhvat FBI “nešto drugo”, nešto što bi eventualno imalo veze sa Obamom i dolaskom u SAD Medvedeva, ili je pak nastupilo neko sasvim drugo doba – te ni špijuni nisu više što su bili, “dostojni DŽemsa Bonda”, nego se fotografišu i vršljaju u kratkim pantalonama.